Povodom inicijativa za ukidanje veronauke u školama

Odvojenost Crkve od države nikako ne može značiti „zid podele između Crkve i države“. Nečija tvrdnja da bi u Državi Srbiji trebalo ukinuti versku nastavu, samo snažnije ukazuje zašto narodna odbrana, taj bedem koji zovemo Ustav, ne sme da se oslanja na promenjive filosofske sklonosti vlasti, već mora da ima duboke temelje u istorijskim praksama naroda.

Utemeljivači srpske države videli su Crkvu, odnosno veru,ne samo kao sastavni, već temeljni deo državnog i narodnog bića; videli su veru kao prirodan izraz duha jednog naroda, a duh naroda jeste upravo identitet naroda

Jedan od opšteprihvaćenih predmeta u svim školama trebalo bi da bude Istorija. Postoji izreka među učenim ljudima: „Jedna stranica istorije vredi čitav tom logike.“ Istorijske činjenice rasvetljavaju ne samo koju su ulogu vera i Crkva imale u očuvanju srpskog naroda, već i šta su utemeljivači Države Srbije zaveštali budućim pokolenjima. Istorija srpske države i istorija Srpske Crkve tj. naroda, je jedna te ista istorija. No, pošto su pojedini krojači današnjeg društva toliko nesvesni srpske istorije da čak predlažu izbacivanje veronauke iz škola, izgleda je neophodno dati kratak podsetnik.

Za savremeno zakonodavstvo Države Srbijedva pravna dokumenta bi trebalo da imaju poseban značaj pri sastavljanju i tumačenju zakona. Prvi je Nomokanon (Nomos – građanski zakon i Kanon – crkveno pravilo). To je prvi Ustavpo kome se upravljala srpska država, a sastavljen je najverovatnije čak nešto pre Magna Karte (1215). Nomokanon je naglašavao skladan odnos između Crkve i Države. Nomokanon je Crkvu video kao stub države i zato je bila potpuno zaštićena od državne nadmoći. Dakle, utemeljivači srpske države videli su Crkvu, odnosno veru,ne samo kao sastavni, već temeljni deo državnog i narodnog bića; videli su veru kao prirodan izraz duha jednog naroda, a duh naroda jeste upravo identitet naroda. Dakle, štiteći Crkvu i veru od nadmoćnih pojedinaca na vlasti, utemeljivači su ustvari štitili identitet naroda i države. Onaj ko je svome narodu i državi mislio dobro,takvo viđenje odnosa srpske države i Crkve, čak i kroz najteža vremena kroz istoriju, nije dovodio u pitanje.

Drugi pravnidokument od posebnog značaja za Državu Srbiju trebalo bi da bude Sretenjski Ustav (1835). Proglašenje Ustava na Sretenje označava potvrdu uspeha mukotrpne i duge borbe za slobodu. I Sretenjski Ustav je Crkvu i veru štitio, a ujedno i potvrdio da druge veroispovesti imaju pravo slobodno praktikovati svoju veru (danas bi to bile tradicionalne crkve i verske zajednice u Srbiji). Dakle, kroz svu tešku istoriju srpski narod je razumeo značaj vere i Crkve za svoj identitet i sledstveno tome, za državnost.

Crkva i vera su viđene kao prirodni element jedinstvenog srpskog narodnog bića te je bilo potpuno prirodno da skupština, na kojoj je donet ovaj Ustav, bude održanau porti Srpske pravoslavne crkve u Kragujevcu, na praznik Sretenja Gospodnjeg i zato se Ustav naziva Sretenjskim

Crkva i vera su viđene kao prirodni element jedinstvenog srpskog narodnog bića te je bilo potpuno prirodno da skupština, na kojoj je donet ovaj Ustav, bude održanau porti Srpske pravoslavne crkve u Kragujevcu, na praznik Sretenja Gospodnjeg i zato se Ustav naziva Sretenjskim. A, u Petoj glavi pod tačkom 44. Ustavom se predviđa sledeće:Knjaz Srbski izdaje pri stupanju na dostoinstvo svoje narodu na čestnom krstu i svetom Evanđeliju ovu zakletvu: „Zaklinjem se svetom, jedinosuščnom i nerazdjelnom Trojicom, da ću ustav Knjažestva Serbije držati točno i sovjestno u cjelosti, i da ću svakog pridržavati, da ga takođe u cjelosti drži; da ću braniti nepovredimost pravoslavne vostočne crkve u Serbiji, da ću svim silama i sredstvima čuvati cjelost Serbije i obštenarodnu slobodu ličnosti, i bezbjednostimanja i prava svakog Srbina; a najposle da ću se svakojako starati, da obezbjedim i uzvisim blagostojanije i svega naroda Srbskoga voopšte i svakoga Srbina ponaosob. Tako mi Bog pomogao!“ - Po ovoj zakletvi vjenčavase na dostoinstvo Knjažesko i miropomazuje se.

I danas se državnost Republike Srbije svečano obeležava na praznik Sretenja Gospodnjeg. Podjednako je važno istaći da su u svim zvaničnim simbolima državnosti Srbije,potpuno prirodno i dosledno dugoj tradiciji, nalaze i verski simboli. Tako, na zastavi grb Srbije ima krst, zatim himna je „Bože pravde“, odnosno molitva, a sam predsednik polaže zakletvu nad Jevanđeljem.

Podjednako je važno istaći da su u svim zvaničnim simbolima državnosti Srbije,potpuno prirodno i dosledno dugoj tradiciji, nalaze i verski simboli. Tako, na zastavi grb Srbije ima krst, zatim himna je „Bože pravde“, odnosno molitva, a sam predsednik polaže zakletvu nad Jevanđeljem

Ovi primeri pokazuju, ne samo da je srpska država davala pravo na slobodu ispovedanja vere, već i to da je srpska država bila nezamisliva bez Crkve i vere. Srpska država je uvek podsticala Crkvu i veru, a samo najcrnja vremena srpske istorije, odnosno vremena kada je srpski narod bio pod tiranijskim režimima, obeležila su gonjenje i zabranu Srpske Crkve i pravoslavne vere.

Današnje inicijative pojedinih političkih grupacija da istisnu veru i Crkvu iz srpskog društva, upadljivo su lišene svakog pozivanja na istoriju. Smatrati da savremeni pravni sistem u Srbiji zabranjuje versku nastavu u državnim školama, znači samo to da neko svojevoljno i na silu želi da ukine tradiciju koja je stara koliko i sama srpska država, kao i dugu srpsku tradiciju molitve Bogu u svim državnim institucijama.

Usput, a za svaki slučaj, treba pomenuti da veronauka u školama ne bi smela biti predstavljana kao nekakvo nametanje. Veronauka u školama podrazumeva nametanje vere deci taman koliko i „nametanje“ imena i prezimena od strane roditelja, ili pak „nametanje“ samog obrazovanja koje podrazumeva redovnenaučne predmete od strane obrazovnog sistema državnog aparata. Ništa više od toga. Dakle, veronaukom se ništa ne nameće, ali se nudi opšta i elementarna kultura koja iziskuje makar neko znanje o izabranoj tradicionalnoj veri i vrednostima države u kojoj deca žive, tim pre što su, kako smo već ukazali, Crkva i vera temelj srpske državnosti. To bi najviše trebalo da bude u interesu upravo države, dakle, da mladi imaju razumevanje svoje istorije i kulture, kako bi stekli poštovanje prema državi u kojoj stasavaju. Svaka civilizovana država bi trebalo da čini napore da to ponudi mladima, kako bi mlađe generacije stasavale ceneći trud slavnih prethodnika i poštujući državu u kojoj žive, a koja im je poverena na očuvanje.To je civilizacijski čin. Bez takvog razumevanja nema države. 

Smatrati da savremeni pravni sistem u Srbiji zabranjuje versku nastavu u državnim školama, znači samo to da neko svojevoljno i na silu želi da ukine tradiciju koja je stara koliko i sama srpska država

Sa druge trane, zapostavljanje pitanja veronauke ima potencijal da, u generacijama kojima bude uskraćeno elementarno poznavanje sopstvene kulture i tradicije, učini duboku podelu u srpskom društvu upravo na one koji će znati da poštuju svoju državu i one koji to neće znati. Nažalost, danas je takva podela više nego očigledna i očigledno nije dobra za državu. 

Došli smo i do toga šta aktuelniUstav Republike Srbije kaže o mogućnosti Veronauke u državnim školama. U Članu 11.kaže se sledeće: „Republika Srbija je svetovna država. Crkve i verske zajednice su odvojene od države. Nijedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna“.

No,ovaj član nikako ne može biti protumačen kao „zid podele između Crkve i države“, ili pak da iz nekog neobjašnjivog razloga danas odjednom srpsko društvo favorizuje neveru (ne-religiju) u odnosu na veru (religiju). Drugim rečima, u duhu duge istorije i tradicije srpskog naroda i srpske države, svetovnost srpske države može značiti samo to da ne postoji državna Crkva, ili jedna državna religija, ali ne da Crkvu i veru treba potisnuti u katakombe.

Svetovnost države,koja se pominje u Ustavu,nikako ne možeznačiti ni to da država mora zabraniti veronauku u školama, jer bi takvo tumačenje aktuelnog Ustava bilo potpuno van konteksta duge Ustavom čuvane tradicije gde su Crkva i vera viđeni kao prirodni i sastavnielementi srpskog narodog bića.

Sa druge trane, zapostavljanje pitanja veronauke ima potencijal da, u generacijama kojima bude uskraćeno elementarno poznavanje sopstvene kulture i tradicije, učini duboku podelu u srpskom društvu upravo na one koji će znati da poštuju svoju državu i one koji to neće znati

To je očigledno u Članu 43. aktuelnog Ustava Republike Srbije kojim se garantujesledeće: „Svako je slobodan da ispoljava svoju veru ili ubeđenje veroispovedanja, obavljanjem verskih obreda, pohađanjem verske službe ili nastave, pojedinačno ili u zajednici s drugima, kao i da privatno ili javno iznese svoja verska uverenja.“Vera je, dakle, Ustavom zagarantovana kategorija, a videli smo da je država tradicionalno davala prednost veri (religiji) u odnosu na neveru (ne-religiju).

Dakle, Ustav srpskog naroda je uvek, pa i danas, jasno pravio razliku između svetovnosti (odnosno nepostojanja državne religije) sa jedne strane, i podržavanja tradicionale vere i morala društva, sa druge strane.

I konačno,  da ova odredba ostavlja mogućnost za Veronauku,vidi se jasno iz sledećeg:„Roditelji i zakonski staraoci imaju pravo da svojoj deci obezbede versko i moralno obrazovanje u skladu sa svojim uverenjima“ (Član 43. Ustava Republike Srbije).Ustav je tu da štiti narod od nadmoći vlasti i Ustav se odnosi na ograničenja države u odnosu na prava naroda. Ustav, dakle, članom 43. jasno ograničava državu da ne sme zabranjivati versko i moralno obrazovanje. Inicijative da se zabrani veronauka, dakle, su protivustavne.

Patrijarh Pavle održao je 2. novembra 2001. prvi javni i svečani čas u beogradskoj OŠ „Kralj Petar prvi“ čime je obeležen povratak veronauke u osnovne i srednje škole.  Patrijarh se đacima obratio sledećim rečima: „Pre 80 i više godina bio sam u vašem uzrastu i mi smo tada pored drugih predmeta učili veronauku. Vi se sa ovim predmetima spremate za život na ovom svetu, počev od ove škole do fakulteta. Želim vam da budete vredni kao đaci, ali da budete vredni i u učenju veronauke. Neka Gospod blagoslovi ovaj početak na opšte dobro i opštu korist.“

Strogo pravno gledano, dakle, ne postoji opravdan i razuman razlog da se veronauka isključi iz škole. Ustvrditi danas da država Srbija treba da potiskuje veru i Crkvu iz javnog života i obrazovnih institucija, ustvari predstavlja negiranje istorije i temelja državnosti Srbije

U kontekstu svega navedenog,aktuelni Ustav Republike Srbije jasno štititradicionalnu veru i moralnost (tj. versko i moralno obrazovanje) od nadmoći pojedinaca i promenjive filosofske sklonosti ljudi koji dođu na vlast. Shodno ovome, zaključak da državni zakoni nalažu da se veronauka zabrani u državnim školama, ne samo da ne stoji, već je protivzakonit.

Strogo pravno gledano, dakle, ne postoji opravdan i razuman razlog da se veronauka isključi iz škole. Ustvrditi danas da država Srbija treba da potiskuje veru i Crkvu iz javnog života i obrazovnih institucija, ustvari predstavlja negiranje istorije i temelja državnosti Srbije, što je ozbiljan protivdržavni, protivnarodni i protivcivilizacijski čin. Složićemo se, struktura bez temelja ne može da bude čvrsta.Država Srbija nikada nije favorizovala neveru u odnosu na veru.  Nema potrebe da joj bilo ko to nameće danas.

(Autor je sveštenik SPC)