Онда сви кажу „никако, никако, тај је Субјекат толико страшан, тај лично убија, возика се градом у својим белим џиповима и пуца кроз прозор, ни реч о њему – тај рукама дави…“ И све тако.

Изгледа да је једино позитивно у Србији то што постоје људи који о њој говоре негативно – бар за новинаре хрватске телевизије, за које очигледно имају уста само они који су спремни да изговоре оно што је хрватском уху угодно да чује.

Декларативно, политичари и једне и друге стране залажу се за целовитост Косова, једни као неотуђивог дела Србије (што де факто не функционише већ десет година) а други као независне државе (која ни де јуре ни де факто још увек није успостављена).

Што Латин рече, “укратко”, потка његове емисије је отприлике ова: Круг распада бивше Југославије се завршио, сада треба подвући црту. Хајде да то урадимо овако: ви пристаните да сте ви узрок свега што се ту дешавало.

Запишавање територија је био-физиолошка особина паса, која је попримила свој трагикомичан израз у пост-дејтонској БиХ. Од Саве до Јадрана, од Уне до Дрине, ничу инат цркве и џамије као маркирање територија.

У праву су чувари српског севера када кажу да албанска држава на Косову није ни замишљена ни створена тако да у њој буде места за Србе. Питање је само како то место створити, како се и којим средствима изборити, како људе сачувати.

Страх режима од бунта није страх од НВО сектора и „спољног непријатеља“, већ од властитог народа. „Прољеће“ којег се боје, није „обојено“ прољеће, већ „побуна гладних“. Покушај да се незадовољство осиромашеног народа етикетира као „дјеловање страног фактора“ не само да је бестидно, већ је акт очајника.

Како су Србија и CIA ометали потрагу за Радованом Караџићем, ко је платио за добровољне предаје хашких оптуженика и о чему су на тајном састанку у Берлину разговарали Карла дел Понте и Борис Тадић.

Албанци су почели да „изграђују и обнављају“ својa имања у насељу које по подели из 1999. године припада северу, а север припада Србима. То значи да се Албанци полако враћају и на тај део Косова, и уједно, крај приче о подели Косова.

Осудити косовског Србина који узима личну карту квазидржаве да је издајник било би врхунско лицемерје. Пре тога требало би осудити бар две трећине Срба „из Србије“ који су по неколико пута мењали партије због много безначајнијих интереса него што је голи живот.