Zombi neoliberalizma baulja unaokolo

 „Nažalost, ima mnogo evropskih političara koji i dalje pomišljaju na neoliberalizam“, kaže u razgovoru za OKO slavni ekonomista DŽozef Štiglic. „Postoje i ekonomisti koji i dalje zagovaraju neoliberalizam, ali taj eksperiment je trajao 45 godina. Trebalo je da dovede do bržeg ekonomskog rasta, da bi se zatim po 'teoriji slivanja' bogatstvo spustilo naniže. I šta smo imali? Ogroman rast nejednakosti.“

Kada je poslednji put bio u Srbiji, posle njega je stigla velika svetska ekonomska kriza. Nobelovac DŽozef Štiglic je tada, u decembru 2008. godine u Beogradu prognozirao da će kriza koja dolazi „za Srbiju biti gora nego za ostatak sveta“. Ovoga puta u Beograd je došao kao gost Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, koji mu je uručio nagradu „Miladin Životić“.

A šta ovoga puta u Srbiju stiže posle Stiglica? Kakve su njegove prognoze za sledeću, 2026. godinu i zašto bi mogla da bude važna? Koliko se od 2008. godine i velike svetske ekonomske krize promenio svet, koliko Evropa, a koliko Srbija? Da li je ta godina za neoliberalizam bila isto što i pad Berlinskog zida za komunizam? Kakav ekonomski ekperiment u Americi sprovodi Donald Tramp, a kakav u Argentini Havijer Milej, šta je bilo sa ekonomskim eksperimentima DŽefrija Saksa iz devedesetih i da li za Srbiju, bivšu socijalistički zemlju, koja je prošla eksperiment planske privrede, važi savet iz nove knjige DŽozefa Štiglica „Put ka slobodi“, prema kome nam treba više, a ne manje državnih intervencija?

O svemu tome, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 2001. godine DŽozef Štiglic govorio je za OKO.

ANICA TELESKOVIĆ: Niste prvi put u Beogradu. Koliko su se Beograd i Srbija promenili tokom protekle dve decenije?

DŽOZEF STIGLIC: Mnogo. Razlika je primetna, ali još ima starih građevina. Ta mešavina starog i novog je prilično zanimljiva.

U Beogradu ste bili u decembru 2008. godine, na početku velike svetske ekonomske krize. Rekli ste tada da će se kriza u Srbiji biti gora nego u ostatku sveta. Ko je bolje prošao, Srbija ili svet?

Mislim da svet u celini nije dobro prošao. Bilo mu je potrebno mnogo za oporavak od svetske finansijske krize. Malo je zemalja koje su, poput Australije, brzo stupile u akciju. Tamo je ne nazivaju svetskom, već severnoatlantskom finansijskom krizom govoreći da su se na jugu bolje izborili sa njom. Ni u Aziji ne govore o globalnoj finansijskoj krizi. To je zapravo bila kriza u Sjedinjenim Američkim Državama koja se potom proširila na Evropu i dovela do krize evra. U tom smislu su moje reči iz decembra 2008. bile dalekovide. Tada sam se brinuo da će krah američkog finansijskog tržišta, s obzirom na to koliko smo bili povezani sa Evropom, postepeno dovesti do krize u Evropi. I baš tako je i bilo. Evropa je doživela duboku krizu evra za manje od dve godine.

Koliko se svet promenio od 2008. godine i velike svetske krize?

Baš mnogo. Ovo je drugačiji svet, i to na mnogo načina. Mislim da nas kriza iz 2008. ničemu nije naučila, ali s njom je započela erozija verovanja u skup ideja pod nazivom neoliberalizam. Pre 2008. bili smo svedoci veoma brze globalizacije, a od 2008. kreće proces deglobalizacije koji je ubrzao prvo Trampov izbor za predsednika 2016, pa pandemija, a potom napad Rusije na Ukrajinu i sve jače suparništvo Sjedinjenih Država i Kine. Rekao bih da danas živimo u drugačijem svetu nego u vreme moje poslednje posete Srbiji.

A koliko se Evropa promenila? U Beogradu ste držali predavanja o vašoj viziji za Evropy? Kako je vidite u budućnosti? Pre svega, ekonomski?

Brinem se da Evropa nije dovoljno samostalna. U ukrajinskom ratu Tramp je pokazao da Amerika nije pouzdan partner, a Evropa u velikoj meri zavisi od američkog naoružanja. Evropa zavisi od Sjedinjenih Država i kad je u pitanju tehnologija. Skoro svuda u Evropi koriste „američki klaud“, a to Americi daje izuzetnu moć nad Evropom. Jedno bi bilo kada bi se SAD ponašale kao dobar partner i rekle: „Da, mi imamo moć, ali nećemo je zloupotrebiti.“ Ali Donald Tramp koristi svaki mogući instrument moći i zloupotrebljava je. Pogledajte trgovinski sporazum koji je letos sklopljen u Škotskoj. Evropa prihvata carine od 15%. Kao ekonomista, gledam to i kažem: „Evropsko tržište je zapravo veće od američkog. Zašto Evropa prihvata ovo asimetrično rešenje?“ Reč je o ratu u Ukrajini, reč je o zavisnosti Evrope od američke tehnologije. Tramp zna da u slučaju da sporazum bude pravedan, te asimetrije ne bi bilo. Sve bi bilo uravnoteženo. Mislim da je ponuda Evrope ‒ ništa za ništa ‒ bila pravi odgovor. Pravi odgovor za američki narod, pravi odgovor za Evropu.

A iz ugla geopolitike? Da li je Evropa još važna?

Evropa je geopolitički veoma važna. Njena ekonomija je veća od američke i zato je važnija u međunarodnoj trgovini. Ona ima neke od najboljih univerziteta na svetu. Verujem da će proći još bolje, jer Amerika sebi puca u nogu pošto Tramp napada američke univerzitete i smanjuje davanja za nauku. Dakle, Evropa će postati još važnija. Evropa je u ovom trenutku najvažniji bastion ljudskih prava i demokratije. Za mene je Evropa zaista važna. Zato smatram da je važno da Evropa povrati svoju evropsku autonomiju, a pod tim mislim da obnovi svoju vojnu silu, da ne zavisi od Sjedinjenih Država, i da obnovi svoju tehnološku nezavisnost. Na primer, da ne zavisi od „američkog klauda“.

Da li je septembar 2008. godine za neoliberalizam bio ono što je pad Berlinskog zida bio za komunizam? Sedamnaest godina kasnije, da li je neoliberalizam još živ?

Rekao bih da je neoliberalizam pomalo kao zombi. Znate, mrtav je, ali i dalje baulja unaokolo. I, nažalost, moram reći da ima mnogo evropskih političara koji i dalje pomišljaju na neoliberalizam. Postoje i ekonomisti koji i dalje zagovaraju neoliberalizam. Ali taj eksperiment je trajao 45 godina. Trebalo je da dovede do bržeg ekonomskog rasta, da bi se zatim po „teoriji slivanja“ bogatstvo spustilo naniže. Trebalo je da osigura da se koristi od tog rasta dele, ali to se nije desilo. U eri neoliberalizma rast je zapravo bio sve manji, a dobit od nastalog rasta je mnogo porasla.

Na konferenciji „Novi svet, novi kapitalizam“ u Parizu 2011.

Da li se kapitalizam promenio, posebno posle kovid krize?  Da li je to sad kapitalizam sa ljudskim likom?

Ne bih rekao. Dozvolite da vas podsetim na to da se uspeh borbe protiv kovida zasnivao na tome što je vlada trošila novac. To je dovelo do RNK-platforme koja je omogućila veoma brz razvoj vakcina protiv kovida. I opet je vlada obezbedila 90% finansiranja.

Ali nas je to uvelo u inflaciju?

Neee, to je samo neko negde tako rekao. Ja sam to podrobno proučio. Do inflacije je doveo prekid lanaca snabdevanja, što je bila posledica kovida. Moglo bi se reći da smo izgradili svet u kome smo verovali da granice nisu važne, ali Kovid-19 je pokazao da granice jesu važne. Lanci snabdevanja su bili svuda prekinuti i došlo je do promene u obrascu tražnje. Ljudi nisu želeli da idu u restorane jer bi mogli da obole od Kovida-19, zato su kupovali više robe. Došlo je nestašica robe, a to je dovelo do rasta cena.

A šta je za vas Havijer Milej u Argentini? Radikani ekonomski eksperiment koji ima neki rezultat ili samo incident?

To je najgori mogući primer odlaganja rešavanja problema. Naizgled je uspešan. Spustio je inflaciju uz ogromne troškove u smislu povećanja siromaštva. Siromaštvo je u Argentini ogromno, povećana je nezaposlenost. Ali ono što mu je omogućilo da to uradi bilo je održavanje stabilnog deviznog kursa. Kako je održavao stabilan devizni kurs? Zaduživanjem, zaduživanjem i zaduživanjem. Sećate se, kada je stupio na dužnost Argentina je već bila u velikim dugovima. Nije mogla MMF-u da vrati 44 milijarde dolara. I šta je on uradio? Dobio je kreditnu liniju od MMF-a od još dvadeset milijardi dolara. I ni to nije bilo dovoljno. Onda je otrčao u Sjedinjene Države i dobio još dvadeset milijardi dolara. Ako Argentina nije mogla da vrati 44 milijarde dolara, hoće li moći da vrati osamdeset? Neće. On opterećuje argentinski narod ogromnim dugom. I na kraju, ova šarada će se završiti, a cena koju će taj narod morati da plati biće ogromna.

Vidite li neku logiku u ekonomskom eksperimentu Donalda Trampa?

Ne vidim. Ovako ja vidim njegov eksperiment: Donald Tramp je pun nezadovoljstava, opsesija, pogrešnih shvatanja ‒ a to nije koherentna ekonomska politika. Dozvolite mi da vam dam primer: on misli da je Amerika bolja od bilo koje druge zemlje i da bi stoga svi trebalo da kupuju više američke robe nego što Amerikanci kupuju druge robe.

Da li je to protekcionizam na američki način?

To je odraz neke vrste američke izuzetnosti  ‒ bolji smo od svih ostalih. Ali svako ko je pohađao osnovni kurs ekonomije zna da se trgovina zasniva na komparativnim prednostima, na vašim relativnim snagama. Izvozite sve ono u čemu ste relativno jači, a uvozite ono u čemu ste relativno slabiji. A razlog što imamo trgovinski deficit nije u tome što su druge zemlje nepravedne. Zemlje imaju trgovinski deficit kada postoji neravnoteža između ukupne domaće štednje i ukupnih domaćih investicija, makroekonomije. To određuje trgovinske neravnoteže na multilateralnom nivou. A njegove politike, njegov veliki lepi zakon koji donosi bilione dolara više deficita, što je negativna štednja na javnoj strani, pogoršaće na duge staze multilateralni trgovinski deficit.

A kako je neko, ko dolazi iz poslovnog sveta, uveo toliko novih pravila, trgovinskih barijera, prepreka, novih carina?

Potpuno ste u pravu. On na mikroekonomskom nivou na mnogo načina puca Sjedinjenim Državama u nogu. Postojala je zabrinutost zbog inflacije koju ste pomenuli, ali carine plaća američki narod. Ako uvedete carinu, šta ona čini? Povećava cenu koju Amerikanci moraju da plate za uvezenu robu. A prosečan Amerikanac uvozi mnogo odeće, mnogo uređaja, elektronike, tako da će troškovi života prosečnog Amerikanca porasti. Ekonomija 21. veka je u osnovi ekonomija sektora usluga. Proizvodnja čini manje od 10% BDP-a, manje od 10% zaposlenosti. A šta su naši veliki sektori usluga? Možda ćete se iznenaditi, ali mi imamo veoma jak turizam. Mnogo ljudi je volelo da dolazi u Ameriku turizma radi. Imali smo najbolji obrazovni sistem na svetu. Dolaze najbolji studenti iz celog sveta. Imamo neverovatan sistem zdravstvene zaštite i ljudi dolaze u Sjedinjene Države radi toga. A šta on radi? Napada naše univerzitete. Napada sve koji žele da dođu u Sjedinjene Države. Kaže da ako želite da dođete u Sjedinjene Države, čak i kao posetilac, morate da pokažete pet godina svog naloga na društvenim mrežama. Plaši ljude. Turizam je znatno opao. Upis studenata iz inostranstva je znatno manji. On zaista ubija glavne snage američke ekonomije. Naši potrošači će morati više da plaćaju. Otežava poslovanje u nekim od najvažnijih sektora. Tehnologija je dugoročna snaga Amerike.

DŽozef Stiglic prima Nobelovu nagradu za ekonomiju 2001.

Hajde da se vratimo na vas. Ljudi kažu – ime je sudbina. Da li je u vašem slučaju vaše rodno mesto vaša sudbina? Rođeni ste u gradu Geriju u Indijani, koji je poznat po proizvodnji čelika. Kao dete, videli ste radničke štrajkove, periode krize, nezaposlenosti, nejednakosti. Da li vas je to oblikovalo kao naučnika?

U velikoj meri. Video sam mnogo diskriminacije, mnogo nejednakosti. Mogli ste preći preko pruge i videti dva životna standarda. I to me je dovelo do ekonomije. Studirao sam fiziku. Voleo sam je. Ali društveni problemi, koje sam tako jasno video dok sam odrastao, stalno su me izjedali. Briga o svemu tome me je dovela do ekonomije. Mislim da bih bio drugačiji da sam odrastao u bogatom predgrađu. Moglo bi se reći da je preovladavala neoliberalna priča: svet harmonije, zakoni ponude i potražnje, ravnoteža... Bilo je čak i rezultata koji su govorili da je ekonomija efikasna i pravedna. Osvrnuo sam se oko sebe i rekao: „Ekonomija koju sam ja video nije bila takva.“ Nije bila efikasna. Ovi štrajkovi nisu bili efikasni. Zagađenje koje sam svakodnevno trpeo odrastajući nije moglo biti dobro za mene. I sada razmišljam o tome koliko će to uticati na moj životni vek. Sve je ovo bilo tako jasno, a nejednakost i diskriminacija Afroamerikanaca su nedvosmisleno pokazali da je to nepravedno.

U vreme dok su ekonomisti usmereni na proučavanje prednosti globalizacije i koristi koje ona sa sobom nosi, vi birate manje popularnu temu: proučavate vezu između ekonomskog rasta i raspodele dohotka. Koliko je bilo teško baviti se nejednakošću tokom ere „reganizma“ i „tačerizma“?

Moglo bi se reći da mi je to dalo ideju za borbu. Bilo je zanimljivo. Moja doktorska disertacija se bavila osnovnim silama koje dovode do nejednakosti prihoda i bogatstva. Objavljena je 1969. u vodećem časopisu pod nazivom „Ekonometrika“ i privukla je mnogo pažnje. Ipak, ekonomska struka je prešla u ovu eru, kao što ste opisali, „reganizma“ i „tačerizma“, u kojoj su ljudi govorili da raspodela prihoda nije važna. Modeli koje su koristili pretpostavljali su da nema problema nejednakosti. Možete li da verujete?! Jednostavno su pretpostavili da ekonomija funkcioniše kao da su svi isti. Ignorisali su raspodelu. A ja sam samo nastavio da se s tim borim govoreći: „Ljudi, izostavljate nešto što je zaista važno.“ Dvadeset godina kasnije moglo bi se reći da sam bio u pravu, jer sada shvatamo koliko je nejednakost važna za uspešnost ekonomije, za dobrobit društva i politiku.

Da li bi Kina bila ono što je danas bez globalizacije? Branko Milanović tvrdi, a to mi je i rekao u jednom intervjuu, da je Kina jedan od najvećih dobitnika globalizacije?

Kina je imala ogromne koristi od globalizacije. Ne smete zaboraviti da kada je Kina započela svoj put, njen prihod po stanovniku bio je oko 150 dolara. Bila je to zaista siromašna zemlja sa obiljem nekvalifikovane radne snage. Izvukli su oko osamsto miliona ljudi iz siromaštva. To je bio najuspešniji program iskorenjivanja siromaštva na svetu. Dugo su rasli po stopi od 10% godišnje. To je najveći rast ikada postignut u tako dugom periodu. Delimično je to bilo zbog usmerenih ulaganja u ljude. A danas odete u Kinu i shvatite da ona sada ima komparativnu prednost, i to ne u nekvalifikovanoj radnoj snazi, već u inženjerima. Ima više inženjera od Amerike. Razvijaju ova električna vozila, a neka su neverovatna, jer imaju bolje inženjere, i više njih. Bio sam u fabrici električnih vozila u Pekingu prošlog marta. Automobile su pravili roboti. Ti roboti su bili neverovatni. Dakle, to je dramatična priča o promeni koja se, čini mi se, ne bi mogla dogoditi bez globalizacije.

Bili ste u administraciji Bila Klintona dve godine…

Bio sam četiri godine.

Počevši od 1995?

Od 1995. do 1997. bio sam predsednik Saveta ekonomskog saveta.

U to vreme Sjedinjene Države potpisale su brojne trgovinske sporazume i uradile mnogo na unapređenju procesa globalizacije. Da li ste upozoravali na negativne posledice globalizacije?

Razgovarali smo o tome.

Da li ste u tome uspeli?

Ne. Želeli smo, bili smo svesni toga i ja sam se baš trudio. Znali smo da postoji značajan rizik da će ovi trgovinski sporazumi povećati nejednakost i biti posebno teški za  nekvalifikovane radnike. Ali bilo je nekih, čak i u Klintonovoj administraciji, koji su verovali u „ekonomiju slivanja“. Ja u to nisam bio ubeđen. Ekonomska teorija je veoma snažno nagoveštavala da se to neće dogoditi. Imao sam kolege u administraciji, poput Boba Rajsa, koji su podržali moju zabrinutost, videli da nejednakost već počinje da raste. Zahtevali smo, tražili da postoji značajna trgovinska pomoć. Drugim rečima, ljudi koji bi izgubili posao dobili bi pomoć da pređu na nove, bolje poslove i tako bi im prihodi porasli. Ali republikanski Kongres je glasao protiv toga. Predsednik Klinton i drugi članovi administracije su bili uvereni da će rast ekonomije ipak biti dovoljan, da će čak i oni na dnu dobiti dovoljno, da bi moglo doći do povećanja nejednakosti, ali da će svima biti bolje. I, znate, nekoliko godina je izgledalo da je tako.

Početkom devedesetih mnoge zemlje istočne Evrope primenile su šok terapiju po receptu DŽefrija Saksa. Poljska je najbolji primer. Bivša Jugoslavija nije primenila taj recept. Nama se čini da je Poljska prošla bolje. Šta vi mislite?

U ekonomskoj struci se vodi velika debata o tome da li je Poljska primer zemlje koja je sledila plan šok terapije ili zemlje koja je nije sledila. Debata se vodi čak i unutar same Poljske. Njihova Centralna banka je želela da sledi šok terapiju, ali njihov zamenik premijera Kolodko, koji je zadužen za druge aspekte njihove ekonomske politike, poput modela privatizacije, rekao je: „Ne, nećemo slediti ruski model. Privatizovaćemo polako. Reforme ćemo sprovoditi polako. Pažljivije ćemo graditi infrastrukturu, institucionalnu infrastrukturu. Nećemo ići sovjetskim, nećemo ruskim putem.“ Po meni, Poljska je postigla veliki uspeh zbog svega onog što je Kolodko uradio da izbegne masovne privatizacije zbog kojih su se u Rusiji pojavili oligarsi koji im potkopavaju demokratiju. Čitav sled politika, koje su ljudi poput DŽefrija Saksa i Larija Samersa promovisali u Sovjetskom Savezu i Rusiji, ne samo makrošok, već i mikrošok terapija bez temelja u institucijama, program kredita za akcije i čitav niz poteza doveli su do katastrofe koju sada vidimo u Rusiji.

U jednom intervjuu DŽefri Saks, govoreći o Poljskoj i bivšoj Jugoslaviji, rekao mi je da je geopolitika tada uticala na ekonomiju. Je li to bio razlog poljskog uspeha?

Verovatno je najvažniji faktor u zemljama Istočne Evrope koje su uspešne bio pridruživanje EU. Vi postavljate pitanje zašto je bilo toliko važno pridružiti se EU? Mislim da je pridruživanje EU bilo važno zato što je u procesu pridruživanja moralo doći do reforme pravne strukture, reforme ekonomskog okvira, zakona o konkurenciji i upravljanju korporacijama, zakona o radu, tako da niste imali pljačku koja se stalno dešavala u Rusiji. Uradio sam neke statističke analize. Prilično je jasno da je ono što bi se moglo nazvati „briselskim efektom“, odnosno pridruživanje EU, verovatno najvažniji faktor uspeha s obzirom na ono što nazivam institucionalnom infrastrukturom, koja je izuzetno važna za uspeh ekonomije.

DŽozef Štiglic u Beogradu, 13. decembar 2025.

Radili ste i u Svetskoj banci. Danas ste kritični prema obe institucije: i prema MMF-u i prema Svetskoj banci. Rekli ste da MMF-ovi stend baj aranžmani  nikome nisu doneli ništa dobro. Ali iz našeg iskustva gledano, kad god Srbija nije imala program sa MMF-om ekonomija je išla u lošem pravcu?

Opšti cilj programa MMF-a i Svetske banke u dužem vremenskom periodu, a posebno tokom krize evra, bila je štednja. A paketi štednje su s jedne strane dobri, ali sa druge isto tako i veoma loši. Dobro je to što podsećaju zemlje da moraju da žive u skladu sa svojim mogućnostima. To je važno. Ne možete uspeti na duži rok, a da ne živite u skladu sa svojim mogućnostima. Ali pogrešili su što su se fokusirali na smanjenje državnih troškova, umesto na promovisanje ekonomskog rasta. Nisam proučavao šta se posebno dogodilo u Srbiji, ali generalno gledajući po zemljama, kontrakcioni efekat je bio veoma negativan i to se snažno pokazalo tokom krize evra. Grčka se i dalje jedva oporavlja od krize iz 2010. godine, a prošlo je 15 godina. Trebalo je da se zapitaju: „Šta možemo da uradimo da promovišemo ekonomski rast? Kako da investiramo u obrazovanje, tehnologiju, infrastrukturu, u ljude da bi ekonomija rasla? I možda će biti potrebno povećanje poreza da bi se održala ravnoteža. Možda će biti potrebno redizajniranje vladinih programa rashoda kako bi se više fokusirali na programe za podsticanje rasta.“ To je trebalo da bude u centru pažnje, a ne samo držanje u okvirima budžeta i kontrakcija.

Vaša glavna teza u novoj knjizi „Put ka slobodi“ je da nam treba više, a ne manje državne intervencije. Kao bivšoj socijalističkoj zemlji, treba li nama manje ili više države?

Pa, vi imate veoma posebnu situaciju. U vašem sećanju je svet u kome je sve radila vlada, a mnogo toga što je radila bilo je loše. Zato kad kažem da vlada treba više da radi, ne mislim da treba da radi više nego što je radila u komunističko doba, već da radi više nego što je radila u neoliberalno doba. Kad kažem da treba više da radi, ne znači samo više rada, već i drugačijeg rada – boljeg. Mnoge zemlje brine korupcija. Vlada ne mora biti korumpirana. Ima mnogo primera demokratskih vlada koje nisu korumpirane. Postoje dobri institucionalni okviri koji mogu da spreče i obeshrabre korupciju. Ne kažem da biste je 100% eliminisali, ali možete je obeshrabriti, učiniti je retkom.

Moram da priznam kao Amerikanac – da to nije lako. Ne želim da kažem da je lako. Mislili smo da u Americi imamo okvir otporan na korupciju. Donosili smo zakone. Ali iznenada smo otkrili da ako imate predsednika koji ne veruje u vladavinu prava, koji ne veruje u poštenu vladu, taj predsednik može da poništi bilo koji zakon. Nama se naglašava važnost normi, da su naša uverenja verovatno važnija od naših zakona protiv korupcije. Imali smo predsednike koji su bili na poziciji moći gde su mogli biti korumpirani, ali su odlučili da to ne urade. Donald Tramp posmatra vladu kao način zarađivanja novca. I moram reći, on je podigao korupciju na nivo iznad onog kome bi bilo koja autoritarna figura bilo gde u svetu mogla da teži.

Razgovor sa Štiglicom u Evropskoj kući u Beogradu, 12. decembra 2025.

U Srbiji se mnogi ekonomisti slažu sa onim čuvenim citatom Miltona Fridmana, znate ga: „Ako federalnu vladu postavite da upravlja Saharom, za pet godina imaćete nestašicu peska.“

Milton Fridman je bio ideolog. Kad govori tako nešto, on ne govori kao ekonomista. Jedna od glavnih poenti moje nove knjige „Put ka slobodi“ jeste u tome da ako kao društvo želimo nešto da postignemo, da ostvarimo svoj potencijal, moramo imati kolektivnu akciju. A deo te kolektivne akcije mora ići kroz vladu. Upravo smo prošli kroz Kovid-19. Izašli smo iz pandemije zahvaljujući RNK vakcini. A kako smo dobili tu vakcinu? Da li nam je pala s neba? Nije. Došla je zato što su istraživači, Univerzitet u Pensilvaniji i drugi veoma naporno radili na istraživanju RNK-platforme. A šta se onda desilo? Vlada SAD-a je potrošila ogromnu količinu novca da iskoristi tu platformu i razvije vakcinu protiv virusa Kovid-19 u rekordnom roku. Kako se to desilo? Zahvaljujući radu vlade i vladinom novcu. A to je značilo poreze. Da nismo imali vladu, još bismo bili u pandemiji. Ne bismo vodili ovaj razgovor.

Dakle, Milton Fridman je naprosto bio ideolog. Pokušavao je da pruži ekonomski okvir, deregulaciju koja bi koristila bogatima, njegovim prijateljima ‒ poput Pinočea u Čileu. Otrčao je u Čile nakon što je Pinoče izvršio puč ubivši 30.000 ljudi. Fridmana uopšte nije uznemirilo to što je poginulo 30.000 ljudi. Iskoristio je moć ovog diktatora da svoje stavove nametne čileanskom narodu. Rezultat toga je najveća finansijska kriza u istoriji te zemlje. Čileu je trebalo 25 godina da se reši duga koji je bio rezultat ideja Miltona Fridmana.

Smatrate da nekih inovacija, kao što je internet, ne bi bilo da nije bilo državnih investicija. Ali italijanski ekonomista Alberto Mingardi, na primer, tvrdi da je ruter za internet izmislio privatni sektor?

Postoje mnogi delovi ekonomije u kojima su važne inovacije privatnog sektora. Ali kad su u pitanju najveće inovacije, one koje zahtevaju najveći rizik, poput otkrića DNK, RNK-platforme, razvoja nečeg ogromnog kao što je internet – potrebna je vlada. Dakle, bilo je važnih inovacija koje su nastale u privatnom sektoru. Privatni sektor je odigrao veoma važnu ulogu. Ali prvi internet pretraživač je nastao zahvaljujući vladi.

Mislim da ponekad postoji previše dihotomija kad se kaže: to je samo vlada. Ili: to je samo privatni sektor. Ne učestvuju tu samo vlada i samo privatni sektor, već i nevladin sektor, neprofitni sektor. Gde se uglavnom rade važnije inovacije u Sjedinjenim Državama? Rekao bih da najvažnija osnovna istraživanja na kojima sve ostalo počiva dolaze sa naših univerziteta. A kakvi su naši univerziteti? Neki od njih su, kao što je to slučaj sa Kalifornijskim univerzitetom i Berklijem – javne institucije. Ali Kolumbija, Harvard, Prinston i Jejl nisu ni državni univerziteti, ni profitne ustanove. Oni su neka vrsta nevladinih fondacija.

Dakle, kada razmišljamo o našoj ekonomiji, ne bi trebalo da je polarizujemo. Moramo shvatiti da imamo bogat izbor institucionalnih aranžmana. I to je bila jedna od poenti moje knjige „Put ka slobodi“. Moramo proširiti razmišljanje o tome šta podrazumevamo pod dobrom ekonomskom arhitekturom.

Londonski „Ekonomist“ piše da se ste vi, iako Nobelovac, godinama izgledali kao autsajder u svojoj oblasti. Sada, sa pokušajem reindustrijalizacije DŽozefa Bajdena, pa čak i Donalda Trampa, „Ekonomist“ se pita: „Da li je DŽozef Stiglic konačno dočekao svoje vreme?“ Imate 82 godine. Jeste li dočekali vaše vreme?

Mislim da jesam. Zato što se sada u ekonomiji vide i drugi aspekti. Konačno počinjemo da shvatamo koliko je nejednakost bitna za funkcionisanje našeg društva. Zašto? Delom i zato što je nejednakost do te mere narasla. Voleo bih da se to nije dogodilo. Evo gde smo stigli, a to je rezultat činjenice da ne preduzimamo mere koje su mogle sprečiti ovoliki rast nejednakosti. I tako imamo polarizovano društvo. A to je veoma loše za ekonomiju, ali je još gore za funkcionisanje demokratije.

Razgovarala Anica Telesković

(RTS)