Suptilna, jako kvalitetna analiza. Bravo za redakciju i prevodioca.
Preporuke:
0
0
2
sreda, 04 maj 2011 07:51
Tata-mata
"...što podseća na Evropsku krizu iz 1914. godine kada je delovanje Srbije i Austro-Ugarske uvuklo Rusiju i Nemačku u ono što je postalo Prvi svetski rat."
A o kakvom delovanju Srbije je reč?
I osnovna teza članka je ѕanimljiva. Autor očigledno ne smatra da su bitne odluke donete i detaljni planovi napavljeni mnogo pre početka bombardovanja, čak mnogo pre izbijanja krize na videlo. Ili je glavni zadatak autora da ubeđuje čitaoce u tu svoju nazovi zabludu.
Preporuke:
0
0
3
sreda, 04 maj 2011 08:49
nataša
Način ratovanja odražava duh pa i uvođenje novog oružja i sredstava. Mislim da ili ja nisam shvatio ili autor analize nije pogodio suštinu. Amerikanci ratuju isto kako voze skije, kako leče. Odmah krenu sa najačim oružjem raketama, ili u lečenju sa ogromnim dozama leka ili u skijanju od starta najbrže što se može pa dokle izguraju.
U Evropi se drugačije radi. Ratovi obično počinju koškanjem na granici. Nazovimo to pištoljima. Zatim se koškanju pojedinaca priključe vodovi i razmeni se puščana paljba. Zatim se uviod čete sa mitraljezima, minobacači, pa bataljoni, pa armije. tako i oružje, topovi, tenkovi, zatim avijacija i na kraju ono sa čim Amerikanci počinju rakete.
Ne mogu se oteti utisku da Američki metod zvuči efikasno, ali ni činjenici da se ratuje milenijumima pre Amerike. Novi su oni i nemaju iskustvo u pobeđivanju velikih vojnih sistema. Oni se namerače na šest miliona Libijaca ili sedam miliona Srba. Drugačije je to nego se suočiti sa Nemačkom ili Italijom.
Preporuke:
0
0
4
sreda, 04 maj 2011 10:38
Dragan Đorđević
Slažem se sa "Tata-matom". Drago mi je da ovakvo špijunsko ispiranje mozga ne prolazi.
Preporuke:
0
0
5
sreda, 04 maj 2011 11:09
Velibor
@Tata-mata nemoj da sebe dovodis u zabludu i poredis danasnju Srbiju i onu iz 1914.
Mi smo tih godina uspesno vodili carinski rat sa Austro-Ugarskom,imali Crnu ruku i na kraju krajeva uspesno ratovali protiv napadaca.Eto tako smo delovali...
Preporuke:
0
0
6
sreda, 04 maj 2011 11:58
Počasni konzul Nikaragve
Gospodo! nadam se da ste primetili da je to preuzeto iz časopisa NACIONALNI INTERES glasila onih krugova moći koji opredeljuju američku spoljnu politiku,prema tome jasno vam je da ovaj tekst i nije mogao biti drugačije intoniran nego kako jeste tim pre što je javno objavljen.Stoga je jasno da on i mora biti ovako propagandistički intoniran.
Preporuke:
0
0
7
četvrtak, 05 maj 2011 18:04
Ivan K.
Odkud znate da je autor namerno menjao intonaciju da bi se prilagodio glasilu u kome hoće da objavi? U SAD i dalje postoji sloboda i raznovrsnost medija.
Stičem utisak da mnogi ljudi sistematski izbegavaju svaku pomisao da neka velika nacija može da bude iskreno neprijateljska, šovinistička i puna prezira prema malim i drugačijim narodima. Ali to je ako ne 100% sigurno onda je veoma mogućno. Šta vi mislite, ovi zapadni kritičari intervencije u Libiji imaju neko poštovanje prema Gadafiju ili Libijcima? Ako ga imaju, najčešće ga vešto skrivaju.
.jpg)
A o kakvom delovanju Srbije je reč?
I osnovna teza članka je ѕanimljiva. Autor očigledno ne smatra da su bitne odluke donete i detaljni planovi napavljeni mnogo pre početka bombardovanja, čak mnogo pre izbijanja krize na videlo. Ili je glavni zadatak autora da ubeđuje čitaoce u tu svoju nazovi zabludu.
U Evropi se drugačije radi. Ratovi obično počinju koškanjem na granici. Nazovimo to pištoljima. Zatim se koškanju pojedinaca priključe vodovi i razmeni se puščana paljba. Zatim se uviod čete sa mitraljezima, minobacači, pa bataljoni, pa armije. tako i oružje, topovi, tenkovi, zatim avijacija i na kraju ono sa čim Amerikanci počinju rakete.
Ne mogu se oteti utisku da Američki metod zvuči efikasno, ali ni činjenici da se ratuje milenijumima pre Amerike. Novi su oni i nemaju iskustvo u pobeđivanju velikih vojnih sistema. Oni se namerače na šest miliona Libijaca ili sedam miliona Srba. Drugačije je to nego se suočiti sa Nemačkom ili Italijom.
Mi smo tih godina uspesno vodili carinski rat sa Austro-Ugarskom,imali Crnu ruku i na kraju krajeva uspesno ratovali protiv napadaca.Eto tako smo delovali...
Stičem utisak da mnogi ljudi sistematski izbegavaju svaku pomisao da neka velika nacija može da bude iskreno neprijateljska, šovinistička i puna prezira prema malim i drugačijim narodima. Ali to je ako ne 100% sigurno onda je veoma mogućno. Šta vi mislite, ovi zapadni kritičari intervencije u Libiji imaju neko poštovanje prema Gadafiju ili Libijcima? Ako ga imaju, najčešće ga vešto skrivaju.