Тврдња да радник треба да ради више сати је релативна јер се рад изражен кроз сате изједначава са сатима присутности а да при том присутни ради ништа. Он је само присутан а сати се записују. Не заборавимо да је ово била једна од компоненти пропасти социјализма са погледом на комунизам.

Како су на Ријеци, седамдесетих година п.в. решили питање минималца, пример за којим су кренули и други? Распон плата био 1:5. То значи, НКВ радник имао је плату са коефицијентом 1 а директор са коефицијентом 5. Дакле 5 пута већу плату. Онда су оформили предузеће за чишћење радних организација и обезбеђења у која су ушли сви радници обезбеђења и спремачице. У фирмама тада је најнижи коефијцјент био 2. Директору се плата повећала за сто процената а да у производњи није дошло до промена. Радили су и даље са истом технологијом. Неко је за време присутности радио а неко је само био присутан. Ко је био креативан добио је стимулативну сићу за коју су се отимали и присутни. Тако је убијена креативност.