Русија и Србија су потребне једна другој, једни без других не можемо

Прије него што изложим оно што имам да кажем, морам да истакнем да сам се дуго двоумио да ли уопште да оставим овај запис. Најприје зато што је за оне који одлучују о државним односима он у суштини непотребан - власти у Србији одавно се у својој владавини углавном воде дневнополитичким рачуницама без било каквих дубљих историософских промишљања (или су за њих задужили режимске "интелектуалце" и пророке њиховог "4Д шаха" и "генијалности"). Тешко да ће и руске власти наћи за сходно да прочитају шта један свештеник и професор "на Балканах" пише - и то је једно од проклетстава руске империјалне свијести: исувише је велика, па тиме и исувише самопоуздана, када гријеши несклона да грешку увиди и призна. Но на неки начин осјећам дуг ка свом националним идентитету - јер ја сам Србин, али истовремено и према мом цивилизацијском идентитету - в то же время я - рꙋсский.

Не тако давно било је врло уобичајено да драгим руским пријатељима указујемо (не само аутор ових редова већ и остали Срби везани за Русију) на кораке који ће неминовно водити ка постепеном, али све израженијем кидању веза између Русије и Србије (као најзначајнијих ако не и јединих средишта руског и српског народа). Одговори које бисмо добијали били би махом презриви и понекад отворено цинични: средиће се то "на врху", није наше да се бринемо, ми смо исувише мали да знамо те ствари, а шта друго је данас могуће него играти двоструку игру и читав низ сличних механизама одбране и самообмане. Данас не осјећам никакво задовољство због тога што смо били у праву. Штавише, осјећам ужасан трагизам раван оном у античким трагедијама када видите будућност али мало тога можете да учините да скренете ток ствари. 

Срби и Руси дијеле много шта заједничко, иако су почесто врло осјетљиви на ратличите манире и ситне културне разлике. Но припадају једној, православној, и то словенско-православној цивилизацији, па је наше карактере обликовала иста вјера, иста Црква, исти начин размишљања

Срби и Руси дијеле много шта заједничко, иако су почесто врло осјетљиви на ратличите манире и ситне културне разлике. Но припадају једној, православној, и то словенско-православној цивилизацији, па је наше карактере обликовала иста вјера, иста Црква, исти начин размишљања. Наше амбиваленције су идентичне, заблуде савршено исте, парализа Западом и осјећај посебности у односу на њега - савршено су подударни, исти по свему. Но Срби су навикли да живе у мањој, завјетној, егалитарној заједници - мање болујемо од класе и сталежа, показивања статусних симбола (болујемо многи, али знатно мање од Руса, гдје без тојоте, ајфона и праде не можете да покажете ма какав друштвени статус). Иако доста секуларизовани, Срби и даље чувају неке остатке народног Православља (славу, заједништво свештенства и народа, макар у мањим градовима и на селима), мање су урбанизовани од Руса код којих је индустријализација и урбанизација још од краја 19 в. сабила села у милионске градове у којима је стопа рађања по природи мања а број развода огроман. Како су Срби били изложени агресији туђих империја, ми смо уз све наше мане склонији да схватимо велике процесе у маломе. Руси су, за разлику од Срба, навикли да живе у држави и то империји - зато им је Империја најважнија на свијету, па је и за Руску Цркву Совјетска империја, уз сав њен државни атеизам, оквир у коме се размишља и живи, као за сваког русского человека. Држава-империја-цивилизација навикла је на бескрајну равницу и милионе људи, зато се у Русији увијек и у свему показују чинови, статуси, еполете и награде - свештенство након литургије руча у свом кругу, чтечеви, лакеји и возачи у свом, народ у свом (и тако до сљедеће револуције: руски дух и прихвата ту класну хијерархију и против ње се буни, живи у класама, а онда се буди Пугачов и Махно и траже државну анархију). Руси зато имају послушност коју Срби историјски немају, јер је Србе историја научила да се у основи буне против сваке државе (па чак и своје) а Русе да се покоравају свакој држави (макар и атеистичкој). И ти импулси нису безразложни. Руси зато имау стрпљење које нама недостаје. Такође, руска олигархија данас је плод једног процеса који је завршио почетком двијехиљадитих и који у културној имагологији налазимо у оном сцени у "Брату 2" када некадашњи мафијаш објашњава Данили Багранову како су се у међувремену некадашњи "жестоки момци" окренули бизнису и сада живе животом угледних бизнисмена. Укратко: након периодичних криза руске државе (и друштва), у Русији се успостави поредак и хијерархија у коме се, у основи, поштују правила и договори и класне позиције. Зато су Руси, уосталом, "лаковјерни", па су вјеровали и склони да вјерују сваком балканском олигарху, од Мила Ђуаконовића до данашњих политичара у Србији. Руски чиновник доживљава балканске политичаре као олигархе средње величине са којима треба истрговати договор, али након договора - има да се поштује. Можеш Русу махати до сутра говорећи да је независност Монтенегра геополитичка катастрофа Русије и удар на српску Отаџбину и указивати му да човјек који је издао Милошевића неће имати скрупуле према Москви. Не помаже. Они то не виде тако. Империјална свијест мисли да се њој то не може десити. И отуда руски чиновник не вјерује српској интуицији и знању и када му се нацрта куде све ово води. Под условом да и сам није циник коме је "по фигу" шта ће бити са цијелом нашом цивилизацијом.

Србима је Русија неопходна као цивилизација, као нада, као сан, као помоћ, као идеал, као Матушка. Русији је Србија неопходна као једина безусловна љубав, једина сестра способна да воли када не воли нико други и да безусловно вјерује када ни у Русији не вјерују сви. Русија је нама потребна да видимо оно веће од себе - Србија Русији да види оно наизглед мање, али важно и животно

Све ово пишем не да бих критиковао, већ да бих објаснио кратковидости српског и руског приступа. Срби су бољи аналитичари колонијалне управе, јер осјећамо на својим плећима како је живјети под окупацијом. Нас Запад окупира и подмићује на ситно - нешто културном пропагандом, нешто политичким притиском, али одлучно куповином наше политичке "елите" (која то није). У Русији има истих тих појава, али Русије је и даље геополитичка сила и нуклеарни играч - макар сваки трећи становник имао ајфон и макар презирали своје "ладе". Србији, као што је одлично показао Милош Ковић, и српском народу, на данашњој прекретници, Русија остаје једини поуздан ослонац када је у питању ма који проблем који имамо. Но можда парадоксално звучи - можда ће се многи у Русији и насмијати на написано - али Русији су очи српског народа што прије неопходне, како би "врх" видио оно што сваки српски "простолюдин" одавно зна - подмуклост оне цивилизације чији производи и даље сигнализују успјех у руском друштву. 

Србима је Русија неопходна као цивилизација, као нада, као сан, као помоћ, као идеал, као Матушка. Русији је Србија неопходна као једина безусловна љубав, једина сестра способна да воли када не воли нико други и да безусловно вјерује када ни у Русији не вјерују сви. Русија је нама потребна да видимо оно веће од себе - Србија Русији да види оно наизглед мање, али важно и животно.

Једни без других не можемо.  А ни једни ни други немамо сврху у историји без Христовог Царства. Што прије то схватимо, мање ћемо заједно лутати.

(darkodjogo)