Put u Vitlejem

Badnji dan, kad su se - godine nulte - persijski magi vođeni zvezdom već bili prikučili „domu hleba“, što na ivritu znači Bejt Lehem, Vitlejem, i za njih je bio predukus božićnog zagrljaja Boga i čoveka, kako se to nadahnut spisima semiologa, matematičara i sveštenika Pavla Florenskog, zaginuvšeg u Gulagu, pre nekoliko decenija neodoljivo izrazio mitropolit Amfilohije. No, Persijanci će idući put u značajniji pohod u Svetu Zemlju doći tek 614. godine, napravivši pokolj kakav će tek donekle da ponove krstaši godine 1099, kada će Jerusalim da oslobode od islama, a muslimane i sve ostale žitelje Svetog Grada, uključujući i tamošnje hrišćane, od života.

Persijanci će u tom svom pohodu ići od jednog do drugog manastira u Judejskoj pustinji, masakrirajući monahe, čije mošti - obično pune prostorije lobanja i kostiju - do danas ponosno pokazuje svaki od obnovljenih manastira, kojih je, avaj, mnogo manje danas nego što ih je bilo 614. godine. Tada je romejski car Iraklije pošao na Persiju da povrati Časni krst koji su Persijanci odneli iz Svetog Grada i Persiju tako strašno porazio da je ona nestala kao velika sila za narednih više od trinaest vekova, vrativši se na velika vrata na svetsku scenu tek kada je na čelo Irana 1979. godine došao ajatolah Homeini.

Poražene krstaše će pak u Svetoj Zemlji zameniti otomanska imperija, koja će na drugoj strani Bosfora, prešavši 1389. godine preko Kosova, stići do Beča gde će biti poražena 1683. godine, čime će početi njeno opadanje i propast. U smutnom vremenu koje je usledilo sultanovom porazu pod Bečom, šaka Srba koja se s dolaskom Turaka slegla u katune Crne Gore iskoristila je priliku i na Badnji dan 1708. godine iskorenila svoje sunarodnike koji su primili veru osvajača. Na Cetinju su celu akciju - čiji je rezultat bio toliko neizvestan da se tadašnji mitropolit Danilo spremao da od Cetinjskog manastira napravi crnogorsku Masadu - izvela osmorica ljudi, naime po Njegoševom izveštaju, petorica braće Martinovića, dvojica vladičinih poslužitelja i Vuk Borilović.

Cela ta epizoda bi bila ništa više od polumitske osnove za Gorski vijenac, da nije bilo Žan Pol Sartra. Korifej generacije ‘68 je naime bio član Raselovog suda, samonominovanog tribunala na čijem čelu je bio filosof Bertran Rasel a koji je nameravao da bude „savest čovečanstva“ i sudio između ostalog SAD za zločine u Vijetnamu. Spremajući optužnicu, Sartru se učinilo da je „ratni zločin“ preslaba definicija za ono što Amerikanci čine u Vijetnamu i okolini, te je pojam genocida dobrano rastegao u odnosu na definiciju Rafaela Lemkina koju su usvojile i Ujedinjene Nacije 1948. godine, te je Raselov sud osudio SAD za genocid nad narodom Vijetnama, što je bilo sa oduševljenjem prihvaćeno od slobodoumnih intelektualaca tog vremena.

Kada su nakon Titove smrti u Jugoslaviji bile otvorene tabu teme istorije, među njima je možda glavna bila genocid u Drugom svetskom ratu, a čovek koji se nametnuo kao autoritet na tom polju bio je takođe član Raselovog suda - Vladimir Dedijer. Za nevolju, on je sa sobom doneo i Sartrovu definiciju genocida i kao posledica toga u enormnoj literaturi o genocidu nastaloj osamdesetih godina u Jugoslaviji, u kojoj su bili poljuljani svi autoriteti pa i autoritet UN i njenih konvencija, holokaust, genocid, ratni zločini i zločini protiv mira i čovečnosti se ne razaznaju i ne razlikuju, i „genocid“ je postalo sve - od komunističkog robijanja u Mitrovici i Golog otoka do masakra ustaša i četnika na Blajburgu i Kočevskom rogu.

U međuvremenu, pao je Berlinski zid i ideali šezdeset osme postali su „zapovest dana“ u ujedinjenoj Evropi, što je najčešće simbolizovano ulaskom jednog od vođa pariskog maja 1968, Danijela Kon-Bendita, u Evropski parlament. Bosna je postala bojište za vrednosti Nove Evrope, i u nju su - prema sopstvenim iskazima - duhovni potomci šezdesetosmaša hrlili kao Hemingvej u Španski građanski rat; Ruandi i njenih 800.000 pobijenih za samo sto dana niko nije bio kriv što nije na sat i po vremena leta od Pariza. Na krilima svojih, sada dobro etabliranih, epigona Sartr je sa svojom definicijom genocida stigao u Hag i dalje znamo: Gorski vijenac je od mističnog istoriosofskog speva zamalo postao haški ekvivalent Mein Kampf, a cetinjski Badnji dan s početka osamnaestog stoleća balkanska verzija Kristalne noći.

Ukratko, od osamdesetih godina prošlog veka je javni diskurs na prostoru bivše Jugoslavije toliko kontaminiran rečju „genocid“ da je ona skoro izgubila značenje, te nije ni čudo kada je 14. decembra ove godine Hilari Klinton sa Atifete Jahjagom potpisala Sporazum o zaštiti i očuvanju određenih kulturnih dobara, pri čemu je Klintonova nazvala Gračanicu „srpskom i pravoslavnom“, da niko od brojnih komentatora ovog događaja nije obratio pažnju na to da se u tekstu Sporazuma genocid u Drugom svetskom ratu spominje čak dva puta.

Naime, Sjedinjene Države potpisuju ovakve sporazume sa državama u kojima svoje kulturno nasleđe imaju američki građani, naročito oni koji su u SAD došli kao žrtve progona i genocida u Drugom svetskom ratu. Sporazum Klinton-Jahjaga jeste iniciran najvećim delom skrnavljenjem jevrejskog roblja na Dragodanu u Prištini, ali odrednica iz Člana 1 kaže da se Sporazum odnosi na kulturno nasleđe „svih nacionalnih, verskih i etničkih grupa koje žive ili su živele na ovoj teritoriji i koje su bile žrtvama genocida u Drugom svetskom ratu“.

Da se ovaj član odnosi isključivo na Jevreje, ne bi bilo prepreke da se umesto uopštenog pojma „genocid“ koji se odnosi na sve narode žrtve upotrebi pojam „holokaust“ koji se odnosi samo na Jevreje. Jevreja je doduše bilo relativno malo – nekoliko stotina na Kosovu i Metohiji, a broj im se bio ponešto uvećao tokom rata onima koji su iz drugih krajeva okupirane Jugoslavije bežali u za Jevreje mnogo sigurniju italijansku okupacionu zonu. (I ne samo za njih: „već su isti terali ono Srba što je ostalo još kod svojih domova da slobodno mogu posećivati crkve i moliti se Bogu, pa čak svake nedelje crkva je bila puna od Italijana“ posvedočio je izbeglica Čedomir N. Bilibajkić svojevremeno).

Posle kapitulacije Italije, i domaći Jevreji i izbeglice su postali žrtvom prve akcije albanske SS divizije „Skenderbeg“, u čijem je dnevnom ratnom izveštaju od 13. jula 1944. godine napisano: „Od 25. maja do 5. jula divizija ‘Skenderbeg’ je uhapsila 510 Jevreja i Srba-komunista“; Bergen-Belsen je bio konačna destinacija mnogima od njih.

Svakako da se delom formulacija o genocidu odnosi i na Rome, o kojima imamo najnepouzdanije podatke, jer ih je bilo najteže popisati, jer je genocid nad njima bio stihijski i najmanje planiran i, konačno, jer se on sve donedavno najmanje istraživao.

No, sve to ostavlja ipak dovoljno otvorena vrata da se u žrtve genocida na Kosovu i Metohiji u Drugom svetskom ratu, pomenute u Sporazumu Klinton-Jahjaga, ubroje i onih, prema konzervativnim procenama, deset hiljada sistematski ubijenih srpskih žrtava, te nekih četrdeset hiljada Srba koji su napustili italijansku, trideset hiljada nemačku i dvadeset i pet hiljada bugarsku okupacionu zonu, što je sve promenilo sliku etničkog prostora Kosova i Metohije.

Na stranu reminiscencije i poređenja s prošlošću (u zbegu u Pećkoj Patrijaršiji je u Drugom svetskom ratu umrlo stotinu i dvoje ljudi, što se ipak 1999. godine nije ponovilo, uprkos brojno većem zbegu), ostaje naravno pitanje jesu li i koliko su SAD voljne, spremne i u mogućnosti da slovo Sporazuma, utemeljenog na istorijskoj spoznaji o genocidu nad Srbima na Kosovu i Metohiji u Drugom svetskom ratu, kao i na činjenici da „mesta na kojima se obavlja verska služba, mesta od istorijskog značaja, spomenici, groblja i spomenici umrlima“ na tom prostoru pripadaju srpskoj populaciji izbegloj pred genocidom u SAD, sprovedu u delo i zaštite, jer su „zabrinute da propadanje ili nestajanje predmeta kulturnog nasleđa predstavlja osiromašenje kulturnog nasleđa svih nacija sveta“.

Kako god bilo, za zagrljajem Boga i čoveka u „domu hleba“ usledio je pokolj dvanaest hiljada vitlejemske dece na koju je Irod posumnjao da je među njima novi car koji će ga zbaciti; hoće li za proklamacijama dobrih namera i prava uslediti novi mart 2004, ili će se naći neko ko će opet da puni hramove kao što su to činili italijanski vojnici u svoje pa i u naše vreme, osvedočićemo se sami, čime istorija Kosova i Metohije neće biti ništa manje biblijska.

(Autor je episkop lipljanski i vikar Patrijarhov)