субота, 27. јул 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Биљана Степановић: Ако се прекопа и затрује пола Србије, та се штета не може поправити. Наш је интерес да опстанемо и наставимо живот и после Вучића. Држава може да одбије Рио Тинто а да при том не мора да плати ни евро одштете
Хроника

Биљана Степановић: Ако се прекопа и затрује пола Србије, та се штета не може поправити. Наш је интерес да опстанемо и наставимо живот и после Вучића. Држава може да одбије Рио Тинто а да при том не мора да плати ни евро одштете

PDF Штампа Ел. пошта
субота, 27. јул 2024.

Не верују људи у државу уопште, даме и господо. У томе је проблем. Прецизно, власти не верују више ништа, јер већ дванаест година гледају како их бесомучно лаже, обмањује, измишља, спинује, обећава па не испуњава и само иде даље у нове и нове кругове опсена и обмана. А држава нам тоне и дословно се растаче.

То се сада види и голим оком. Чаша је очигледно преливена са Рио Тинтом. Зашто? Ћутали смо кад су заробили и присвојили медије и кренули да нам трују мозак по вулгарном бинарном моделу – ми радимо све одлично, први пут у историји, а све што не ваља закували су вам ови пре нас.

Ако су се око нечега удружили и леви и десни, и комунисти и четници, и русофили и европејци, и грађани и сељаци, онда је то једноставна порука сажета у две речи – „нећете копати“

Ћутали смо кад су почели да нам руше институције, једну по једну. Једина институција у држави Србији сад је председник државе Србије. Без њега се ни клима уређаји у породилиштима, на 40 степени Целзијусових, не могу уградити. Ако то није болесно и ненормално, онда болесно и ненормално не постоји.

Ћутали смо кад су кренули да нас махнито задужују, без икакве контроле и сувислог објашњења. Једина независна контролна институција која је радила анализе трошења јавног новца и давала увек, без изузетка, добронамерне сугестије, остала је без свог првог човека, Павла Петровића. Одлуком власти, није му продужен мандат. Реч је о Фискалном савету.

Мало смо се бунили кад су узурпирали државно земљиште, стотине хектара, кренули да граде монструм зградурине у облику чувеног Београда на води и од њега направили машину за сопствено богаћење. Град Београд и његови грађани од тог посла вајду нису видели, а по свему судећи град ће имати енормне трошкове за комунално опремање и инфраструктуру за те наказе где им место никада раније није било планирано.

И поврх свега сад долази прича са Рио Тинтом. Обећава нам се Елдорадо, сви ће тамо да возе ферари, неће знати шта ће од пара. Само зато што су имали среће да живе баш у подручју у коме има литијума, те савремене нафте и злата. Други ће да копају, они ће само да уживају. Ко то не би желео? Ко у то не би поверовао? Посебно кад обећава председник лично.

Угледни економиста Бошко Мијатовић за Радар је лепо израчунао: по садашњим ценама литијума која је у паду, Рио Тинто би годишње приходовао 615 милиона евра. Од тога би Србија инкасирала бедних 31 милион евра на име рудне ренте. Додуше, ту треба додати и плате људи који би радили, порезе, зараде разних добављача, али све у свему сасвим недовољно у поређењу са потенцијалном штетом. А ако је та штета загађење земље и воде, нема пара које то могу да надоместе. Јер кључни ресурси без којих се не може живети управо су то – земља, вода и ваздух.

Можда би људи и веровали обећањима да ће загађење бити минимално, уосталом ни рударење није непозната и ненормална грана привреде, да нису сто пута до сада обманути. Не да им мира питање – која је цена тог Елдорада? Ко им гарантује да Рио Тинто неће затровати земљу и воду и учинити их неупотребљивим не само сада, него и за многе будуће генерације? Нико.

Ни свемоћни председник ништа не гарантује, ето није до њега, него тражи гаранцију од ЕУ и немачког канцелара Олафа Шолца. Пошто ионако одлази, надао се председник, Шолц може да гарантује, шта га кошта. Али Шолц није хтео, него ће, каже, да пита Рио Тинто. Али ни Рио Тинто неће да даје гаранције, пошто неко и овде може да га тужи једног дана за милијарде одштете. Управо на јесен почиње суђење са тужиоцима из Папуе Нове Гвинеје због „историјске, еколошке и друштвене штете“ коју је тамо направио Рио Тинтов рудник бакра.

На страну питање како председник једне, бар формално, још увек суверене државе тражи гаранције у својој земљи од канцелара друге државе или од ЕУ. То више није изненађење, разних смо се понижења нагледали. Реч је о томе да управо тај потез, јасније него ишта друго до сада, показује да никаквих гаранција нема, нити ће их бити.

Људи то јасно виде и ако су се око нечега удружили и леви и десни, и комунисти и четници, и русофили и европејци, и грађани и сељаци, онда је то једноставна порука сажета у две речи – „нећете копати“.

Власт и њене службе сасвим очигледно покушавају да управо на овим разликама заваде и поделе противнике копања литијума и окрену их једне против других па да наставе посао, али то за сада слабо иде. Разлике на страну, интерес је свима заједнички, као што је очигледно и фундаментално неповерење према овој власти и њеним добрим намерама.

Институције су уништене, о свему одлучује један човек коме је једини приоритет да остане на власти и јасно је да ће све учинити да купује време докле год то може. За цену неће да пита. Јасно је и да страним интересима нити може нити сме да се супротстави, он сам најбоље зна зашто. Можда то и није, али овако са стране изгледа као уцењен човек који нема куд.

Да ли ће Рио Тинто прекопати Србију а нама како буде, или ће нам ипак помоћи да се најзад спасемо и вратимо своју државу, на нама је та одлука

Е ту се његови и интереси државе Србије драматично разилазе. Наш је интерес да опстанемо и наставимо живот и после Александра Вучића. Институције ћемо морати поново да градимо, основне друштвене вредности ћемо морати поново да успостављамо, дугове ћемо морати да враћамо, сиромаштво ћемо морати да трпимо, све у свему, цену ове заблуде ћемо морати да платимо и то је у реду. Али ако се без икакве контроле, искључиво у интересу страног капитала прекопа и затрује пола Србије, та се штета не може поправити.

Председник нам прети, или нам се жали, ко би га знао, да ћемо Рио Тинту морати да платимо милијарду долара одштете ако му не дозволимо експлоатацију литијума. Па добро председниче, шта је то у односу на оних 18 милијарди које намеравате да слупате на Експо 27 и „скок у будућност“ у наредне три године? Да ли сте нас питали пристајемо ли ми на то? Нисте председниче, нисте нас ништа питали, сами сте одлучили.

А одштету, о којој нам председник прича, Рио Тинто може добити само ако се држава понаша својевољно, као што је рецимо био и потез владе да пре избора 2022. године стави ван снаге Просторни план за експлоатацију литијума. Држава може да одбије Рио Тинто из низа оправданих разлога и да при том не мора да плати ни евро одштете, само ако поштује прописе и води рачуна о еколошким и свим другим аспектима.

Ово, схватате, није текст о Рио Тинту. Он ради свој посао, немилосрдно извлачи профит и за собом оставља трагове у државама које су га пустиле да рудари без адекватне контроле и заштите животне средине. Он неће трошити ни сувишног цента на заштиту животне средине ако не мора. А што је строжа заштита, већи су му трошкови и мања исплативост. Ово је текст о нама. Да ли ће Рио Тинто прекопати Србију а нама како буде, или ће нам ипак помоћи да се најзад спасемо и вратимо своју државу, на нама је та одлука.

(Н1)

 
Пошаљите коментар

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер