ББЦ: Смрт Алија Лариџанија ће продубити кризу у срцу иранског врха. Он је био у средишту свих одлука о рату, дипломатији и националној безбедности

 Убиством шефа иранске безбедности Алија Лариџанија у израелском ваздушном нападу, уклоњен је један од најискуснијих и најутицајнијих креатора политике Исламске Републике у критичном тренутку.

Лариџани није био војни командант, већ је био централна личност за обликовање иранских стратешких одлука.

Као секретар Врховног савета националне безбедности, био је у средишту свих одлука о рату, дипломатији и националној безбедности.

Његов глас је имао тежину у читавом систему, нарочито у управљању иранске конфронтације са Сједињеним Америчким Државама и Израелом.

Његов глас је имао тежину у читавом систему, нарочито у управљању иранске конфронтације са Сједињеним Америчким Државама и Израелом

После убиства врховног вође Алија Хамнеија првог дана америчко-израелских удара на Иран 28. фебруара, Лариџани је заузео пркосан тон, сигнализирајући да је Иран спреман за дуги сукоб.

Његова смрт уследила је усред шире кампање у којој је неколико виших иранских званичника и командира убијено у року од неколико недеља.

Овај образац указује на концентрисане напоре за слабљење иранског вођства током рата.

Упркос његовом чврстом ставу заузетом против Запада, Лариџани је често описиван унутар Ирана као прагматиста.

Комбиновао је идеолошку лојалност са технократским приступом, фаворизујући прорачунату стратегију над реториком.

Остао је дубоко сумњичав према договорима са западним силама, али је исто тако учествовао у кључним дипломатским напорима, чак служећи као изасланик у иранском споразуму о дугорочној сарадњи са Кином.

Лариџани је био задужен за решавање три велике кризе.

Прва је била сам рат.

Тврдио је да Иран треба да се припреми за дужи рат и да прошири сукоб на регион и шире од њега, у шта је спадало и затварање Ормуског мореуза.

Друга је била талас унутрашњих немира, који је започео економским незадовољством, али је брзо прерастао у шире протесте чији је циљ био рушење Исламске Републике.

Антивладини протести су наишли на сурову реакцију власти у којој су убијене хиљаде демонстраната широм земље.

Трећа је била ирански нуклеарни програм и заустављени индиректни преговори са Вашингтоном, од којих су обе већ били прекинули војни удари.

Његово уклањање оставља ова питања нерешена и пребацује их на до сада још непознатог наследника који се суочава са изузетно крхком ситуацијом.

И док је Иран показао извесну отпорност, делом омевши светска енергетска тржишта, његов ваздушни простор остаје отворен за непрекинуте ударе.

Било која нова личност високог ранга ће наићи на непосредни ризик од завршавања на нишану.

Ово би могло додатно да помери равнотежу моћи ка војсци.

Скорашње изјаве председника Масуда Пезешкијана сугеришу да су јединице оружаних снага практично добиле широка овлашћења да делају ако је више вођство онеспособљено.

У пракси би то могло да значи да се одлуке доносе брже, али уз мање централне координације.

Лариџанијева смрт није само губитак једног високог званичника. Она би могла да продуби кризу вођства која би могла да утиче и на правац рата, и на стабилност саме иранске државе

Постоје и знаци да се вођство мучи да спроведе до краја процес наслеђивања.

Иран одлаже јавна саопштења и држи неке личности, у које спада и нови врховни вођа Моџтаба Хамнеи, углавном ван видокруга јавности.

Остаје нејасно да ли је то из безбедносних разлога или због унутрашње несигурности.

На кратке стазе, највероватнији исход је још нестабилнија ситуација: тврђи војни ставови у рату и чвршћа репресија код куће.

Временом, међутим, систем који наставља да губи високе личности могао би да увиди да му је све теже да функционише ефикасно, нарочито у земљи са више од 90 милиона људи.

Лариџанијева смрт није само губитак једног високог званичника.

Она би могла да продуби кризу вођства која би могла да утиче и на правац рата, и на стабилност саме иранске државе.

(ББЦ)