Dević se nada da će Crkva preduzeti konkretne korake ka pomirenju, dijalogu i rešenju.

gospodine Deviću vaš konačan odgovor što se to u Beogradu 15 desilo je? Sigurni ste da nijesu stranci? Možda se zakleli u najboljoj vjeri da nijesu plaćeni izvana? Imate predlog kako i kuda dalje? Izbor Vučić/Đilas? Neko treći?
E moj rođače, tačno je da svi koji se zovu Vujica nijesu kumoubice, ima ih i pod drugim imenima. Zar Srbima nije i previše i martova i aprila? I ostalih slavnih datuma? Možemo li nekako drugačije, recimo ''onako''?

Kako kome, nekom je 15-ti bio uspeh a nekom neuspeh. Možda je to zato što je izostao "motocikl sa prikolicom" i tansparentom "bolje grob nego rob". Kad čovek "ode u grob" druga strana nema ni roba ni protivnika. Zato, valja se boriti ali tako da se preživi. To znači da se na momente morate povlačiti radi prestrojavanja i ponovnog napada. Borba mora biti neprestana. Ovo je osnovno pravilo borbe pa dok traje, traje.

Jadni su zemlja i narod kojima je Vučić predsednik.

Pomuzi pa prospi, Devicu brate slatki sto mi uze 10 min zivota, jel rusi streljaju ako podrzis studente/smenu rezima, ili se svi pravite nablesikavi pa "relativizujete" kao botina smailovic. E a ovo sto igras na savest biznismena perica... Srecno sa tim...
Use i u svoje kljuse braco srbi moramo sve sami ovaj put, al sreca nasa pa smo navikli!

Ovaj tekst je još podmukliji od Antonićevog. Sve kreće sa neutralnog polazišta i polako se usmerava ka podršci studentskim protestima, kako bi čitalac stekao utisak objektivnog izveštavanja, a onda nagli obrt i ubacivanje EXITA, Novosadske grupe i Dinka Gluhonjića (?!)i kao vrhunac termin "navodno zvučni top".
Očekivati od mladih ljudi, koji su godišta posle 2000. da budu nosioci revolucije je stvarno neozbiljno, da ne kažem jaču reč.
Gospodine Deviću, ne znam kako će Vas oceniti i nagraditi onaj za čiju korist pišete ovakav tekst, ali ono do čega sam ja došla posle čitanja Vašeg teksta je pitanje šta bi meni trebalo da se desi da budem prinuđena da napišem ovako nešto. Ne želim da verujem da je samo puki interes. Možda bi životna ugroženost bliske osobe i stim u vezi postavljanje u stanje ucenjenosti, moglo biti na neki način opravdanje za ovakvo činjenje, ne samo Devića već i svih onih za koje sam nekada verovala da su istinski rodoljubi.

Nakon što nam je svojim (ne zaboravljamo njegove starije kolege na istom poslu!) istorijskim radom produbio znanje o komunistima u Srbiji i Beogradu, naročito u sumrak oslobođenja 1944, i time osnažio nacionalna osećanja (i bol), g-din Dević ovom prilikom u zaključnom pasusu svima nudi jednu misao. Bilo bi dragoceno da bude sprovedena u delo iako bi, po mome uverenju, učesnici bili i oni pojedinci koji sada krajnje nedostojno upravljaju kako nama tako i naučnicima, sinovima, očevima, kumovima i sličnim ljudima kakav je N. Dević!