Biljana Stepanović: Dva korisna predloga za opoziciju - da izbegnemo nepalski slučaj

Nepalski je slučaj vrlo poučan i vrlo upozoravajući, ako je ovim radikalskim mozgovima ostala mrvica razuma u glavi.

Vlast Aleksandra Vučića teško je uzdrmana političkom krizom koja traje već 10 meseci. Nju uopšte ne mogu da sačuvaju tenkovi koji već danima raskopavaju asfalt po Novom Beogradu, a još manje helikopteri i avioni koji preleću neprestano iznad centra grada, kao nikad do sad. To je samo manifestacija njegovog straha i pokušaj plašenja građana.

Stalno zaoštravanje sukoba umesto političkog dijaloga može lako da dovede zemlju do situacije koju smo mogli da vidimo u Nepalu. Vučić će, treba se nadati, na kraju morati da prihvati zahtev za vanredne izbore. Zna to i on, pa povećava minimalce i penzije, pojeftinjuje namirnice po prodavnicama, obećava kanalizaciju, još da pretvori vodu u vino.

Zato bi, ako je dozvoljeno predložiti, i opozicija morala da se priprema za izbore i to pod uslovima koji sigurno ne mogu da budu pošteni. Nikad pod naprednjacima nisu ni bili, a sad pogotovu neće biti. Priča o reviziji biračkih spiskova u ovom trenutku i pod ovim uslovima je uzaludna jer se to, da budemo iskreni, ne može sprovesti u roku kraćem od godinu dana, ako uopšte počne i to koliko sutra. A neće.

Treba se, dakle, koncentrisati na ono što je ostvarljivo, a što bi režimu značajno suzilo manevarski prostor za krađe i manipulacije. Ti zahtevi moraju da budu jednostavni i lako proverljivi, za razliku od priče o biračkim spiskovima, gde se nalazi bar milion spornih građana koji nisu u zemlji, pa nadalje.

Razumne zahteve će sigurno podržati i evropski političari, kojima je očigledno sve teže da ignorišu scene iz Srbije gde se vlast mesecima obračunava sa demonstrantima uz pomoć policije, ali i svojih falangi. Idealna prilika za to bila je tokom obraćanja dela srpske opozicije u Strazburu pred poslanicima Evropskog parlamenta, ali ona nažalost nije iskorišćena. Ono što je rečeno jeste dobro, ali je bilo dobro da su izneti i konkretni zahtevi oko narednih izbora.

Prvo i osnovno, zašto se ne bi tražilo elektronsko očitavanje ličnih karata ili pasoša na svim biračkim mestima? Time se procedura ubrzava i sužava se prostor za manipulacije, jer više neće biti moguće da se u odsustvu kontrolora opozicije na biračkom mestu ubace listići recimo mrtvih duša ili neiscrpnog rezervoara dijaspore.

Kako? Pa tako što može da se ubaci listić samo ako je na biračkom mestu elektronski očitana lična karta, odnosno, neće biti moguće da „neko“, ako recimo opozicioni kontrolor izađe da popuši cigaretu ili telefonira, ubaci „par listića“ sa zaokruženim brojem 1. Nego na kraju dana, koliko ima očitanih dokumenata, toliko u kutijama mora biti listića. Ni jedan više.

Pored toga, treba tražiti radikalno smanjenje broja biračkih mesta: izgovor da bi to dovelo do velikih gužvi na biralištima jednostavno ne stoji, jer bi se zbog elektronskog očitavanja ličnih karata ubrzalo i glasanje, pošto više ne moraju da se okreću papirni spiskovi i birači potpisuju, što uzima puno vremena.

Na taj način bi se smanjio problem obezbeđivanja kontrolora za opoziciju, koji je sad dramatičan. Ako imamo oko 8.300 biračkih mesta, na svakom treba da bude po dva kontrolora iz jedne liste. Ako imamo samo dve opozicione liste, treba da obezbede oko 33.000 ljudi, a to su skoro tri divizije.

Poznato je da su kontrolori najslabija tačka opozicije. Ona nema te tri divizije obučenih, motivisanih, nepotkupljivih kontrolora, sposobnih da se bore i sprečavaju malverzacije na biračkim mestima. Posebno u naelektrisanoj atmosferi koja će ovoga puta biti veća nego ikad.

Mnoga mesta su na ranijim izborima bila nepokrivena ili slabo pokrivena, idealna za malverzacije koje nema ko ni da vidi, ni da spreči. Ako bi se prepolovio broj izbornih mesta, prepolovio bi se i broj potrebnih kontrolora.

Vlast nimalo slučajno destimuliše kontrolore mizernom naknadom za rad u odboru od svega 3.000 dinara (to je posao koji zahteva angažovanje od 6 ujutru do 23h uveče, uz dodatno vreme za obuku), a to je duplo niže nego što iznosi minimalac za taj broj sati. Vlast, znamo, ima načina da i svoje i kontrolore opozicije „dodatno stimuliše“.

Smanjenjem broja birališta bi se, bez dodatnog troška za budžet, omogućilo da se nadoknada za rad članova odbor poveća sa 3.000 na 6.000 dinara, odnosno da bude bar na nivou minimalca za provedeno vreme.

A opozicija je za protekle izbore uradila upravo suprotno – tražila je povećanje broja izbornih mesta u Beogradu za dodatnih 85, kako bi se navodno smanjile gužve. Vlast je to jedva dočekala i brže bolje ispunila.

Naprednjaci imaju sve podatke i ništa ne rade napamet. Znaju tačno kako se gde glasalo, ko iz dijaspore godinama ne glasa a vodi se u biračkom spisku, na kojim mestima opozicija obično nema kontrolore ili gde su kontrolori nepouzdani i nemotivisani, odnosno gde su malverzacije najlakše, pa se tako i organizuju. Ne treba ih potcenjivati, oni se izbornim inženjeringom ozbiljno bave i zahvaljujući tome obezbeđuju pobedu i pre samog dana glasanja.

Pomenuti predlozi su jednostavni i razumljivi i velika je šansa da bi ih podržali i evropski političari koji su već počeli da se komešaju pred sve većim autoritarnim ponašanjem Aleksandra Vučića. Te zahteve, koji bi recimo dobili podršku iz Evrope, vlast ne može da odbaci. Kako neko može da odbije elektronsko očitavanje ličnih karata, umesto beskonačnog prevrtanja papira sa spiskovima, kad se na sva usta hvali digitalizacijom? Kako se može izbeći smanjivanje broja biračkih mesta kada je, ako ništa drugo, zbog sve manjeg broja stanovnika broj birača manji za 30% nego 1990. godine, kada su formirana sadašnja biračka mesta.

Zato bi opozicija na tome trebalo da insistira kao minimumu minimuma koji vlast mora da omogući, ako hoće izbore. To joj nije lako, jer bi se udarilo po ključnim mehanizmima izborne krađe do koje dolazi, da ponovimo, ponajviše zato što nema adekvatne kontrole. Jasno je da medije Vučić nikad neće pustiti, ali ovi zahtevi su takvi da protiv njih nema argumenata, posebno pred evropskom javnošću.

Sad je trenutak da se to traži. Najbolji način za izlazak iz ove duboke društvene krize su izbori. Drugi scenario niko ne bi voleo da vidi, posebno ne posle slika iz Nepala. Niko ne sme da gine da bi neko na silu zadržao vlast, novac i privilegije. Eventualne žrtve bi sigurno bile taj okidač čijih posledica i naprednjačka vlast treba da se plaši. Uprkos ovom višednevnom sajmu tenkovske gvožđurije.

(N1)