Није свеједно када ће и на који начин режим пасти. Њему су дани одбројани, али је и за Србију времена све мање
| Политички живот | |
Није свеједно када ће и на који начин режим пасти. Њему су дани одбројани, али је и за Србију времена све мање |
|
| недеља, 04. јануар 2026. | |
|
Знало се и да функционише ослањајући се првенствено на различите врсте неформалних механизама и клијентелизма, урушавајући институције и претварајући Србију у партијску државу. Сазнало се у међувремену да је спреман да погази и највиталније националне интересе, предајући Косово и Метохију албанским сецесионистима и стављајући тиме неприхватљиву хипотеку на будућност и опстанак Србије.
У протеклој години међутим, изашло се из сфере политичког деловања (ма колико оно, током година, постало погубно као што смо видели) и пређена је једна граница која је ствари увела у потпуно нову димензију. Наиме, применом огољеног насиља против незадовољних грађана и доказаном спремношћу да брани власт и по цену крвопролића, актуелни режим је неповратно изгубио легитимитет. Показана бескрупулозност и очигледна аморалност људи који владају Србијом довели су до развоја озбиљне патологије у држави и друштву. И када један режим почне систематски да шаље батинаше како би се обрачунао са сопственим народом – ту неминовно почиње крај. И заиста, више нико не сумња, чак и не мали број људи који су део режима, да је започело одбројавање његових последњих дана. Једноставно, модел владања се истрошио, рок употребе прошао. И ту чињеницу више не може да сакрије ни заиста – мора се тако рећи – одвратна гебелсовско-вучићевска пропагандна машинерија која је доскора била ефикасна.
Али ако је одбројавање кренуло, не значи да све за земљу иде потаман и да су ствари решене. Напротив, нимало није свеједно да ли ће овај режим пасти за три месеца или за годину и три месеца. Баш као што није свеједно на који начин ће се ствари одиграти.
Што се Новог ДСС-а тиче, имали смо јасан став о томе како би ствари требало да изгледају, или прецизније речено, како је требало да изгледају. Јасне, озбиљне и конкретне акције грађанске непослушности које би приморале режим на прихватање прелазне Владе, чији би једини задатак био да спреми слободне и демократске изборе – јер само такви избори, који дају легитимне резултате, могу представљати истински излаз из овако дубоке кризе – то је била наша „мапа пута“. Говорили смо и писали ауторске текстове о томе, наводећи конкретне примере деловања, а неке од њих спровели и у пракси као илустрацију, увек позивајући на неопходно јединство без кога не би било могуће циљеве и остварити. И даље мислимо да је то био најбољи пут. И даље мислимо да се тако ствар могла завршити у месецу марту или априлу године која је за нама. Кренуло се међутим другим путем. Нема сумње да ће и тај пут довести до краја овог потрошеног режима али ће се то, по свој прилици, догодити много касније него што је могло – а сваки дан опстанка ове власти представља дан неизмерне штете за Србију – и на начин који може бити проблематичан. Наиме, аутору ових редова је тешко да замисли како Александар Вучић, једне недеље увече, с краја 2026. или с пролећа 2027. године, признаје пораз у случају да опозиционе листе освоје већину мандата у Народној скупштини, као што му је подједнако тешко да замисли да би евентуално проглашење напредњачке победе било прихваћено без реакција јер би евентуална Вучићева „победа“ једноставно била победа тркача који је трку на 100 метара добио тако што ју је почео са 50 метара предности у односу на друге такмичаре.
Александар Вучић Фото: Нова.рс
И то је напросто цена аутократске владавине, односно непоштених, неравноправних и недемократских избора, а заправо једног општег лудила које је, вероватно вођен сопственим, наметнуо Александар Вучић. Ђаво, по правилу, увек дође по своје. Утолико се чини да смо као друштво поставили композицију на ризичан колосек који неминовно води у оспоравања. Какав све облик наведена оспоравања могу да поприме, аутор ових редова не жели ни да замишља, а заправо би било најбоље да у овој целокупној оцени, дебело греши! Било како било, Нови ДСС се понео одговорно и у новој политичкој реалности. Захтев за изборима који су опозициони медији, а последично и опозициона јавност, свесрдно подржали, примили смо к знању и суштински одмах започели изборну кампању са циљем да, као аутентична десница, задобијемо поверење највећег могућег броја десно опредељених бирача јер смо свесни да без тих гласова победа над Вучићевим режимом неће бити могућа. Овде је, поред политике, помало ствар и математике и није згорег мало је појаснити. Наиме, на изборима 2023. године, десно оријентисане листе – а то су листе Заветника/Двери, листа Ми, снага народа и листа Новог ДСС-а и монархиста односно коалиције НАДА – оствариле су у збиру резултат од 12,8% гласова. Ако се томе придода половина гласова Народне странке и барем, као минимум, проценат-два досадашњих гласача СНС-а (а толико ће их засигурно бити), добија се збир од око 15% гласова. То је корпус десно опредељених гласача који неће гласати за СНС. Али поред тога што неће гласати за режим, нико из тог корпуса (или сасвим незнатан број) неће гласати ни за листу коју ће оформити студенти јер та листа неће имати одговоре на питања која су врло важна за наведене бираче попут питања европског пута Србије, а самим тим и одбране Косова и Метохије, спољне политике, војне неутралности, традиционалних вредности…
Милош Јовановић, Нови ДСС Фото: Амир Хамзагић/Нова.рс
И ово наравно није критика студентске листе. Напротив, у потпуности је разумљива њена позиција и програм у којем ће акценат бити стављен на питања владавине права, институција и демократије, што су све и за нас важне теме. Али остаје чињеница да десно опредељеним бирачима то неће бити довољно. Када се горе наведеном придодају поједина имена која ће се наћи на листи о којој говоримо, сасвим је јасно да она неће бити у стању да придобије десно опредељена гласове. И не треба с тим у вези уопште имати илузија. И баш зато је, поред политичког и идеолошког разлога, постојање једне листе аутентичне деснице од изузетног значаја. Она се са студентском листом одлично допуњује. Једноставно, политички, математички и логички се ради о две листе које су комплементарне када је реч о борби за смену накарадног режима Александра Вучића. А шта је тачно аутентична десница – и ту су ствари крајње једноставне. Аутентична десница, за разлику од лажног, примитивног, лоповског и лакрдијашког Вучићевог десничарења и његовог фасадног патриотизма, је десница која ће, с једне стране, учествовати у смени овог антисрпског режима са свим осталим опозиционим листама и на то се јавно обавезати, и која, с друге стране, има јасан став поводом ЕУ сматрајући да је сарадња и више него пожељна и то на сваком нивоу, али не и чланство. И зато ће Нови ДСС и Српска коалиција НАДА односно национално-демократска алтернатива учинити све да остваре најбољи могући резултат на наредним изборима и сменити власт у земљи. Постоји међутим и једна друга раван одбројавања и она је свакако важнија и, из историјске перспективе, судбоноснија. Као што смо рекли, несумњиво су одбројани дани овог бескрупулозног режима.
Фото: Владислав Митић/Нова.рс Одбројавају се међутим и дани за Србију и српски народ у целини. И ова чињеница, нажалост историјски заснована, се у овом мору површности, недораслих елита, мањка знања и промишљања, незамисливо срозаног нивоа јавне расправе, последњих деценија створеног губитничког менталитета и комплекса ниже вредности, напросто пренебрегава.
А Србија и Срби нестају. Идејно, географски, биолошки – нестају. Животни простори нашег националног постојања се неумитно и радикално сужавају. Сваком деценијом, сваком годином и сваким даном, све се више топе. И није овде само реч о погубним демографским кретањима нити о чињеници да нас као народ последњих деценија протерује како ко и где стигне. Не, реч је понајпре о стању духа једне нације, потпуном одсуству националне амбиције, борбеног морала, самопоштовања и способности за сагледавање ствари из перспективе народа којем имамо част да припадамо. И зато данас, када се од Србије тражи да се определи, немамо право на лењост а још мање на пречице. Потребно је да се тргнемо и одредимо се јасно према свету и себи самима. А питање које се пред нас поставља је врло једноставно – хоћемо ли и даље да будемо нација и боримо се за сопствено историјско бивствовање као Срби, или су погрешни историјски колосеци које смо изабрали пре сто седам година, и историјска силазна путања која траје исто толико, до краја исисали виталност овог народа коме сада преостаје само да чека смрт – уз све палијативне мере и комфор који данас може да пружи западна цивилизација, иначе подједнако на заласку. Нови ДСС има свој одговор на ово питање и своју борбу коју ће наставити да води. Кампања коју смо започели ће управо послужити да кажемо шта све она, врло конкретно, подразумева. Аутор је председник "Нове Демократске странке Србије" |
Година за нама је дефинитивно оголила природу власти у Србији. Знало се наравно и раније – истину за вољу, не од самог почетка – да режим Александра Вучића почива на разгранатом систему корупције и свеопште пљачке јавних финансија. Знало се такође да су владајућем режиму идеје плурализма, демократије, аргументоване и пристојне размене аргумената односно дијалога, у потпуности стране и да их темељно разара заглушујућом и простачком дреком и галамом, непрестано срозавајући ниво јавне расправе и вређајући интелигенцију грађана.
