Усташе и партизани, једни другима верни остали.

Ако пођемо од значења речи "бежати" и "Убиј" онда долазимо до закључка да те две речи једна другу не искључују. Нпр. "бежи да те не убију". Свако нормалан настоји да не буде убијен. Сама реч "убиј" отвара питање зашто да се убија? Јер је друге вере? А закон о слободи вероисповести? Пуј пике, не важи. Јер има другачије политичке погледе? А закон о слободи политичког деловања? Пуј пике, не важи. Иначе ми смо за уставна решења ... ? Скраћено, када људи немају аргумента против, посежу за најгорим решењем. Ако погледамо уназад, да ли је нечије убиство којем је претходило бежање или неки други облик отпора променило ситуацију. Није. Увек се проблем неспособности или немогућности решавања оваквих питања поново јави у новом времену и облику. Од питања се не може побећи све док се не нађе прави одговор за таква питања. Убијање није прави одговор већ само израз немоћи ега оног ко за убиством као решењем посегне.

Никако да се отресем комунизма и комуниста. Доказано је да сам због њих ту где јесам тј. - нигде! Нико ме неће. После оног злочкнца из куће (не дај ти Боже таквог) цвећа ја не могу да се опоравим. Љубкчица бела од 100 и нешто кг. је запушила одвод за све што је овде накарадно, некултурно, Безбожно. Нека ми Бог помогне да се извучем и вратим свој идентитет Србина православца, културних човека и часног образа. Све што ови после 45' нису били!

Историју пишу победници.