Неки политички лидери у Србији недовољно читају НСП, зато и праве погрешне потезе слушајући савете музиканата (не музичара) из 80-тих и 90-тих година прошлог века.

Piše u tekstu:

"kome je, zaboga, onda palo na pamet da iz naziva beogradskih ulica izbacuje sovjetske/ruske generale i maršale koji su Beograd i Srbiju oslobađali? Šta li je stajalo u glavama onih koji su tu odluku donosili, onih koji su je izglasali i onih koji su je odobrili? Koliko zaslepljenog antikomunizma, tupavog revanšizma ili pro-zapadnog udvorištva je bilo potrebno da se učini tako nešto!?"

Ja mislim da je tu najmanje "zaslepljenog antikomunizma" i "tupavog revanšizma" a najviše pro-zapadnog udvorištva.

Vaši srpski revolucionari koje je CIA dovela na vlast rušenjem legitimno izabrane vlasti najmanje imaju problem sa ideologijom, jer oni nemaju nikakvu ideolgiju, osim ako mito, korupciju i primanje novca od stranih vlada za uništavanje vlastite zemlje nije ideologija.

Tu je samo "pro-zapadno udvorištvo" sa krajnjim ciljem $$$$$ To im je jedina "ideologija".


Ali bijes naroda se gomila.

"Било да је реч о нашем локалном, балканском, или, пак, глобалном и планетарном плану, победа над фашизмом напросто се не може испрати и дестиловати од руског (совјетског) печата и крви, ма колико да то неким ушима не прија да чују. Што не значи да не треба разговарати о врлинама и манама совјетског система „реалног социјализма“ – као и актуелног „реалног капитализма“, уосталом."

Мислим да је ово једна од кључних реченица у тексту. Ђорђе В. је овим указао на меритум ствари и ја се начелно слажем са тим али...Не бих волео да се уз руско проливање крви у другом св.рату "шлепају" они псеудо хероји који то никад нису били нити ће бити. Ради се о целој плејади "наших" југопартизанских назови комаданата међу којима је углавном било људи са сумњивом прошлошћу, људи који су били на социјалном дну и у предратном криминалном миљеу. Имена таквих људи данас ките улице многих српских градова па и неких предузећа. Једноставно, српска јавност и друштво коначно морају бити упознати са биографијама таквих псеудо хероја и њиховим непостојећим доприносима у борби против нацизма.
Друго, имена неких људи пре свега официра и војника легалне југословенске војске у отаџбини морају бити узета у обзир и морају бити јавно апострофирана када је реч о борби против окупатора. Ево примера за разматрање :
Ваздухопловни мајор Драгутин Бојовић који је у априлском рату у свом авиону оборио неколико немачких "месершмита" над Београдом и при томе био рањен. После постаје комадант космајског корпуса ЈВуО и 1944 године гине у борби против комуниста у Аранђеловцу. Иначе мајор Бојовић је био први аеронаутички инжењер у предратној Југославији. Примера за овакве заборављене истинске хероје је на претек и ова држава ако јој је у интересу морална обнова свога друштва мора овакве ствари имати у виду. Наравно, руски хероји ма којој идеологији припадали такође морају имати своје место у Београду. Ту уопште нема спора али ако Србија има слуха за друге, мора и за своју заборављену децу!

Да,Јоване,наравно да има много хероја из редова четника који нису признати и то ЈЕСТЕ срамота.
Даље,врло вероватно да неки култни хероји партизанског покрета заиста и јесу производ бујне маште,АЛИ: оптужба да су НЕКИ од њих потекли са социјалног дна,да су из предратног криминалног миљеа(итд)-једноставно нема смисла.
Јер ако су у предратном периоду били чланови КПЈ која је била забрањена,самим тим су били у криминалном миљеу у очима тадашњих власти.
А ако не потичу са социјалног дна,ако нису радничка класа која трпи тлачење виших слојева,како би се и окренули марксизму(сем неких случајева просвећења услед ког следи исти окрет код виших слојева)?
Ако им ви и даље не опраштате то што су стајали иза оног у шта су веровали и ако је и даље злочин бити сиромашан,онда немам даљих коментара...Свако добро!
Одличан текст,Ђорђе!

Vukadinovicu, voleo bih da ste u pravu da je tacno da je "изједначавање „левог“ и „десног“ тоталитаризма" BILO " у једном делу западне политичке науке актуелно" SAMO "у јеку хладног рата". I te kako je u jeku i danas i ne samo u politickim naukama, vec u citavom zapadnjackom diskursu o medjunarodnim odnosima i to svakodnevno u novinama, na radiju (tkz. "talk radio" u SAD i to podjednako i na pro-demokratskom i na pro-republikanskom "tal radio") i na televiziji. Da i ne govorimo o strucnoj literaturi. Formula, posto volite formule, je sledeca:

"Nacisti" su u formuli ostali nacisti, a "Sovjetski savez" je zamenjen Rusijom u danasnjoj propagandistickoj upotrebi termina "totalitarizam" na Zapadu, narocito u SAD. Po ovoj formuli nazivati neki sistem "totalitarnim" nema nikakvo infirmativno ili deskriptivno znacenje, vec sluzi jedino da bi se u propagandno-ideoloskom kontekstu stavio znak jednakosti izmedju Nacisticke Nemacke i Sovjetskog Saveza, a sada Rusije. To vodi apsurdu da se na Zapadu od kraja Drugog svetskog rata vise ne moze biti anti-fasisticki nastrojen, ves se mora biti samo anti-komunisticki nastrojen, a u post-komunistickoj Rusiji se vidi potpuno isti cilj propagadne delatnosti pa se danas upotrebom termina "totalitarism" na Zapadu, po inerciji na staru anti-sovjetsku upotrebu, cilja protiv Rusije.

Dakle, termin "totalitarizam" nije nesto zamotano u hladnoratovskom naftalinu, vec se pomno svakodnevno dogreva u tekucem propagandnom ratu Zapada protiv Rusije.

Имена и презимена? Све има своје име и презиме па и они који су мењали имена улица совјетских маршала.
Можда је неке и требало али све? То је исто екстремизам као и сваки други.
Сећам се телевизијског дуела једног нашег "експета" са В. Коштуницом пре само неколико година.
Човек изусти а да не трепну: " А ко ће Русе да пита било шта? Они се у данашњем свету ништа не питају...итд"
Својим ушима сам чуо Мирољуба Лабуса, у свој својој "величини" и самоуверености како вема важан изговара ове невероватне мисли.

Svim ulicama nazvanim po crvenim soldatima i svemu sto potseca na SSSR treba promeniti imena! Neke od tih ulica treba da dobiju imena po istaknutim licnostima JVuO, a marsala Birjuzova bi mogla da se preimenuje u Brisa Tatona. Inace Nikolaj Romanov u Beogradu treba da ima ne samo ulicu vec i spomenik! A sasvim je ok da svoje ulice imaju i Dostojevski i drugi ruski pisci...

Тако је, у праву је Ђорђе Вукадиновић, није требало мењати имена улица названих по руским маршалима и генералима. Требало је уместо тога некој улици између њих дати име "Жртава руског ослобођења". Онда бисмо Медведева могли провести кроз све те улице и тако показати да памтимо СВЕ што су Руси учинили за нас - и добро, и лоше.

Potpuno se slažem sa gospodinom Vukadinovićem da je to formula o kojoj piše. Još tačnije da je to "otprilike formula". Na žalost ni ovde kao ni u svim drugim medijima ne možete naći tačnu formulu uspeha ni u naznakama. A taj osnovni kvasac uspeha su dobro poznavali naši stari. Sve što vredi u našoj skorašnjoj i daljoj prošlosti rezultat je te pobedničke formule. Da ova formula nebi bila otprilike treba joj samo dodati početak i kraj. Lingvistički početak i kraj su isti "Božija Pomoć" ("ja sam alfa i omega"). Mislim da bi se trebalo češće podsećati ove pobedničke formule. U pamet se braćo Srbi....

U tekstu se spominje "uspeh" na medjunarodnom planu.

Sa doticnim terminom se ne slazem.

Meni vise lici na ucestale roditeljske sastanke zbog zabludelog deteta.

Naime, strani politicari, ma koliko ih voleli ili mrzeli, su neuporedivo zreliji, skolovaniji i ozbiljniji.

I novokomponovana netipicna ponasanja, raznih dileteneta, lekara, ekonomista i slicnih, koji se neartikulisano bave politikom, zbog, verovatno proste zelje za vlascu, ili po navici udbaskih cinovnika ili njihove dece da budu gradjani povlascene vrste, morala su da budu preispitana, na terenu, u par ociju, uz specificna uputstva, iza zavese.

Posto je to obicaj velikih sila, smesno je da se konstatuje "uspeh"(taj obicaj snazno aplicira trenutna vlast, da se od svacega marketinski napravi kolosalan uspeh), vec bi razumnija bila briga, zasto ne postoji jasna vizija, koncepcija, drustveni sporazum, a ne sadasnje beznadje, i lagano izopstavanje javnosti iz supertajnih brljanja i ispunjavanja tudjih kaprica, zahteva i pretenzija.

Sa te tacke, spominjanje generalskih ulica je obicno zavrtanje usiju, detetu, koje ima ocigledan problem sa autoritetima.
Mozda i skretanje paznje sa oficijelnog dela sastanka, gde ce biti ozbiljnijih pitanja...

Da se ne pomisli da smo "centar sveta", samo smo zona za "proigravanje" velikih sila.

Достављам Вам коментар који тренутно дежурни модератор на сајту ''Политике'' неће да објави:
Толбухин, Жданов и Црвена армија ће захваљујући данашњој јакој Русији повратити своје заслужене улице у осрамоћеном Београду. Но, поново јавно постављам питање: шта је шеснаестогодишња девојчица и гимназијалка, Зага Маливук, скривила плејади градоначелника Зорану Ђинђићу, Војиславу Михаиловићу, Милану Ст. Протићу, Радмили Хрустановић и Ненаду Богдановићу, те јој одузеше улицу на ободу Београда. Њену младу и невину детињу душу су фашистичке звери, потпомогнуте Бећаревићевим крволоцима, после страховитог мучења послале у небо из бањичког логора. Нељуди који, из идеолошке острашћености, учинише ово велико недело према младој београђанки и антифашистичкој хероини треба да се вечно стиде? Слава јој и хвала! Искрено се надам, да ће на таласу тренутно изнуђеног и невешто глумљеног антифашизма, садашњи властодршци исправити неправду нанету овој храброј девојчици и њеној још увек живој мајци. Мис Ирбијевој свака част, има Београд доста безимених улица, па нек' дама и поштоваоци њеног дела изволе одабрати.

Текст господина Вукадиновића, у делу о успесима у спољној политици, је једно велико моје разочарање (многи пишу - разочарење, тако да су сви разочерени). Све што се догађало на овим просторима од деведесетих година прошлог века наовамо, растурање Југославије, а затим и Србије (Космет, ускоро Војводина, Рашка), искључиву кривицу сноси ОУН. Србија, нажалост, нема више шта да тражи, а посебно да очекује од те Организације, која је испостава САД, које су проблем Космета пребациле на Европу. Други велики проблем је обраћање Србије Међународном суду правде (МСП).Слово Повеље ОУН омогућава свим земљама чланицама да се обрате МСП и затраже мишљење о било ком проблему. То није заслуга министра спољних и његових дипломатама, што је Ансамблеја захтев формално проследила МСП да да мишљење. Одлука суда ће бити у духу ставова земаља које су признале ту фантомску државу, а онда ће наступити (свеопште) признање још већег броја држава. Дакле, Србија у оваквој констелацији снага, посебно из којих земаља су судије, није смела то питање покретати пред Судом. За став Србије евентуално ће гласати 5 судија. Кина све то мудро и тактички посматра кроз своју призму, склапа економске аранжмане (називају се чак стратешким) и са мини државама. Што више аранжмана, то је већа сеоба Кинеза. Зато „долазак“ у Кину, такође, није неки успех ни руководилаца Србије ни дипломатије. У последње време изјаве руских вођа у најмању руку су дискутабилне, припремају се да промене став о Космету. Медведев долази да српским руководиоцима очита лекцију (оправдано). Који су мотиви да господин Вукадиновић похвали спољну политику и дипломатију, нису ми познати.Знам само да Србија нема своју дипломатију ни споољну политику више од 60 година. Несврстани ће једнога дана гласачком машином одлучити да признају Космет. Зато је увлачење Србије у несвртстане велика грешка спољне политике.

Немојте претеривати, господине!
Језик српски није ваша струка.
У шестотомном Речнику Матице српске, као и у модернијим правописима српског језика, правилно је и разочарЕње и разочАрање.
Препоручујем вам да га купите.
Усредсредите се на спољну политику и Будимира Лончара!

Vec je uobicajena praksa da Politika skracuje i/ili mjenja naslove tekstova , a bogami i samih tekstova gospodina Vukadinovica.Kao i obino prvo sam procitao tekst u Politici pa sam dotrcao na NSMP da vidim pravu veziju teksta. Na moje razocarenje vidim da je Politika samo skratila naslov,jeste da to izbacuje direktnu poentu koju je autor zelio da ogoli, moram da zakljucim da je ovaj put Djordje sam sebe mnogo vise cenzurisao nego sto je to i Politika uradila. Uspjesi Srbske politike na medjunarodnom planu su jako blijedi, a sve promjene koje bi znacile da ipak postoji "ALTERNATIVA" su samo posljedica trcanja za svjezim izvorom kredita ( kako traziti kredite od Evrope i Amerika kada ih i oni uzimaju od Kine).
U ovom tekstu nema ni tracka od svih neuspjeha nase medjunarodne politike EUlexa, novog Dejtona... i svih ostalih promasaja.
S nadom da ce se povratiti britkost Djodjetovih analiza mnogo pozdrava.

U tekstu g. Vukadinovića ima donrih poenti, mada se ne mogu složiti sa "duhom" teksta, ali to ne bih sada obrazlagao. U tekstu stoji:

Za razliku od nekih komentatora, ovog prozapadnog udvorištva vidim ponajmanje. Te ulice su menjane sa čisto nacionalističkih, četničkih pozicija, sa pozicija resantimanskog nacionalizma, koji je tada, pre svega u liku Vuka Draškovića, zaista uživao podršku Zapada, ali su promene naziva ulica bile autentična potreba proizišle iz nacionalističke i antikomunističke histerije, koja je u komunizmu videla "najvećeg neprijatelja srpskog naroda". E sad, vraćanje imena ruskih vojnika i oficira beogradskim ulicama bilo bi nesumnjivo ispravan gest kada bi označavalo raskid sa, kako reče g. Vukadinović "zaslepljenim komunizmom". U tom slučaju, sasvim logično, trebalo bi na beogradsku mapu sećanja vratiti i Maršala Tita, i Lolu Ribara i mnoge Narodne Heroje iz Drugog svetskog rata. Ali to se neće dogoditi, jer antikomunizam ovde nije prevaziđen, naprotiv! Vraćanje ruske vojske na beogradske ulice je simboličnan dokaz da se ovom zemljom, kao nikada posle 1948. godine, administrira iz Kremlja! E tu je problem sa ovim vraćanjem naziva. Ostaje nam da se nadamo da će i Nesvrstani, kao uslov da se konferencija održi u Beogradu i da većina članica i dalje ostane pri stavu o nepriznavanju nezavisnosti Kosova, postaviti zahtev da se centralnoj beogradskoj ulici vrati ime Maršala Tita. Uostalom, kad već sami ne umemo da sagledavamo sopstvenu istoriju, u čemu su nazivi ulica samo jedna efemerna, ali uočljiva spoljna manifestacija, možda je i pravedno da nam sopstvenu istoriju objašnjavaju njeni spoljašnji svedoci, akteri ili zainteresovani posmatrači. Za sada sva je prilika da ćemo doći u paradoksalnu situaciju da će beogradske ulice nositi imena stranih oslobodilaca, a domaćih kolaboracionista. E, jadna Srbijo!

У принципу се слажем и са аутором и са доста коментара.
Спадам у оне којима је већа жал што не могу да оду на крстарење Волгом него на Беверли Хилс.
Међутим,колико ми је апсурдан разлогшто су совјетски генерали изгубили улицу, толико је безвезан начин на који ће да је врате.
Јер, биће то учињено на тражење званичне Москве.
А то тражење у оваквом односу снага, може да се прочита и као условљавање.
Па неко да то чује као и уцену.
А уцена није добра, без обзира са које стране долази.
*

Укинусмо толике руске улице, а још гордо стоји улица Максима Горког. Кад су нам у школи давали да читамо "Мати", представљен је као једна од стубова Октобарске револуције и комунизма, у тој културној сфери. Чисто идеолошка књига, аполегетика једног система, против које се наша власт бори, бар званично.
Ако сад испадне да је и Горки био неки демократа, онда признајем своју неупућеност.
*
Мене чуди и то што је Хо Ши Мин изгубио улицу у Београду.
Колико знам, био је вођа Вијетконга, вијентамске армије која се борила за слободу земље. То да ли је влада Вијетнама левичарска или не, није битно у овој причи.
Пзнато је добро колико је тај рат оставио трага и траума у самој УСА. Колико филмова снимљено, књига написано, колико унесрећених живота и оних који су се отуда вратили.
Значи, ни у УСА нико не спори колико је тај рат ио бесмислен, колико је јада задао самим Американцима.
А сад је наша власт хтела да буде већи католик од папе, да се додвори, укидавши улицу вође војске против које се УСА борила.
Ако су већ укинули Хо Ши Мину улицу, требали су је крстити рецимо у "Булевар напалм бомби". Ако су против њега, онда су вероватно на страни његових агресора. Извињавам се због речи "агресор", можда у Вијетнаму није била агресија него "интервенција"?

@Јован Дероко
Колико сам схватио, Бојовић Драгутин је погинуо септембра 1944. код Аранђеловца у борби са Партизанима? Можда није био упознат, да је у јуну исте године постигнут договор Тито-Шубашић, којим су партизани признати као једина регуларна војска у Југославији, а краљ Петар је 29. августа сменио дражу и наредио да се све четничке јединице ставе под команду тита. Мени делује да је у тренутку погибије госп. Бојовић био нека врста хајдука, или нека врста паравојске? У сваком случају, свака част за одбрану Београда `41. али улица или неко обележје на њега Никако.

Аутор је погрешно улице назвао "руским". Улице су "совјетске" не руске. Русија је издахнула под ногом бољшевика 1917г. Хоће ли икад поново васкрснути, то само Бог зна. Данашња руска властела су ништа друго него "окречени комунисти", башка и наше врле демократе, окречене демократе који су своју каријеру почели као партијаши КП, а тако би и остали вероватно да није било распада те несрећне Југославије. Ја бих то назвао трагедијом, када називе улица красе имена људи који су припадали идеологији која је оставила милионе литара проливене крви, и затирања историје и културе читавих народа. У Русији је тај процес почео 1917г., код нас у Србији 1945г. службено, неслужбено можда и раније. Тако имамо ситуацију да су 1945г. врховници Совјетског Савеза и генерали црвене армије били хероји у другом светском рату, а до почетка другог светског рата ко зна колико су пута окрвавили руке слањем људи масовно у совјетске логоре смрти. Са почетком титове Југославије штошта се избрисало не само пуки називи улица него читава историја од Светог Саве до почетка другог св.рата. Избрисали су се српски великани, српска култура, српско наслеђе, исходиште је било 1945. Слично тако је и било у С.Савезу. Дакле шта сад, партизани и њихове вође који су били антисрби, а борили су се против Хитлера и они су по том народни хероји? Значи ја некоме спасим живот, а после тога му уништавам живот и породицу, ја сам и даље херој? Према томе називи улица совјетских генерала немају шта да траже у Србији. То што је ц.армија ушла у Београд не оправдава њихове генерале. Били би оправдани да њихова идеолошка деца југословенски партизани нису затирали српску историју. Сличну аналогију видимо данас у политици ЕУ. Дају ти кредите, а онда те на конто тих кредита уцењују и кроје државну политку. Но само уклањање назива улица совјетских генерала, ако је чисто слепо ради додворавања западу онда је погрешно, но самим тиме не значи потребу да се те улице врате, па макар захтеви стизали и из Кремља.

Menjanje imena beogradskih ulica Ruskih heroja djenerala ,koji su oslobadjali nasu zemlju svojom krvlju od poslednjih odpadaka hitlerizma je zaista zalostno.Kao prisutnik u toj borbi,bio sam pomoc i Ruskim ranjenicima u toj akciji,sve do kraja iste.(Za to vreme moja me majka nije videla,i neznajuci gde sam skoro je kaze poludela).Beograd je najzad bio oslobodjen sa zrtvovanjem Ruske vojske i njenih generala.Smatram da uzidane slike dva velika generala i komandanata(Sovjetsko)-Ruske armije trebale bi ostati na istome mestu Beograda.
ISTORIJU TREBA CUVATI
Milan M Radovic

Колико је мени познато 1997. Скупштина града Београда није одлучила да одузме улице генералу Жданову, маршалу Тољбухину и Црвеној Армији већ да, између осталог, Ресавкса (школа), Мекензи и Јужни булевар добију назад своја имена. Уз Круну, Краља Александра, Милешево и Сазонова (МИП Руског царства 1910-1916) којима су бесправно одузети 1945. (http://www.beograd.rs/cms/view.php?id=1233)

Што се тиче тоталитарног карактера комунизма, он је непобитан у примеру Срба и Србије којима је тај систем однео неколико десетина ако не и стотина хиљада живота. Да не говоримо о материјалној и духовној штети која нас наводи на погрешан закључак да изједначавамо капитализам и комунизам, у потреби за некаквим балансом и релативизацијом тамо где их бити не може.

Разумем потребу Москве да одбрани значај своје жртве у Другом светском рату и победи над нацизмом. То међутим не мења чињеницу да је након ослобођења Београда од стране Црвене армије дошло до свирепе егзекуције неколико десетина хиљада грађана широм Србије чија се имена, укупан број и места почивања не знају ни дан данас. Егзекутори, колико је мени познато, нису били из редова Црвене армије већ нечега што се издавало и понегде још увек издаје за народне ослободиоце иако видимо да нису они били ослободиоци.

Не бих рекао да је поштовање Ресавске школе преписивача и преводиоца Стефана Лазаревића прозападњачко удворништво. Није ни Макензи тако безначајан по Београд с обзиром да је купио пољопривредно земљиште, исушио бару, урбанизовао (изградио дворану) и испарцелисао крај који ће касније постати један од најатрактивнијих делова Београд. Такође је признат од стране наше Цркве као донатор земљишта за саборни храм св. Саве на Врачарском брегу.

Из поштовања према српској и београдској историји али и ради што бољих односа са моћном Руском федерацијом, било би најбоље да Маршал Тољбухин, Црвена армија и генерал Жданов добију улице на Новом Београду.

Игор Јарамаз. Краљ Александар не заслужује улицу. Гади ми се кад чујем како прича накарадно србски овај наследник и како троши србски новац на глупости. Ставићу пример Чавића који је рођен и одрастао у иностранству па човек савршено прича србски.Краља Александра требају славити хрвати и словенци јер им је створио државве.