Шта добија Србија од пројекта "Јадар"? Ризик велики, а добит мала и неизвесна

"На основу економске и финансијске анализе, као и због огромних ризика везаних за његово евентуално спровођење, Пројекат Јадар није оправдан и треба бити обустављен. Србија би имала занемарљиве приходе од тог пројекта по свим основама: 17,4 милиона евра годишње, што представља 2,6 евра по глави становника", наводи се, између осталог, у анализи коју су урадили економски стручњаци Зоран Дракулић, Бошко Мијатовић, Даница Поповић и Дејан Шошкић.

Дебата око пројекта Јадар је с правом превасходно фокусирана на еколошке аспекте. Међутим, Рио Тинто, председник и Влада Србије често истичу наводне огромне позитивне економске ефекте пројекта за Србију. Међутим, на бази расположивих чињеница, Пројекат Јадар, чији су негативни еколошки ефекти све јаснији широкој домаћој и међународној јавности, имао би неизвесне и у најбољем случају занемарљиве економске ефекте за Србију, док би проузорковао значајне издатке за буџет земље, као и вишедеценијске финансијске и остале ризике, наводи се у анализи.

Основни налази показали су да:

• Србија би по пројекцијама Рио Тинта имала занемарљиве приходе од Пројекта Јадар по свим основама: €17,4 милиона годишње, што представља 2,6 евра по глави становника годишње;

• Србија би уз то сама финансирала, у корист Рио Тинта, целокупну инфраструктуру Пројекта Јадар вредну по проценама неколико стотина милиона евра (путеве, пругу, водовод, гасовод, струјну инфраструктуру, итд.);

• Србија не би имала ни најмањи удео у власништву Пројекта Јадар и Рио Тинто би у потуности располагао са ископаним литијумом;

• У случају еколошке катастрофе (поплаве, изливање јаловине, итд.) Србија би огромне издатке за санацију, потенцијално стотине милиона евра, морала да плати сама;

• Влада планира да додели и €419 милиона субвенција, нетраспарентно и без икаквих гаранција, за изградњу фабрике електричних батерија мало познатој словачкој фирми ИноБат која нема ни дан искуства у масовној индустријској производњи електричних батерија.

Па се на крају може закључити да, на основу економске и финансијске анализе, као и због огромних ризика везаних за његово спровођење, Пројекат Јадар није оправдан и треба да буде обустављен.

Занемарљив економски ефекат за Србију

Једина расположива процена економског ефекта Пројекта Јадар од стране инвеститора, Рио Тинта, се налази на сајту Рио Тинта и позива се, као и сви званичници компаније, председник и Влада Србије на студију коју су наручили и платили мало познатој лондонској консалтинг компанији, Ерго Стратегy Гроуп.

Очигледно да је, наводе у анализи, циљ инвеститора био да кроз ту студију прикаже да је допринос пројекта српској економији и државним јавним финансијама значајан.

Међутим, сама студија показује да су ти ефекти минимални и да би једини потенцијални добитник рударења литијума могао бити Рио Тинто, наводе у чланку.

Наиме, на страни 45 студије се помиње процена од 1 милијарде евра годишњих прихода целокупног пројекта. Наводи се и да се од укупног прихода одбија 305 милиона евра трошкова за добра и услуге, укључујући и плате.

Треба напоменути да би ти трошкови били исплаћени скоро искључиво страним добављачима за машине и осталу опрему, хемијске реагенсе, техничке консултације, итд, без значајних прихода и скоро никакве користи за Србију, тврде у анализи.

После одбијања трошкова за добра и услуге од укупних прихода, студија представља расподелу преостале процењене годишње бруто додате вредности од 695 милиона евра. Од те суме Рио Тинто у студији предвиђа да инкасира 450 милиона евра, односно да за свој уложени капитал узме две трећине оперативне добити пројекта Јадар.

Мада студија нигде не представља интерну стопу приноса капитала за овај пројекат, на графикону на страни 54 се приказује „цасх флоw“ инвеститора, то јест финансијски токови новца Рио Тинта на Пројекту Јадар.

Током првих пет година Пројекта Рио Тинто предвиђа да инвестира око 2,55 милијарде евра, потом очекује покретање производње те и приходе од укупно 13,95 милијарде евра, што је скоро пет и по пута више од уложеног капитала.

Током последње три године пројекта, трошкови затварања рудника од око 250 милиона евра ће највероватније бити исплаћени из финансијских резерви реализованих током пројекта Јадар које помиње студија.

Компанија Рио Тинто дакле планира чисту зараду, без актуализације финансијских токова од 11,4 милијарди евра. Повраћај уложених 2,55 милијарди евра би изискивао – без актуализације финансијских токова – само пет година, јер од године 6 до године 10, Рио Тинто очекује приходе од око 2,55 милијарде евра.

Самим тим, Рио Тинто би у потпуности покрио сопствени ризик после мање од четвртине живота пројекта, те остваривао профите од 11. године пројекта и током преосталих 30 година његовог трајања.

Све поменуте карактеристике пројекта, наводи се у анализи, представљају изузетно позитиван исход за Рио Тинто као инвеститора.

Приде, мада субвенција од 10.000 евра по запосленом у принципу не може бити исплаћена рударским компанијама, могуће је да Рио Тинто квалификује одређена повезана предузећа а самим тим, и део од 1.300 запослених, и/или 3.265 привремено запослених током изградње рудника, за те субвенције.

Колико би Србија добила од Пројекта Јадар?

Искуство Зиђина у Бору где се – због мањка домаће радне снаге – масовно запошљавају грађани из Кине, показује да се не може очекивати значајније запошљавање домаће радне снаге на изградњи или током функционисања рудника, тврде аутори анализе.

Мада студија предвиђа 30 милиона евра годишње за бруто плате, не може се очекивати да ће то представљати значајан добитак за Србију.

Што се тиче прихода за буџет Србије, они се своде на 184,5 милиона евра годишње, што је изузетно мало за пројекат тог обима и, пре свега, оваквог еколошког ризика, додају.

Треба имати у виду да чак и тако скромна цифра предвиђена студијом драстично преувеличава реалне буџетске приходе које би Србија заправо могла да очекује од овог пројекта.

Много се прича о рудној ренти и разним накнадама, али оне укупно не представљу, према студији, више од 40 милиона евра годишње (€24 милиона на националном и €16 милиона на локалном нивоу и то у моменту максималне производње, дакле тек после десете године рада рудника). Уз то, као што је био случај са Зиђин у Бору и Мајданпеку, сасвим је могуће да влада одлучи да смањи стопу ренте, тако да би и тај мали приход стечен од бесповратног вађења необновљивих ресурса земље, био додатно смањен, тврде аутори.

Највећи предвиђени приход би заправо био порез на добит предузећа на годишњем нивоу од 85 милиона евра.

То потврђује да Рио Тинто предвиђа годишњи профит пре пореза од 567 милиона евра (уз стопу пореза од 15%), уз исплату дивиденди од 333 милиона евра годишње (стопа пореза од 15% за наплаћених 50 милиона евра који би представљао другу највећу ставку потенцијалних прихода Србије од овог пројекта).

Међутим, како кажу, порез на добит Рио Тинто не би плаћао током првих пет подина пројекта када би гомилао губитке током изградње, нити током последње три године затварања рудника. Уз то, порези на добити дивиденду би били минимални од године 33 до године 37 Пројекта, када би и приходи били мањи, а трошкови и даље присутни.

То значи, наводе аутори, да не би било опорезивања добити, нити пореза од дивиденде, током 13 година пројекта.

Додатно, и веома битно, додаје се, Рио Тинто, у складу са српским пореским прописима, не би плаћао порез на добит ни од године 6 до године 10 трајања пројекта, због преноса губитака које ће правити током првих пет година.

А онда би посве сигурно тражио и добио – по основу капиталних улагања и запошљавања – укидање пореза на добит у складу са српским прописма током следећих, профитабилних, десет година пројекта, тј. од године 11 до године 20.

То практично значи, наводе аутори, да би Рио Тинто плаћао порез на добит само током 12 година од укупно 40 година пројекта (од године 21 до године 32), док би убирао годишње дивиденде за своје акционаре током 27 година од укупно 40 година Пројекта.

Напомињу да студија показује да би целокупна дивиденда ишла Рио Тинту, то јест да Република Србија не би имала никакво власништво над пројектом.

То је још једна веома забрињавајућа чињеница која одудара од договора који су постигнути у многим рударским пројектима, па и од стране Рио Тинта, тврде аутори.

И дају пример: У мањем литијумском пројекту у Руанди, Рио Тинто ће морати да инвестира да би на крају достигао 75% власништва. Додатно, Рио Тинто је прихватио да без икаквог улагања Република Гвинеја добије 15% капитала пројекта Симанду, а Мадагаскар 20% пројекта Форт Дофан.

То, појашњава се, значи да у Гвинеји и Мадагаскару државе, то јест порески обвезници су без улагања постали сувласници пројекта, што у нашем случају није предвиђено.

Све у свему, укупни приходи буџета Србије током 40 година Пројекта представљали би укупно 3,8 милијарде евра без актуализације финансијских токова, што је три пута мање од нето добити Рио Тинта.

Са актуализацијом финансијских токова по годишњој стопи од 10%, која представља тренутно процењени ниво WАЦЦ или „Wеигхтед Авераге Цост оф Цапитал“ – просечне цене капитала за Србију – Србија, у најбољем случају, по свим основама и на свим нивоима за време целог пројекта од 40 година би могла да укупно инкасира око 696 милиона у данашњим еврима, или у просеку свега 17,4 милиона или 2,6 евра по глави становника годишње, наводе аутори анализе.

Међутим, ни та веома скромна цифра, кажу, и даље не показује истиниту финансијску слику са становиштва Србије, јер треба имати на уму да Студија нигде не приказује трошкове обимних инфраструктурних радова корисних само Пројекту Јадар, а за које се очекује да ће их у потпуности финансирати Република Србија.

Реалност је да, када се одбије трошак наменских инвестиција за пројекат Јадар и у корист Рио Тинта као и других субвенција за ланац електричне мобилности, зарада Србије би била равна нули за улазак у пројекат огромних еколошких и финансијских ризика, оцењују аутори анализе.

Финансирање пројекта из буџета Србије и субвенције

Да би се пројекат уопште реализовао, Рио Тинто по неком основу очекује да Србија покрије трошкове свих припремних инфраструктурних радова на терет српских пореских обвезника, кажу аутори анализе.

Рио Тинто, по свему судећи, нигде на свету није добио сличне повластице као у Србији, тврде.

На пример, на пројекту Симанду у Гвинеји, Рио Тинто се, кажу, обавезао јула 2024. године да ће платити из сопствених средстава 3,5 милијарди долара од укупних 6,5 милијарди долара за нужну инфраструктуру (железничка пруга од 670км, лука, итд.).

У Квебеку, четвртом светском произвођачу алуминијума, Рио Тинто је 2023. године кренуо у инвестицију од 1 милијарду евра, где ће обједињено учешће канадских власти бити 100 милиона евра.

У Аустралији, Рио Тинто је 2023. године одлучио да плати 395 милиона долара за постројење за десалинизацију воде у Пилбара региону за сопствене, али и потребе тамошњег становништва.

„Нисмо идентификовали ниједан пројекат Рио Тинта где већину, а нарочито све трошкове инфраструктуре, покрива држава. Осим, по свему судећи, Република Србија за Пројекат Јадар. Влада Републике Србије нигде није јасно и транспарентно представила и квантификовала трошкове инфраструктурних радова које планира да спроведе у склопу Пројекта Јадар у корист Рио Тинта“, оцењује се у анализи.

Међутим, кажу, битни елементи се налазе у Просторном плану подручја посебне намене за реализацију пројекта експлоатације и прераде минерала јадарита „Јадар“, нарочито у делу 4.2.2. „Инфраструктурни системи“.

Ради се о документу који је стављен ван снаге после масовних протеста у јануару 2022. године и који је влада – у дослуху са Уставним судом – вратила на снагу.

Супротно ономе што Рио Тинто и српски званичници понављају, потребне су огромне наменске инфраструктурне инвестиције да би се Пројекат Јадар реализовао.

Очигледно је да су све оне на терет Србије, јер Рио Тинто нигде није поменуо, супротно другим пројектима, било какво сопствено учешче у њима, тврде аутори.

Ради се о бројним саобраћајницама, да би се транспортовала цела оператива ради изградње рудника, те за огроман промет камиона према јаловишту током експлоатације, по један шлепер на седам минута. Огромне количине сумпорне киселине, у обиму од два олимпијска базена на три дана, би се транспортовале железницом која се мора изградити само за ту намену. Биле би потребне и огромне количине воде, те би се градио и цевовод од Дрине до рудника. Последичне отпадне воде би изискивале нову, много габаритнију канализациону мрежу и постројење за њихову прераду пре одбацивања у реку Јадар. Велика потрошња електричне енергије би изискивала изградњу нових далековода, трафо станица и мреже локалне дистрибуције. Предвиђа се и посебан крак гасовода, са појасом шире заштите од 400м, набраја се у анализи пројекта Јадар.

Влада Србије би морала да изнесе процене трошкова оволиког броја разноврсних, наменских инфраструктурних реализација.

„Посве сигурно, њихов трошак по буџет Србије би износио неколико стотина милиона евра. Постоје, примера ради, индиције да ће гасовод коштати око €75 милиона, а једна од саобраћајница €76 милиона. На влади и другим државним органима је да напокон изађу за разним проценама ради даље анализе“, поручује се.

И додаје да, уколико би се у калкулацију укључила улагања у инфраструктуру, од Пројекта Јадар Србија заправо не би имала никакву финансијску корист.

„Трошкови за изградњу неопходне инфраструктуре и субвенције Рио Тинту из буџета би вишеструко превазишли чак и хипотетичких укупних 696 милиона евра који би се приходовали током дугих 40 година. Нажалост, целокупна финансијска реалност је још неповољнија по Србију од овог приказа, јер Влада Србије намерава де додели огромне субвенције додатним веома ризичним пројектима у остатку сектора електричне мобилности“, напомињу.

Наиме, каже се, Влада Србије је одлучила да у септембру 2023. године да одобри рекордне субвенције у износу од 419 милиона евра мало познатој словачкој компанији ИноБат, мада она нема ни један дан искуства у масовној производњи електричних батерија.

Које гаранције добија Србија од власника те компаније, па и словачке владе која је њен акционар, да ће се новац српских пореских обвезника повратити уколико ИноБат банкротира или упадне у озбиљне тешкоће, питају се аутори анализе.

Компанија ИноБат је, тврде, недавно уговорила подизање фабрике батерија са кинеским Готионом, који би дао ‘Кноw хоw’ и поставља се питање која од фабрика ће имати приоритет.

Ово питање уопште није теоријско у моменту када неки од највећих произвођача електричних батерија попут шведског Нотхволта се налазе и сами на ивици банкрота, подсећају.

А како и сама студија признаје на страни 13, рударење литијума никако не даје компаративну предност у производњи батерија или електричних аутомобила.

Цитирају део из студије која каже: „Конкурентска предност Србије као произвођача литијума је садржана у квалитетном ресурсу јадарита. Међутим, успех у даљем ланцу вредности, на пример у електричним батеријима или возилима, захтева сасвим другачији скуп конкурентских предности, попут квалификоване радне снаге, јефтине и идеално обновљиве енергије и ефикасне инфраструктуре. Ово објашњава зашто у овим индустријама главну реч воде земље попут Кине, Кореје, Јапана као и неких европских земаља“.

Давање огромних субвенција неискусној, недоказаној словачкој компанији у суровој индустрији електричних батерија никако не представља уверљиву стратегију за прелазак са рударења ка батеријама, имајући уз то у виду да би компанија Рио Тинто, а не Република Србија, била власник свих производа рударења и сама одлучивала где да их пласира, тврде аутори.

А што се тиче електричних аутомобила, присуство Мерцедеса на скупу о критичном сировинама у Београду у јулу 2024. године је још један парадокс, с обзиром да Фијат, који планира производњу електричну верзију Панде у Крагујевцу, за исту неће чекати на литијум из Пројекта, што сликовито показује да не постоји индустријска веза литијум-електрично возило, а што је чест наратив промотера пројекта, наводе.

Реалност је да Влада Србија планира да потроши највероватније око милијарду евра српских пореских обвезника у следећих пет година зарад, у најбољем случају, нулте нето зараде током наредних 35 година Пројекта. Међутим, ако се узму у обзир огромни еколошки и климатски ризици, као и ризици и трошкови управљања огромним количинама рудног отпада и опасних сировина за прераду руде, реалност по Србију би могла бити много гора, уверавају аутори анализе.

Значајни финансијски и остали ризици за Србију

Кључна претпоставка студије која оправдава Пројекат Јадар, је да ће литијум-карбонат бити продаван по просечној цени од 15.600 долара по тони током живота Пројекта, што је веома оптимистично, кажу аутори анализе.

Наиме, како појашњавају, цена основне сировине, литијум-карбоната, од које зависи исплативост целог Пројекта пала је за 81 проценат за само две године и износи 10.300 долара у октобру 2024. године.

Узроци пада цене литијум-карбоната су вишеструки, а три су главна:

1) пад тражње за електричним аутомобилима, који су још увек знатно скупљи од возила са унутрашњим сагоревањем;

2) обилна понуда литијум-карбоната са отварањем нових рудника у Јужној Америци, где се и налазе највећа лежишта а трошак производње је најатрактивнији, нпр. $2.100 по тони у Чилеу;

3) смањење учешћа литијума у батеријама са појавом супститута, попут натријум-јонских батерија, које су економичније, дуготрајније и мање токсичне од литијумских.

Због тога је, наводе аутори чланка, велики број литијумских пројеката или укинут или је производња значајно смањена. Чак је и највећи светски произвођач литијумских батерија, кинески ЦАТЛ, недавно одлучио да затвори највећи рудник литијума у Кини, у Јиангси провинцији, који је требало да покрије 20 посто кинеске, или пак 5 посто светске производње литијума.

Свеукупно, Кина је затворила три од укупно шест њених литијумских рудника и тренутно располаже са залихама које представљају две године светске потрошње литијума.

Србија, са 1,2 милиона метричких тона резерви литијума представља само 1,3% укупних идентификованих литијумских резерви света, и то учешће ће се додатно смањивати са новим открићима, па се може очекивати да ће Србија бити маргинални играч на посве неизвесном светском тржишту литијума.

Наиме, тврде аутори анализе, унутар тржишта литијума ситуација може бити значајно лошија за јадарит и друге форме вађења литијума из стене. Таква форма експлоатације је већ структурно мање атрактивна од производње литијума из сланих вода. У Кини се сматра да се 85% литијумског потенцијала земље налази у сланим водама, не у руди. Рио Тинто, као и многи други актери се превасходно окрећу тој форми производње. Она носи много веће количине литијума са драстично мањим еколошким ризицима.

Постоји дакле реалан ризик да, како кажу, чак иако се литијум генерално покаже као перспективан, долина Јадра буде беспотребно разорена и напуштена, а да гигантске субвенције плаћене од грађана Србије буду трајно изгубљене јер би се компанија повукла и прешла на неки перспективнији пројекат.

„Притисци који долазе из ЕУ, превасходно из Немачке, имају за циљ да повећају независност Европе у набавци литијума у склопу ланца електричне мобилности. У суровом надметању на тржишту електичних возила Европа и САД се тренутно суочавају са јаким напретком Кине. На то указује најновија мера ЕУ да од 31. октобра 2024. године уведе царине на кинеске електричне аутомобиле које могу порасти и до 45 посто. Међутим, ЕУ је већ дубоко подељена овим поводом: Немачка, која највише жели српски литијум је управо гласала против увођења царина на кинеска возила јер жели да избегне евентуалне кинеске контра мере које би погодиле њену развијену ауто индустрију“, предочава се у анализи.

Уколико би кинески аутомобили, који су тренутно двоструко јефтинији добили трку са ЕУ, Пројекат Јадар би, додају, постао непотребан.

Међутим, губитак прихода није највећи ризик, тврде аутори анализе пројекта Јадар.

„Вишевековне еколошке последице Пројекта би остале, било да се рудник експлоатише до краја или брзо затвори. Као што су показале поплаве у долини Јадра 2022. године, климатске промене доносе велике, нове ризике за све рударске пројекте. Например, уколико би дошло до попуштања депоније јаловине, загађења вода и других еколошких катастрофа, Србија би сносила вишедеценијске катастрофалне финансијске последице које би изискивале стотине милиона евра само за санацију. Рударске компаније, друге државе или Европска унија никада не би прихватиле да сносе финансијске последице било какве катастрофе у Србији“, тврди се.

Литијум за Пројекат Јадар би обезбедила Србија, Рио Тинто би покупио профит, а Србија би сносила потпуну одговорност за све пратеће ризике

Србија би, како додају, финансијски остала сама, као што се уосталом и видело у изјавама страних званичника који су дошли јула 2024. године у Београд. Литијум за Пројекат Јадар би обезбедила Србија, Рио Тинто би покупио профит, а Србија би сносила потпуну одговорност за све пратеће ризике.

„Из тог разлога, искусна рударска земља, попут Чилеа, одлучила је да прво разради националну стратегију за литијум, формира одговарајућа јавна предузећа (као и Боливија), обезбеди сопствене стручне капацитете да процени ваљаност разних пројеката и тек онда, по сопственим стандардима и условима, распише тендере за одговарајуће индустријске и финансијске партнере.

Па закључују да су, на основу расположивих информација, економски ефекти Пројекта Јадар за Србију крајње неизвесни, а у најповољнијем сценарију, равни нули.

На основу економске и финансијске анализе, као и због огромних ризика везаних за његово евентуално спровођење, Пројекат Јадар није оправдан и треба бити обустављен, поручују аутори анализе пројекта.

(Н1)