У основну школу сам био уписан 1945 г., и зачудо, био поштеђен од: „...али ако те ко буде пито, највише се воли Тито“. И у гимназији је тај давеж био умерен...Али, 1971 г., мој шестогодишњи син у обданишту пред "Дан Младости" појма није имао ко је тај Друг Тито... Био сам позван и изрибан због занемаривања образовања детета. Нисам противуречио, јер сам се кроз пар недеља ионако спремао са целом породицом да заувек отперјам из те луднице, СФРЈ. Моја деца су на Западу одрасла, завршила Универзитет, моји унуци такође, и за дивно чудо нико их током школовања није давио "националним питањима", а некако су ипак преживели. Ужасавам се кад видим да у Србији то лудило поново диже главу.

Још је Аристотел рекао да је држава оног, чије је и образовање

Аутор је у праву. Треба сменити штеточинску власт која је све дала страним издавачима да кроје како њима одговара. Само тако и никако другачије.