Под утицајем светске олигархије и крупног капитала, чији је главни експонент ММФ, српске власти су, после петооктобарског преврата (2000), прихватиле неолиберални програм економских промена (такозвани Вашингтонски договор) који је водио брзом урушавању, ионако слабашне, српске привреде. 

 Било шта што омогућава учесницима да замене долар као легално средство плаћања за криптовалуту, која нема никакву интринсичну вредност нити принос, која је еколошки токсична, којом се тргује у киберпростору, изван уређеног света банака и финансијских плаћања, јесте рецепт за превару

Приватизација у земљама бивше СФРЈ није довела ни до каквог економског просперитета. Изузев Словеније, ниједна република није достигла ниво националног дохотка из 1989. Међутим, Словенија је тај ниво достигла 2008. кад почиње светска економска криза, и тада почиње пад националног дохотка и индустријске производње.

Агрокор је годинама слао финансијска средства Хрватске и суседних земаља ка Америци, а руско улагање би то израбљивање онемогућило. Хрватској је обећана судбинска улога у Интермаријуму да би најурила руског улагача и највреднији капитал фирми зависних од Агрокора будзашто предала америчким зеленашима.

Нема мистерије. Србија се развија споро или никако зато што су инвестиције мале, такорећи никакве. 

Компанија Al Rawafed за коришћење 3.500 хектара државних ораница уплатила је 109.000 евра за 2015. и 216.000 евра за 2016. годину. Према истраживању Инсајдера, то значи да је након склапања пословно техничке сарадње са Al Rawafedом буџетски приход од тог земљишта, на годишњем нивоу, мањи и до шест пута.

Многи су поставили питање: зашто улагати баш у пољопривреду? Једноставно зато што је пољопривредно земљиште највеће природно богатство којим располажемо и држава мора да буде одговорна за управљање овим ресурсом. 

Нико у свету нема проблем са државом као озбиљним играчем у привреди, нити са идејом да држава буде власник предузећа. У Србији, на помен такве идеје креће салва напада у којима се помиње увек исти аргумент, да су државна предузећа рак-рана српске привреде. 

 Без обзира на слаткоречивост домаћих и иностраних политичара који често гостују у Србији, њихове речи у погледу приступања Србије ЕУ имају малу или никакву обавезујућу снагу. Толико је излизано уверавање о ‘европском путу’ или ‘европској перспективи’ Србије да су наведене речи одавно постале трула даска. 

Замисао да економска повезаност смањује склоност ка ратовању и повећава цену оружаних сукоба има одређену тежину, али не и неупитну. Сетимо се само бивше Југославије. Национализам зна да игра много значајнију улогу од економске цене и последице рата. ЕУ је имала снажан утицај на стабилност у Европи, али тај утицај не треба да се преувеличава. Монетарна интеграција и предозираност избеглицама у ЕУ убрзано постају подлогу за разноврсне економске и политичке трзавице и отворене сукобе