Ишли смо код истог изабраног лекара. Др. Весна. И дођеш у Дом здравља, а Јошка седи у чекаоници и чека свој ред да га прозове докторка. Не мораш се слагати са њим, не мораш га ни волети, али ако то нешто не значи, ако то није за поштовање шта је.

То је ствар васпитања. Његов деда је био најмоћнији човек у држави, али он је васпитаван да чека свој ред као и сваки други човек на свету.

Недостајаће нама све више и више да нас неко, ко претендује да буде јавна личност, уважава као себи равне. Кад данас видим и ове шро су изабрани, и ове што су попили свупамет овога света, кад видим како сам ја и за једне и за друге прах на поду, нико и ништа, недостојан коментара и уопште освртања, много ми недостаје неко, а ЈОшка је био такав који ће себе да сматра једним од нас.

Видите ови и блокадери и ови изабрани они нису један од нас, они су изнад, а Јошка је био баш један од нас. Један од обичних просечних грађана Београда, са свим својим врлинама и манама. Један од нас обичних.

Ја сам из БиХ и тамо су се Срби добро прошверцовали тако да их нису стреали, кад нису Хрвате и муслимане нису ни Србе. Осим неких на пример руководилаца Црне легије који је обешен на Марин двору у Сарајеву. Ја сам са његовим унуком ишао у разред и на факултет, и могу вам рећи да је тај унук генерала Црне легије био у односу на мене јако привилегован. А тек моје информбировско порекло. Тек ту су били шпроблеми. Четници, недићевци, наравно усташе и џихад се укључе у партију и све им је опроштено. Информбировцима није никад, и не само њима, него и нама њиховим потомцима до данашњег дана.

Али није о томе реч.

Знате о чему је реч. Данас у Србији син или жена власника пекаре или бензинске пумпе виче Знаш ли ти ко сам ја?" и не чека нигде никакав ред. Али Јошка Броз је чекао свој ред у Дому здравља. Исто као и ја.

Дакле Јошка Броз је стварно један од нас који смо стрпљиво и мирно чекали свој ред и у банци и у Дому здравља и било где.

А његов деда или "дида" је био страни играч.