Opadanje rejtinga svetskih agencija za rejting

Posle raspada SSSR-a kolumnista jednih od vodećih američkkih novina (The New York Times) napisao je da u svetu postoje još samo dve supersile – SAD i rejting agencije za procenu kreditnih rizika, da bi nedavno novi kolumnista (nobelovac P. Krugman) u istim novinama konstatovao da rejting agencije više nemaju bilo kakav kredibilitet.

I zaista, sve do izbijanja aktuelne svetske ekonomske krize ove agencije su bile strah i trepet svih aktera na svetskom finansijskom tržištu, jer se u njihove ocene bespogovorno verovalo, a te ocene su za učesnike finansijskih tržišta, jednostavno rečeno, značile život ili smrt (velike profite ili bankrot). Međutim, sada su i same agencije ocenjene nedovoljnom ocenom, a njihove procene sve manje utiču na poslovna odlučivanja aktera na finansijskim tržištima. Tako su rejting agencije, za relativno kratko vreme, prošle put od izuzetno moćnih, profesionalno visokostručnih i uvažavanih institucija do institucija koje se optužuju za monopolski položaj, neprofesionalizam i visok stepen korumpiranosti.

Danas 95% ovog tržišta otpada na samo tri privatne rejting agencije iz SAD – Standard & Poor’s, Moody’s i Fitch. Američka služba za nadzor berzi (SEC) je u zvaničnom izveštaju ukazala na ozbiljne nedostatke u radu agencija za rejting, a u Evropi postoji masovno nezadovoljstvo radom ovih američkih agencija. Tako se mogu čuti i ocene da one služe za stvaranje javne percepcije o hartijama o vrednosti i njenim emitentima koje nisu zasnovane na stvarnim ekonomskim pokazateljima nego su u služi interesa anglosaksonskog kapitala. Evropska komisija (izvršno telo EU) najavila je mogućnosti zabrane rada ovim agencijama, a mnogi evropski zvaničnici ističu potrebu za osnivanjem nezavisne evropske rejting agencije koja, za razliku od američkih, ne bi bila u privatnim rukama.

Šta se to desilo sa rejting agencijama? Podsetimo se da ove agencije procenjuju kreditnu sposobnost emitenta (kompanija i država) i sigurnost (odnosno rizičnost) ulaganja u njihove hartije od vrednosti (aktive), te im dodeljuju određeni rang (ima ih dvadesetak i iskazuju se slovima – od najboljeg AAA do najlošijeg C i D). Rang utiče na visinu kamatne stope, te vrednost i prinos (dohodovnost) hartije od vrednosti. Na taj način agencije pomažu ulagačima (investitorima) pri odlučivanju o kupovini hartija od vrednosti. One hartije koje od agencije dobiju najbolju ocenu isplati se kupovati, a one koje imaju lošu ocenu investitori neće kupovati, osim ako im emitenti (izdavaoci) ne ponude posebno povoljne uslove (više kamatne stope). Tako piše u teoriji, a tako je donedavno bilo i u praksi, ali je sada to ozbiljno dovedeno u pitanje.

Sve tri ranije navedene rejting agencije osnovane su krajem HIH i početkom HH veka i njeni su klijenti bili investitori koji su im plaćali za ocene njihovih potencijalnih investicija – ulaganja u hartije od vrednosti. Što su ocene bile tačnije investitori su bili zadovoljniji (investirali su u hartije od vrednosti koje nisu rizične i koje su donosile dobar prinos) i bili spremni da za to dobro plaćaju onim rejting agencijama koje svoj posao najbolje rade. Da bi privukla što veći broj klijenata (i ostvarila veće prihode) svaka agencija je nastojala da njene ocene budu što verodostojnije.

Međutim, 70-ih i 80-ih godina prošlog stoleća (slučajno ili ne u vreme početka dominacije neoliberalizma) dolazi do ozbiljnih promena u poslovanju rejting agencija i za ocene koje daju oni više ne dobijaju naknadu od investitora, nego od emitenata hartija od vrednosti, pošto u SAD Komisija za hartije od vrednosti obavezuje sve emitente da moraju imati ocenu rejting agencije za hartije od vrednosti koje iznose na finansijsko tržište. To je stvorilo uslove za masovnu zloupotrebu. Emitenti su sada dobili mogućnost da se sa rejting agencijama dogovore o dobijanju što bolje ocene svojih aktiva i za to su bili spremni da više plate, jer će sa boljom ocenom moći da plasiraju hartije od vrednosti pod povoljnijim uslovima. Mogli su da biraju rejting agenciju koja im u tome najviše izlazi u susret. S druge strane, rejting agencije su sve zainteresovanije da ispunjavaju želje svojim klijentima (jer za to bivaju dobro plaćene) i tako ocena koje daju sve manje imaju veze sa realnim stanjem, pa su naveći rejting (AAA) dodeljivale i ogromnoj masi finansijskih derivata emitovanih na bazi visokorizičnih stambenih kredita. Upravo je kriza na tržištu nekretnina i bila katalizator aktuelne globalne krize.

Izmenjenom finansijskom regulativom u SAD, omogućeno je bankama da odobravaju stambene kredite i klijentima sa lošim kreditnim rejtingom i oni se popularno nazvaju Nindža kreditima (NINJA – No Income, No Job, No Assets – čime se sugeriše da se oni daju licima bez dohotka, posla i imovine). Ali ovo je samo jedan (može se reći, manji) deo problema. Mnogo veći problem leži u činjenici da je vršena takozvana sekjuritizacija takvih stambenih kredita, a gde je uključen veliki broj banaka, hipotekarnih korporacija, konsalting kuća, marketinško-reklamnih agencija, brokersko-dilerskih firmi, rejting agencija, osiguravajućih kuća itd. Banke koje su odobravale problematične dugoročne stambene kredite prodaju svoja potraživanja po njima (i ne moraju da godinama čekaju novčane prilive) i dolaze do svežeg novca, te mogu odmah da odobravaju nove kredite. Pored toga, prodajom potraživanja po ovim problematičnim kreditima banke se oslobađaju i kreditnog rizika, jer sada rizik naplate kredita prelazi na kupca potraživanja.

Kupci ovih potraživanja zatim vrše takozvano „prepakivanje“ sa drugim otkupljenim potraživanjima po kreditima (za kupovinu automobila, za studiranje, itd) da bi se stvorili novi finansijski derivati CDO (collateralized debt obligations – kolateralne dužničke obligacije). Novostvorene hartije od vrednosti se zatim „oplemenjavaju“ (poboljšava im se kvalitet, u odnosu na kvalitet bazične aktive – problematične stambene kredite) pošto od rejting agencije bivaju visoko ocenjene (po pravilu, dobijaju najbolji rang – AAA) i onda se kao nerizične hartije od vrednosti prodaju na finansijskim tržištima širom sveta. Tako se veoma rizična nelikvidna aktiva (potraživanja po dugoročnim stambenim kreditima) pretvara u nerizičnu i likvidnu aktivu (hartije od vrednosti) i ogromna masa formalno kvalitetnih, a u suštini loših („toksičnih“) hartija od vrednosti rasprostire se po celom svetu. Zbog toga se smatra da bi skraćenicu CDOpravilnije bilo dešifrovati kao Chernobyl Death Obligations, odnosno černobilske smrtonosne obligacije.

Legalizovan je sistem u kome postoji sukob interesa jer rejting agencije plaćaju emitenti čije hartije od vrednosti se ocenjuju i rangiraju. Rejting agencije su otišle i korak dalje, pa su emitentima (za dopunsko plaćanje usluga) ponudile takozvano „konsultovanje“, ili „modeliranje“. Emitent se sada može obratiti rejting agenciji da mu modelira aktivu (hartiju od vrednosti koju će izdati), a koja će kasnije da dobije najbolju ocenu od iste te agencije.

Očigledno da je neophodno temeljno reformisanje poslovanja rejting agencija, koje bi trebalo: da omogući da agencije naplaćuju usluge za svoje ocene od investitora, a ne emitenata; da agencijama zabrani bavljenje konsultanskim uslugama; da postojeće rejting agencije liši ekskluzivnog statusa koje imaju u mnogim zvaničnim dokumentima (kao što su instrukcije Komisije za hartije od vrednosti i berze, Bazelski dogovor i slično); da se razbije postojeći monopol i obezbede uslovi za konkurenciju kroz ublažavanje uslova za registraciju novih rejting agencija, itd.

To može da donekle povrati poljuljano poverenje u rejting agencije, ali one više nikada neće biti tako moćne kao nekad i niko više neće imati osnova da kaže kako su one jedna od dve preostale svetske supersile. Posle aktuelne svetske krize, koja je izbila u Americi i zatim se proširila na ceo svet, to će se teško moći da kaže i za SAD.

P.S.

Pišući o problemu sukoba interesa kod rejting agencija za procenu kreditnih rizika (sličan problem postoji i kod revizorskih i konsultanskih kuća) trudio sam se da ekonomsku problematiku objasnim na način da ona bude jasna i onima koji nemaju ekonomsko obrazovanje. Ukoliko nisam bio dovoljno jasan, napraviću jednu paralelu i čitaoce podsetiti na sličan put koji su prošle naše visokoškolske ustanova za poslednjih nekoliko decenija – od vremena kada su postojale samo državne (koje su, prvenstveno, bile obrazovne ustanove), do današnjih dana kada pored državnih sve više ima privatnih visokoškolskih ustanova (koje se sve više pretvaraju u profitne centre).

Ranije je društvo (država) finansiralo visokoškolske ustanove i bilo zainteresovano da dobije kvalitetne stručnjake sa univerzitetskim diplomama. Profesori su od studenta zahtevali da ovladaju potrebnim znanjima kako bi položili ispit i na kraju stekli visokoškolsku diplomu. Zbog toga tadašnje diplome nisu bile dovođene u sumnju pošto se znalo da iza njih stoji zadovoljavajući stepen obučenosti.

Danas imamo mnogo više privatnih nego državnih visokoškolskih ustanova. Privatne ustanove u celini, a državne dobrim delom finansiraju se od školarine koju plaćaju studenti. Veliki broj studenata je zainteresovan da bez nekih posebnih napora položi ispite i dobije diplomu, a sticanje znanje je u drugom planu, pa visokoškolske institucije u cilju privlačenja što većeg broja studenata (što obezbeđuje i veće prihode) idu na snižavanje kriterijuma ocenjivanja na ispitima i obaranje kvaliteta studiranja. Kao i kod rejting agencija i ovde se, kod nekih visokoškolskih ustanova, ide i korak dalje, pa se studentima (na različite načine) omogućava da lakše polažu ispite – plaćene dodatne konsultacije (kod samog profesora ili njegovih srodnika ili prijatelja), mogućnost korištenja knjige na ispitima koja se prethodno mora obavezno kupiti i slično.

Na kraju, ponoviću ono što sam u nekim ranijim radovima već napisao. Aktuelna svetska kriza je mnogo ozbiljnija nego što se to na prvi pogled čini i ona nije samo ekonomska nego i duboka kriza morala i duhovnosti, pa se i izlaz iz nje ne nalazi samo (možda čak i ne prevashodno) u ekonomije.