О западном лицемерју и руским панкерима

Запад као земља слободе и критичких интелектуалаца

Један од кључних разлога због којих је Запад деценијама успевао да нас све убеди да управо његов модел демократије и слободе говора представља, ако не баш „најбољи политички систем“, онда свакако „најмање лош“, били су његови дисиденти, критичари и сатиричари. Нама, који на Западу нисмо живели, ниједан патетични говор или људскоправашка мантра западних апологета и политичара није била толико убедљив аргумент у прилог Запада, колико су то биле грдње, прозивке и исмевање њихових уметника, музичара и интелектуалаца који су мислили својом главом и нису се либили да гласно негодују. Оно што је интелектуалну елиту Истока, бомбардованог сопственим идеолошким мантрама и уљуљкиваног бајкама о благодатима комунизма, убедило да је „западни начин“ бољи, нису биле уске фармерке, плитки филмови и љигаве рекламе за „Кока-колу“, већ управо они који су упорно, храбро и гласно говорили да на Западу не ваља – Џон Ленон, Боб Дилан, Боб Марли. Њихова спремност да ударају по темељима сопственог друштва била је оно што је инспирисало њихове љубитеље на Истоку да то исто покушају у својим друштвима, који су сличне гласове негодовања сузбијала и кажњавала, инсистирајући да нема разлике између критике и издаје.

Наравно, како је источни идеолошки монолит трулио и губио замах, тако је и Запад, са својом империјалистичком и неоколонијалном политиком полако попуштао под налетима своје унутрашње критике, све више губећи ореол „друштва слободе и правде“. А што је мање Америка са пријатељима наликовала идиличној слици из своје сопствене химне, то је више и „слободна критика“ њених врхунских уметника губила на оштрини, баш као што се квалитет те уметности разводњавао у плими комерцијализације, јефтине патетике и кича. Док су великани америчког рокенрола и британски панкери, када су се појавили, били пре свега иновативни и врхунски уметници, а након тога особе од интегритета и слободомислећи интелектуалци (бар Џон Ленон је, по свој прилици, због тога изгубио и главу), генерације које су их наследиле заостајале су за њима у сваком смислу, предњачећи само у дару за стицање новца и болној политичкој коректности. Оно што је шездесетих и седамдесетих била убојита „друштвена критика“, осамдесетих и деведесетих претворило се у „друштвени активизам“, изнурујуће и извештачено позирање пред камерама за рачун политичких и/или корпоративних интереса западних земаља.

Руски рок и политички ангажман

Парадоксално или не, захваљујући делимично утицају истински великих и бескомпромисних уметника Запада, како је у бившем СССР копнео ауторитет партије и владајуће идеологије, а „земља једнакости и изобиља“ трулила и пропадала, то се више у њој развијала слободоумна и бунтовничка музичка и уметничка сцена, која је пред крај осамдесетих (отприлике баш онда када је обесмишљени и заглупљени западни рокенрол отворено почео да пева хвалоспеве сопственом друштву) крајње непосредно допринела коначном паду совјетског режима и задобијању слободе говора за нове генерације бунтовних Руса и осталих. У периоду краја осамдесетих и мрачних деведесетих, руска рок сцена („рок музика“ је у Русији обухватан појам који укључује најшири спектар жанрова, од кантрија, блуза и рокенрола до регеа, метала и наравно панка) израсла је у поетски и садржински најозбиљнију музичку сцену западне цивилизације, а њени главни протагонисти, попут Виктора Цоја, Бориса Гребеншчикова, Јурија Шевчука или Вјачеслава Бутусова – у врхунске уметнике који ни по чему нису заостајали за својим западним узорима. Сва озбиљност руских музичара најбоље се може осетити када се упореде химне (контра)револуције у СССР, Цојева „Хоћу промене!“ или Гребеншчиковљева „Воз у пламену“, са својом искреном револуционарном меланхолијом и непоколебљивом снагом, са снисходљивим и тријумфалистичким хвалоспевима западној победи у Хладном рату у песмама „Ветар промена“ немачке групе The Scorpions или „На Запад!“ британских Pet Shop Boys, које на београдским радио-станицама и данас бесомучно понављају као „класике“.

Ситуација се није битно променила ни током последње деценије – док је западна неприкосновена музичка индустрија (sic!) постала расадник највулгарније политичке коректности, понављајући у глас сладуњаве мантре о „расној једнакости“, „заштити животиња“ и „правима сексуалних мањина“, рок музика је у Русији остала стил живота – оштра и бритка када критикује, гласна и храбра када протестује, али увек музички квалитетна и поетски неприкосновена, увек спремна да прозива, иронише и исмева појаве у друштву које јој сметају. За савремени руски рок нема светих крава, његови музичари спремно прозивају политичарску уравниловку и политичку коректност, потрошачко друштво и лицемерје и бесмисао изборне трке, где су „сви кандидати педери“.

Руски рок-бардови никада никоме нису остали дужни, па тако ни руском председнику Владимиру Путину, који је скоро омиљена тема подругивања и исмевања. Тзв. „патријарх руског рока“, фронтмен групе ДДТ Јуриј Шевчук је тако своју филозофску баладу „Божић. Ноћна драма“ завршио сатиричним стиховима посвећеним „спаситељу нације“, који гласе:

Иде Путин земљицом,

праћен златном коњицом

ког' затече, том поможе

дај ти њему здравља Боже!

Све бандите разбиће,

радницима налиће

има Путин за то знање,

а код нас све исто...

Још једнан легендарни музичар, оснивач култног совјетског/руског рок састава Машина времени (основана давне 1969., што многим домаћим западњацима, навиклим да Русе замишљају као медведе који пију вотку и свирају балалајку, мора да звучи потпуно невероватно), Андреј Макаревич, нешто пре минулих избора јавно је са таласа популарног московског рок-радија „Наше“ отпевао нушићевско-гогољевку песмицу „У наше Холујево долази Путин“, која за непуне две минуте приповеда причу која изузетно наликује заплету култног филма Божидара Николића „Три карте за Холивуд“, где хипербола пеглања и сређивања оронулог градића кулминира стиховима:

На сваки стуб пободена је застава

над свим димњацима проверен је дим

сва зеленом офарбана трава

цело небо кристално плавим.

Нема потребе истицати да нити Шевчук, нити Макаревич, нису повлачили никакве последице због своје политичке опредељености. Не само да није било говора о прогонима каквима су били изложени дисиденти у доба СССР, већ није било чак ни тихог игнорисања и маргинализације, која обично сустиже неподобне уметнике на „слободном Западу“. Штавише, будући врхунским уметницима и песницима, њихова дела често се емитују на каналима државне телевизије и радија као примери класичног руског звука и модерне поетике. Исто тако, никакве последице није повукла панк група Рабфак за далеко сировију и ангажованију песму „Наша лудара (гласа за Путина)“, која је пред изборе постала хит и у редовима опозиције, а и шире. Једина озбиљнија последица коју су „политички активисти“ у редовима руских музичара морали да отрпе била је да и сами буду изложени подсмеху и критици колега, каква је, рецимо, сјајна сатира „Химкинска шума“ фронтмена групе Ленинград, Сергеја Шнурова, која пародира душебрижништво и самољубивост уметника који умишљају да од њихових песама зависи „будућност демократије у Русији“.

Случај Pussy Riot и западњачка заљубљеност у стереотипе

Ко има времена да преслуша све поменуте песме, видеће да оне обилују политичким садржајима, да су веома јасно идеолошки профилисане и сваки пут стављене у директну службу друштвеног дискурса, али због тога ни најмање не губе на уметничкој вредности и аутентичности. Руској политичкој сцени свакако се може замерити много штошта, тим пре што она пати од свих оних бољки које муче и западно друштво. Па опет, целокупна светска јавност спремно је занемарила 20 година традиције критичке делатности руских музичара, потрчавши да од групе неталентованих НВО активисткиња учини „уметнице које страдају од репресивног режима“. Реч је, наравно, о „панк групи“ Pussy Riot за коју нико ни у Русији, ни ван ње није чуо док њене чланице нису упале у олтар московског саборног Храма Христа Спаситеља (иначе нејвећег православног храма на свету, посвећеног страдалима у Отаџбинском рату против Наполеона, срушеном од стране Стаљина да би био обновљен у мамутском градитељском пројекту током деведесетих година), носећи шарене фантомке и уприличивши крајње неинвентиван, неукусан и неестетичан „молебан Девици Марији“, која се моли да „истера Путина“ из Русије. Сваки читалац о упечатљивости и уметничкој вредности „перформанса“ младих „активисткиња“ може просудити сам (а поготово га упоредити квалитетом форме и садржаја са свим претходно наведеним музичким остварењима), али оно што је свакако несумњиво јесте да су девојке (1) свесно и циљано исмевале религијске обичаје православних хришћана, том приликом (2) оскрнавиле Храм и самим тим угрозиле религијске слободе грађана Руске Федерације, да су то (3) учиниле без одговарајуће најаве и дозволе, како градских власти тако и Руске православне цркве којој Храм припада, те да су самим тим (4) на више основа прекршиле закон, због чега су и ухапшене и изведене пред суд.

Сам ток судског процеса против ухапшених девојака, као и (не)адекватност пресуђене казне представља потпуно одвојену тему, и свакако би било занимљиво упоредити овај процес са сличним процесима за религијску нетолеранцију, скрнављење религијских светиња и угрожавање верских слобода у развијеним земљама Запада, да и не говоримо о другим табу темама западне јавности какве представљају, рецимо, „антисемитски испади“, „злостављање деце“ или „права хомосексуалаца“, а поготово да не помињемо ону трагикомичну лакрдију светских размера – суђење Војиславу Шешељу. Оно што је овде занимљиво јесте спремност са којом је западна јавност, још и пре него што је процес започео, заузела бусију на хладноратовским идеолошким позицијама и започела пропагандну паљбу по Русији, њеном друштву, правном систему и властима. Острашћеност и једноумље целе западне јавности у случају Pussy Riot до те мере су били хиперболисани, да су се претворили у аутосатиру.

„Младе руске панкерке“, при томе и „феминисткиње“, починиле су „идеолошки злочин“ усудивши се да исмевају једну од полуга тоталитарног клеро-националистичког руског режима, и због тога су изложене „политичком суђењу“ са фолклорним елементима комунистичке тортуре из америчких филмова „Б“ категорије, уз примесе искарикиране слике средњевековне инквизиције. „Једини грех“ који су починиле „младе уметнице“, углас су јадиковали западни медији, био је у томе што су „отворено исказале своје мишљење“, користећи се при томе (незнатном) „уметничком слободом“, и тако су постале жртве репресивног режима који не допушта никакво исмевање, нити критику „Великог Вође“, а чијег идеолошког кербера представља Црква, чија је опет једина сврха да заглупљује народ „средњовековним примитивизмом“ и тако „одржава режим на власти“. Нема потребе да се нагласи да су безмало сви српски медији ову причу узели здраво за готово и придружили се ламентирању над „младим панкеркама“, спремно прогутавши причу о Русији у којој држава „затвара уста свим незадовољницима и критичарима“. Зашто и не би – та прича је стара као Библија, и понављати је свакако је кудикамо лакше него покушати да се упозна са савременим руским друштвом, његовим дилемама, проблемима и унутрашњим сукобима.

Руски панк и назадност у очима (западног) посматрача

Иако далеко од идиличног, руско друштво се веома разликује од ове снисходљиве и омаловажавајуће слике коју о њему већ месецима сервирају медији на западу. Поред свега што је речено, вероватно највеће понижење за руску јавност представља само називање укапшених политичких активисткиња „панкеркама“ и „уметницама“. Русија већ деценијама има једну од најбољих светских панк сцена, а њени панкери су данас кудикамо оригиналнији и музички зрелији од великог броја својих западних колега. Сврставање испразног, некреативног и неталентованог млатарања Pussy Riot у традицију руског панка није ништа мање увредљиво од идеје коју је надмено огласила једна од чланица „бенда“, да је њихово махнитање у Храму Христа Спаситеља представљало „православну молитву“. Ништа од овога не занима ни западне медије, нити наше домаће западњаке. У своме прозивању Русије за заосталост и назадност они нису спремни да се одрекну пропагандне слике о Русији измишљене у обавештајним службама западних земаља пре више од пола века, а која ни тада није претерано одговарала стварности. Запад једноставно не жели да у Русији види зрело друштво, са сопственим вредностима, јавним дискурсом и правним системом, баш као што жели да се заварава да савремена руска музика звучи као подврискивање Pussy Riot.

Упркост громогласнима хвалоспевима плурализму и култури дијалога, претходних недеља на западу скоро да није било интелектуалца, без обзира на то којој идеолошкој струји припадао, који у делатности „младих панкерки“ није препознао „борбу прогресивних снага против мрачњаштва и затуцаности“, игноришући потпуно, не само чињеницу да у Русији од 90-их говори свако шта хоће, него и то да тамо слободу говора имају припадници свих идеолошких струја, а не само апологете владајућег либералистичко-глобалистичког, холивудско-евровизијског, упегланог и политкоректног мулти-култи утопизма. Запад има потребу да у Русији види инфериорну средњевекововну комунистичку диктатуру налик Северној Кореји (што отвара питање о томе шта ми у ствари и знамо о Северној Кореји), баш као што има потребу да савремену руску културу замишља у лику Pussy Riot – неталентованих и политички острашћених имитатора њиховог сопственог културног треша. Али барем ми не би требало да наседамо на ово очигледно самообмањивање. Као народу који због своје трагичне савремене историје ипак „мало даље види“, требало би да нам је довољно да погледамо „молебан“ Pussy Riot да би нам било јасно о чему се ту ради, као што би нам било довољно да преслушамо ових десетак наведених модерних песама, па да схватимо да је руска музика данас далеко од медведа са балалајкама. Само, зашто онда то не виде наши медији?