Ко напада Мила због Радована?

Пре него што сам именован за правног саветника др Радована Караџића 2009. године, и наредних десет година провео са Радованом радећи на његовој одбрани, односно пре него што сам био ангажован у одбранама неколико српских политичара и генерала пред судом у Хагу, био сам студент Правног факултета Универзитета у Лајдену, у Холандији. Студирао сам на холандском језику и живео у држави чланици НАТО пакта. Пре доласка у Холандију, студирао сам на Правном факултету Универзитета у Београду и редовно учествовао у демонстрацијама против режима Слободана Милошевића. О Радовану Караџићу, којег ћу бранити у Хагу, нисам знао скоро ништа.

Међутим, током мог петнаестогодишњег рада у Међународном кривичном суду за бившу Југославију, указала ми се прилика да прочитам, прегледам, преслушам и анализирам све Радованове говоре, прислушкиване телефонске разговоре, интервјуе, писма и званичне акте, дакле све што је у периоду 1990–1996. године Радован Караџић написао, потписао или изговорио. У том смислу и у ту сврху сам прегледао око 5.500 писаних, аудио и видео докумената који су ми били доступни. Осим тога, током суђења сам био у могућности да након око 600 испитаних и анализираних сведока тужилаштва и одбране, након 11.000 уведених доказних предмета садржаних на преко 146.000 страница, након 48.000 страница транскрипта судске расправе и након 2.000.000 страница докумената обелодањених од стране хашког тужилаштва, створим јаснију слику о рату у Босни и Херцеговини, као и о улози Радована Караџића у том рату.

Данас, 2025. године, живим у Љубљани, ожењен Словенком римокатоличке вероисповести, са којом имам двоје деце. Пре извесног времена контактирали су ме новинари РТВ Словенија са молбом да прокоментаришем кривичне предмете који су се у Хагу водили против неких Албанаца. Одговорио сам им да о тим предметима не знам ништа, да не знам чињенице нити доказе, те да би са моје стране било неодговорно да о томе говорим на основу личних уверења. Морао бих да се упознам са предметима како бих о њима могао да дам неки суд. Све друго било би моја спекулација. Такав приступ, нажалост, не дели велики број људи и медија који ових дана нападају проф. др Мила Ломпара због чињенице да је Српска књижевна задруга, чији је он председник, објавила стихове које је др Караџић написао давних дана, пре избијања рата у Босни и Херцеговини.

И уверен сам, иако немам доказе, да нико од наведених аутора чланака, емисија или руководилаца не зна ама баш ништа о деловању првог председника Републике Српске. Баш као што то ни ја нисам знао док нисам одвојио десет година свог живота и прочитао скоро све о том човеку

„Духовно и морално клонуће М. Ломпара“, „Катастрофалан аутогол или скидање демократске маске“, брујали су наслови медија. Једна новинарка, коју сам лично упознао у Хагу и за коју верујем да није лоша особа, захтевала је од професора Ломпара да објасни објављивање стихова осуђеног ратног злочинца. У том контексту, председник једне опозиционе странке, критикујући професора Ломпара, изразио је наду да деца у школама неће учити о Радовану Караџићу. И уверен сам, иако немам доказе, да нико од наведених аутора чланака, емисија или руководилаца не зна ама баш ништа о деловању првог председника Републике Српске. Баш као што то ни ја нисам знао док нисам одвојио десет година свог живота и прочитао скоро све о том човеку.  

Искрено говорећи, ја бих волео да деца у школи сазнају да је први председник Срба западно од Дрине учинио све да спречи рат у Босни и Херцеговини. „Ником не смије да фали ни длака, без обзира на вјеру, нацију. Сви морају да се осјећају потпуно сигурно. Зато вас молим да на терену учините све да се успостави фактичко стање на основу правде и права, уз пуно уважавање грађана друге националности“, рекао је Радован српским посланицима две недеље пре избијања сукоба. Или рецимо у новембру 1991, приликом организовања плебисцита српског народа, рекао је свом саговорнику током телефонског разговора да су и Муслимани заинтересовани за српски плебисцит: „Па хоће да гласају људи, хоће људи да живе с нама“. Или, крајем 1991. године, када је рекао српским посланицима да „сва понуђена рјешења морају да буду заснована на уставу и закону, да одражавају интерес српског народа, али и да се не одвијају на штету осталих народа у БиХ... жеља нам је да живимо скупа, али у слози и љубави. Међутим, ако не можемо скупа, погубно је ратовати. Боље је да се подијелимо... ако се у миру раздружимо, имамо шансу некад у будућности да се удружимо“.

Радован се током последње седнице заједничке Скупштине БиХ, 24. јануара 1992. године, током које су СДА и ХДЗ по сваку цену желели да усвоје одлуку о расписивању референдума о независности БиХ, обратио посланицима и предложио им – „нећемо наметати једни другима ништа. Нећемо стати, радићемо даноноћно док не постигнемо такву државну организацију и такву форму на коју ће сва три народа моћи да ставе потпис. И Хрвати, и Срби, и Муслимани. И онда ћемо изаћи на референдум који ће моћи бити готов за петнаест дана. То је, господо, једини начин да се избјегне нежељени ефекат, да се народи смире, да почну коначно нормално да живе. Вјерујте, не питамо се ми ситуацијом рата или мира, ситуације су врло често неконтролисане. Ја могу сада, и сви ми можемо сада да замислимо шта би се десило, господо, када би не дај Боже започео немир, међуетнички и међувјерски рат у Босни и Херцеговини, можемо то да нацртамо на табли. Срби би бјежали из муслиманских крајева, а Муслимани из српских, Хрвати у своје крајеве, успут би било пуцњаве, било би рушења градова, било би крви до кољена – и гдје бисмо се затекли, исто гдје смо и сада, Срби у српским крајевима, Муслимани у муслиманским, Хрвати у хрватским, само потпуно хомогено. И шта бисмо морали? Морали би опет да сједнемо да се договарамо да ставимо три потписа, без три потписа нема рјешења Босне и Херцеговине“.

А када је до најгорег дошло, у јулу 1992. Радован Караџић послао је упутство својим Србима у којем је навео да „држава коју праве Срби мора да почива на владавини права и човјечности, јер 'Не требује царство нељудима, нако да се пред свијетом руже'. Стога вас, све чланове и функционере Српске демократске странке, молим да непрестано бдијете над нашим поступцима, како нељудско понашање не би потамнило славу наше праведне борбе. Посебну пажњу треба посветити праведном односу према цивилном становништву наше Републике које је друге националности. Такође, према побијеђеним непријатељима, поред одредаба Женевске конвенције, треба показати и нашу православну милост.“

У јуну и августу 1992. наредио је „да се издају упутства свим борцима и свим радницима Министарства унутрашњих послова да поштују заробљене особе, цивиле, медицинске установе, приватна и јавна мјеста, амблем Црвеног крста и особе и средства Уједињених нација“, као и „да се спријечи присилно пресељавање и предузимање других нелегалних мјера против цивилног становништва, а евентуалне потврде о продаји имовине или изјаве да се избјеглице неће вратити, немају никакву правну ваљаност и стављају се ван снаге“, додајући да су „сви припадници војске и полиције Српске Републике дужни да пруже сваку помоћ припадницима Међународног Црвеног крста, затим Високог комесаријата за избјеглице при Уједињеним нацијама, те другим хуманитарним организацијама. Мора се обезбиједити потпуна сигурност ових лица и њихов приступ свим затворима за ратне заробљенике. Сваки орган Војске и Полиције у зони одговорности, дужан је да проведе енергичну истрагу поводом било какве сумње или знака кршења међународних хуманитарних права“. Строго поверљиви документи упућивани државним органима садржавали су наређења да „омогуће заштиту и негу свих рањених и болесних особа, без обзира којој страни припадају; да хумано поступају са свим заробљеним лицима; да се цивилно становништво поштеди свих напада; да се пружи заштита и сва могућа помоћ избјеглицама; да се поштује знак Црвеног крста и да се употребљава само за обележавање љекарског особља, болница и санитетског транспорта“.

Уосталом, и само судско веће које је Радована осудило на робију, невољно је признало и препознало 75 случајева широм судске пресуде у којима је Радован позивао на мир, наређивао заштиту Муслимана и Хрвата, наређивао спречавање кривичних дела против њих и захтевао истрагу и кажњавање злочина почињених против цивила и заробљеника супротне стране.

Уосталом, и само судско веће које је Радована осудило на робију, невољно је признало и препознало 75 случајева широм судске пресуде у којима је Радован позивао на мир, наређивао заштиту Муслимана и Хрвата, наређивао спречавање кривичних дела против њих и захтевао истрагу и кажњавање злочина почињених против цивила и заробљеника супротне стране. Упркос томе, судско веће није донело нити један једини закључак у Радованову корист. То, нажалост, није било све. Судско веће је олако прешло преко огромног броја доказа одбране, представљених у 138 параграфа завршног поднеска, који доказују да је након избијања рата дошло до анархије и хаоса на терену које српске власти на Палама не само да нису контролисале, него у највећем броју случајева, због прекинутих комуникација, нису ни имале сазнања шта се заиста догађало на терену. Поред многобројних оригиналних докумената, Радованову невиност потврдили су и својим сведочењем подржали свих 19 челних људи Републике Српске, који су сведочили као сведоци тужилаштва, одбране или судског већа, и који су били једини сведоци који су располагали кредибилним, инсајдерским информацијама о стварним намерама и поступцима Радована Караџића. Међутим, судско веће је једноставно одбило њихове исказе у целости, као неискрене, или их је, ако би им затребало, селективно анализирало, „заборављајући“ да цитирају ослобађајуће делове изјава и сведочења. На исти начин је судско веће одбило да своју пресуду базира на сведочењима 157 сведока одбране, који су, како је судско веће закључило – сви превалили далек пут до Хага да лажно сведоче! Потпуним игнорисањем доказа и сведока одбране било ко од нас могао је бити проглашен за ратног злочинца.

Међутим, када сам као докторандус међународног и европског права већ доспео у Трибунал, потрудио сам се да прочитам горе наведену документацију и сам формирам мишљење о Радовану Караџићу. Нисам му веровао на реч, а исто то препоручујем и свим критичарима професора Ломпара и др Караџића – да ми не верују на реч да Радован Караџић није ратни злочинац

Ипак, признајем да ни сам нисам знао шта да мислим о Радовану Караџићу када сам га упознао. Годинама сам живео на Западу, трудећи се да заборавим рат, санкције и немаштину. Међутим, када сам као докторандус међународног и европског права већ доспео у Трибунал, потрудио сам се да прочитам горе наведену документацију и сам формирам мишљење о Радовану Караџићу. Нисам му веровао на реч, а исто то препоручујем и свим критичарима професора Ломпара и др Караџића – да ми не верују на реч да Радован Караџић није ратни злочинац. Уместо тога, од срца им препоручујем да проуче документацију, која стоји на располагању и коју ћу радо уступити свакоме ко је искрено заинтересован за истину. Мени јалово србовање никада није било циљ. Напротив, свакој невиној жртви смо се, у нашем тиму одбране, поклонили и за њу, онако у себи, помолили, упркос чињеници да су многобројне жртве из нашег народа остале непримећене, а злочини против њих некажњени. Злочине су починили изроди српског народа, а не српски народ или његово руководство, о чему детаљно пишем у наставку Радованове председничке биографије, која се бави ратним дешавањима и у којој наводим на стотине изворних, најчешће строго поверљивих докумената из релевантног времена.

Са мном се, што би рекао професор Ломпар, не морате сложити, али ћу се увек борити за вашу слободу да изнесете своје мишљeње. Стога позивам јавне личности уверене да је Радован Караџић који труне окован хашком пресудом заиста ратни злочинац, на сучељавање мишљења

Професор Ломпар је, баш као и Радован, родољуб који Србији жели да постане држава свих грађана, без обзира на верску и етничку припадност, држава у којој ће се поштовати закони и Устав и чији се национални интереси неће продавати било Западу или Истоку. Себе убрајам међу такве људе и стога сам пожелео да се огласим због неправедних, могуће и злонамерних напада на професора Ломпара, како из режимских медија, тако и из медија блиских опозицији. Коначно, искрено ме радује одлука студената да на велики видовдански протест за говорника позову баш професора Ломпара. Та одлука не значи скретање студентског покрета ни удесно ни улево, него вољу да се иде у правцу истински демократске Србије, која води рачуна о себи и свом народу, не на штету других народа, али ни на штету сопственог. Професор Ломпар је оличење управо такве Србије, личност у којој су се препознале све студентске струје. Мило је оно што је Радован био и што би сваки председник морао бити – пуни израз националног јединства.

Са мном се, што би рекао професор Ломпар, не морате сложити, али ћу се увек борити за вашу слободу да изнесете своје мишљeње. Стога позивам јавне личности уверене да је Радован Караџић који труне окован хашком пресудом заиста ратни злочинац, на сучељавање мишљења. Искрено се радујем супротним аргументима, ако постоје, али исто тако обећавам да ће моје мишљење бити поткрепљено великом количином најрелевантнијих докумената.