Nestali magnetizam ekonomske globalizacije

Nakon što se desio slom socijalizma u istočnoj Evropi, između istočnoevropskih država, sa jedne strane, i i globalnih institucija poput MMF i SB, kao i institucija EU, uspostavljen je složen odnos međuuticaja koji su definisali način na koji će se istočnoevropske zemlje reformisati u procesu tranzicije. Pojam globalizacije, baš u tom momentu, postaje jedan od najučestalijih pojmova. Uprkos postajanju  pluralizma socioloških stanovišta, analiza i stavova u vezi procesa ekonomske, političke i kulturne globalizacije, hiperglobalistički pristup je uspostavljen kao dominantan.

Umesto da se postavi kritički prema procesu globalizacije, uviđajući njene i pozitivne i negativne aspekte, političke klase istočnoevropskih zemalja su definisale globalizaciju kao proces od kojeg će domaća stanovništva ovih zemalja imati isključivo koristi, i to pre svega ekonomske. Usvajanje hiperglobalističkog pristupa savremenom društvu i promenama u njemu, u istočnoevropskim zemljama bilo je u funkciji proizvodnje masovne podrške promenama. Magnetizam ekonomske globalizacije nestao je 2008. godine, ne samo u zemljama istočne Evrope, nego i u samim zapadnoevropskim zemljama. Danas, zapadnoevropske zemlje, suočene sa sopstvenom ekonomskom krizom, više su zainteresovane za pronalaženje rešenja za izlazak iz krize sopstvenih društava nego za nametanje određenih teorijskih koncepata na globalnom nivou.

Jedna od glavnih osobenosti ekonomske globalizacije jeste nastanak brojnih transnacionalnih institucija ekonomskog tipa nakon Drugog svetskog rata. Kad je reč o ekonomskoj globalizaciji, tu su svakako glavne institucije transnacionalnog tipa Međunarodni monetarni fond i Svetska banka. Naše javno mnjenje uglavnom ima negativan odnos prema ovim institucijama, a naša 25 godina nepromenjena politička klasa često za sve ekonomske probleme okrivljuje isključivo MMF i SB. MMF i SB se mogu smatrati odgovornim za mnoge greške koje su napravljene tokom tranzicije istočnoevropskih zemalja, kao i greške u vezi sa uključivanjem nerazvijenih afričkih i azijskih zemalja u svetsko tržište tokom 90-ih godina. Ali, isto tako MMF i SB pripada slavna uloga koju su ove institucije imale u periodu nakon Drugog svetskog rata u regulisanju ekonomskih odnosa.

Svetska banka i Međunarodni monetarni fond rezultat su monetarne i finansijske konferencije održane u Breton Vudsu jula 1944. godine kao deo napora da se pomogne obnova ratom razrušene  Evrope i spreči ponavljanje ekonomske krize kakva se desila između dva svetska rata. Jedan od glavnih učesnika konferencije bio je DŽon Mejnard Kejnz. On je ponudio jednostavno objašnjenje krize, kao i koncept za izlazak iz nje: ''odsustvo dovoljne agregatne tražnje objašnjava uzroke ekonomskog pada, te bi odgovarajuće politike vlada mogle pomoći da se stimuliše agregatna tražnja.''

Od 1944. godine pa sve do kraja 70- tih godina, Međunarodni monetarni fond se rukovodio kejnzijanskom ekonomskom politikom. Kejnzijanska politika proistekla je iz potrebe za rekonstrukcijom, to jest preobražajem ratne ekonomije u mirnodopsku ekonomiju, zatim potrebe za obnavljanjem ekonomskog potencijala, uvođenja novih tehnologija, potrebe za saniranjem socijalnih katastrofa nastalih tokom rata. Ovi zahtevi za rekonstrukcijom, socijalizacijom i planiranjem podrazumevali su politiku državne intervencije na alokaciju resursa, ravnotežu cena, nivo štednje, odlučivanje o investicijama itd.

No, kejnzijanska politika je ipak odmah posle Drugog svetskog rata kritikovana i napadana od strane američkih i nemačkih neoliberala. Nemačka varijanta neoliberalizma nastala je u krugu nemačkih intelektualaca. Volter Ojken, Aleksandar Rustov, Fridrih fon Hajek, Vilhelm Rupke, Hans Grosman, 1939. godine osnovali su reviju Ordo u kojoj su objavljivali svoje antikejnzijanske radove. Zadatak koji su sebi postavili ovi intelektualci bio je pronalazak mehanizma legitimacije nemačke države nakon Drugog svetskog rata, koja podeljena s jedne strane, i okupirana, s druge strane, nije ni postojala kao država. Odgovor na kompleksno pitanje legitimiteta nemačke države, ovi intelektualci su pronašli upravo u sferi ekonomije.

Apsolutizacija ekonomskih kategorija kao što su ekonomska sloboda, prava, svojina, korisnost, efikasnost, uslovljena nemogućnošću da se legitimitet Nemačke kao države ukoreni u istorijskim pravima, dovela je do toga da savremena, odnosno, posleratna Nemačka postane radikalno ekonomska država u kojoj neprekidni rast supstituiše propalu istoriju. Po rečima Mišela Fukoa, već 60-ih godina sve političke stranke u Nemačkoj bile su neoliberalne orijentacije po pitanju ekonomije, uključujući i nemačku socijaldemokratsku stranku.

Posleratni ekonomski razvoj u Evropi doveo je do promena u socijalnoj strukturi evropskih društava. Primena kejnzijanske politike u svrhu sanacije posledica katastrofe Drugog svetskog rata, tehnološki razvoj, druga naučno-tehnološka revolucija, jaka uloga sindikata itd,  vodili su poboljšavanju položaja radničke klase, podizanju životnog standarda stanovništva, rastu cene rada, ekspanziji srednje klase, poboljšavanju opštih uslova života. To je jedan od uzroka zašto je došlo do slabljenja levice na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata. Politički pokreti i protesti, tokom druge polovine 20. veka bili su više okrenuti pitanjima položaja rasnih, verskih, etničkih i seksualnih manjina, nego socijalnim problemima. S nastankom tzv. postindustrijskog društva u kojem dominira treći sektor-sektor usluga, došlo je do pada učešća radnika u ukupnoj strukturi zaposlenih. Ideologiji koja je dobijala zamah, i koja je zagovarala interese krupnog kapitala, više nije imao ko da se suprotstavi. Ona levica, kakva je nekada postojala više nije postojala, a sa slomom socijalizma anti-levičarski intelektualci koji ne haju mnogo za socijalne probleme postali su dominantni. Njihova dominacija postaje skoro globalna s slomom socijalizma i SSSR.

Slomom socijalizma, nastupa period kojeg je Erik Rejnart nazvao Doba vukova. Na kraju osme i početku devete decenije 20. veka glavna dilema ticala se pitanja da li je ekonomska globalizacija, koja je tog momenta dobila ubrzanje, proces koji će bivša socijalistička društva promeniti na takav način da će te promene voditi  progresu, ili je to proces iza kojeg se krije projekat kolonizovanja istočne Evrope, i pretvaranja ovog dela sveta u još siromašniju zonu.

Američki ekonomista Pol Semjuelson dokazivao je 1949/1950. godine da će slobodna međunarodna trgovina dovesti do izjednačavanja cena faktora proizvodnje, naime, smatrao je da će cena kapitala i rada izjednačiti na globalnom nivou. Sa druge strane, švedski ekonomista Gunar Midral je smatrao da će slobodna međunarodna trgovina dovesti do još veće polarizacije sveta i razlike u cenama rada i kapitala.

Globalizaciju, onako kako se ona sprovodila od pada Berlinskog zida pa sve do 2008. godine, Erik Rejnart smatra novom varijantom kolonijalizma. Kolonijama je tradicionalno nalagano da se bave izvozom sirovina, da ne razvijaju industrijski sektor, sa druge strane, državama u tranziciji se nalagalo slično. Po mišljenju Erika Rejnarta, deindustrijalizacija koja je srž Morgentauovog plana, jedna je od ključnih grešaka koje su napravljene u slučaju istočnoevropskih zemalja. Deindustrijalizacijom, siromašne zemlje se guraju u stanje još većeg siromaštva. Globalizacija, po mišljenju Erika Rejnarta, postala je neokolonijalizam koji nastaje kroz Morgentauov plan, a kolonije su u suštini države koje smeju da proizvode samo sirovine, koje ne smeju da subvencionišu svoje privredne kapacitete niti da koriste bilo koje protekcionističke mere, jer u suprotnom bivaju izložene sankcijama.

Istočnoevropske zemlje su tokom 90-ih godina bile izložene šok terapiji.Države koje su potraživale zajmove i kredite bile su uslovljavane zahtevima da sprovedu privatizaciju, liberalizaciju i deregulaciju. Većina tih zemalja bile su zemlje niskog stepena razvoja, sa niskom stopom BNP, te nakon šok terapije one su doživele pravu socijalnu i ekonomsku katastrofu. Interesantno je da se pokazalo da zemlje koje nisu sledile sugestije MMF tokom 90- tih i koje su se oslanjale na sopstvene snage uspešnije su prošle kroz tranziciju od zemalja koje su slepo sledile sugestije MMF-a. Kao primer prve grupe zemalja (zemlje koje nisu sledile sugestije MMF tokom 90-tih) Štiglic je navodio Poljsku. A kao primer druge grupe zemalja Rusiju. U periodu od 1990. godine do 1999. godine Rusija je doživela pad proizvodnje za 60%,a pad BNP 54%. Tek kada je Rusija odbacila sugestije MMF u vezi sa devalvacijom rublje i kada je došlo do devalvacije rublje počeo je ekonomski rast.

U knjizi Globalizacija-dva lika sveta Miroslav Pečujlić je pisao da socijalna topografija sveta krajem 20. veka sadrži hegemonski pol (''sever'' i ''centar'') kojeg čine najbogatije države Zapada, Japan i SAD koji kontroliše 75% do 85% bogatstva sveta. Tu je ''nova periferija'', zona koju čine postsocijalističke zemlje koje su u poslednjoj deceniji 20. veka doživele socijalni slom. Zatim ''Četvrti svet'' u kojem se nalaze one zemlje koje su nekada činile Treći svet,ali koje su poslednjih decenija pogoršale svoj položaj u svakom pogledu. I na kraju, u socijalnoj topografiji sveta ocrtava se Srednja zona, zona uspona i padova, a čine je :Tajland, Singapur, Malezija, itd...

Početkom 90-ih vladala je opsednutost neoliberalnim dogmama i globalizacijom. Dve decenije kasnije, magnetizam neoliberalnih dogmi, ali i same ekonomske globalizacije je skoro nestao. Ekonomska globalizacija, između ostalog, bila je percipirana kao širenje kapitalizma i blagostanja koje kapitalizam s sobom nosi. Ali ko danas još uvek veruje u ovo kada na ulicama Pariza, Londona, Atine, Toronta, vidi česte i masovne proteste, bankrotirane američke gradove poput Detroita, države jugoistočne Evrope u kojima je stopa nezaposlenosti veća od stope nezaposlenosti u afričkim državama, i kada vidi da je u savremenom svetu najjača ekonomija  zapravo ekonomija komunističke Kine.

Čak su i najznačajniji predstavnici neoliberalne filozofije i ekonomske politike i sami odustali od sopstvenih principa i teorijskih pozicija, uključujući i one koje se mogu podvesti pod kategoriju hiperglobalizma.

Danas, u savremenom svetu, mi se više ne suočavamo sa onim svetom kojeg su predvideli najvatreniji zagovornici neoliberalizma i hiperglobalizma, odnosno dominacijom jednog centra moći nad celim globalnim poretkom. Suprotno, mi se danas suočavamo sa procesom multipolarizacije sveta, sa svetom koji će novim tehnologijama još više revolucionisati proizvodnju, ali i sve društvene odnose, sa svetom u kojem je uticaj i značaj kineske ekonomije sve veći. Takođe, suočavamo se sa svetom kojeg očekuju energetska i ekološka kriza.

Zanimljivo, od globalizacije koja je legitimisana ideologijom slobodnog, od države, nesputanog tržišta, najviše koristi imala je zemlja koja je još uvek komunistička, i u kojoj država predstavlja i posle brojnih ekonomskih reformi značajnog aktera ekonomskog života.

Kada se pronađe rešenje za savremene ekonomske probleme koji se jasno artikulišu u stopi nezaposlenosti, kao i visini stope BNP kako na globalnom nivou, tako i na nivou svakog regiona ponaosob, ekonomska globalizacija će verovatno dobiti novi zamah. No, to ne znači da društvo treba da dozvoli da bude prevareno raznim pseudoterijama. Svako društvo treba da vodi računa o svetskim trendovima i uklapanju u svetske trendove, no to uklapanje treba da izvede na takav način da ono ne ugrozi sopstvene ekonomske interese.