На жалост чеони судар је неминован јер је ова власт све блокирала држећи сву правду и једној руци. Ту у тој руци нема здраворазумског размишљања а у глави те руке још мање, готово ништа. Дошли смо до краја. Тај крај на видику подсећа ме на једну Кафкину причу у којој миш бежи од мачке. У задњем тренутку види да улеће у простор два зида који се приближавају један другом (шиљак). Миш виче, "готов сам, нема алтернативе". Имаш, имаш, погледај иза себе. Крај приче.

Леп и важан текст Маринка Вучинића.

Sudar naravno!

Одлично и исцрпно објашњено. Овај текст буди наду. Још само кад не би било симплификовања, дигнитета, репетивног...Јел толико тешко цео текст написати на српском?