Иранско „дупло голо“

Иран је занимљив случај како оно што је добро за Државу не мора нужно да буде добро за становништво, и обратно. То је иначе чест случај са империјама које економску снагу базирају на меркантилизму или експлоатацији освојених територија, али ређи када се ради о континенталним царствима окруженим непријатељима која морају да воде рачуна о унутрашњој социјалној кохезији, што међутим многа свеједно пренебрегавају.

Парадокс је да је национални интерес Ирана као државе много успешније заступао шах него исламистички режим

На страну природа револуције која се спомиње на прикаченом постеру, парадокс је да је национални интерес Ирана као државе много успешније заступао шах него исламистички режим, иако је он извршио бројне друштвене промене у корист становништва и уводећи ограничену демократију, али истовремено водећи авантуристичку спољну политику, која је била са интернационалистичким аспирацијама, делом засниваним на есхатологији, које нису имале везе са националним интересима.

Наводно постоји Хомеинијев цитат, мада је његова аутентичност под знаком питања, "Нека (ова) земља изгори, ако Ислам изађе победоносан на Свету". Чак и да овај цитат није аутентичан, постоје бројни други који јесу, а који одражавају слична гледишта. Исламска револуција је била универзалистичка, и Хомеини је експлицитно држао национализам за паганизам, чиме је газио иранску самобитност која сеже до раног гвозденог доба исто као што је Реза Пахлави газио исламску традицију која сеже до арапског освајања у седмом веку. У том смислу глобалне аспирације исламистичке револуције су биле веома налик оним бољшевичке и претходно буржоаских.

Свакако да је понижење Америке са упадом у амбасаду, талачком кризом и дебаклом спасилачке операције Орлова канџа било емотивно испуњавајуће, али је такође било и некарактеристично за иранску културу и врло непромишљено и кочоперно без залеђине. Американци су дали зелено светло Садаму да искористи постреволуционарни хаос да покуша анексију Хузистана што се претворило у један од највећих кланица након Другог светског рата, а практично цео свет је наоружавао Ирак јер је Техеран успео да окрене практично све светске актере против себе. Поврх тога, након што су успешно одбили Садамову иницијалну инвазију, одбили су мировну понуду јер им се учинило да могу да преокрену рат и умарширају у Басру, сруше секуларни Баас у Багдаду и искористе Месопотамију као плацдарм за наставак револуције по другим арапским земљама и ултимативни шоудаун са регионалним Биг Босом - Израелом (невезано што је Израел још од краја шездесетих поседовао нуклеарке а Иран није). Затим су поново више пута током готово деценијског рата одбијали мировне иницијативе све док нису сасвим изнемогли, срећом по њих то је био и Ирак, па се све свршило са status quo ante bellum. Ипак, бесмислено је изгинуло једно пола милиона Иранаца.

А потом је уследило обавештајно роварење од стране Мосада и дуготрајни ефекат америчких санкција праћених дипломатским играма.

Као што је пример Најбоље Кореје показао - једини преговори око којих има смисла улазити у преговоре са Американцима су куповина времена док се не стекне нуклеарни потенцијал. Потом више нема о чему да се преговара.

Иранци се двадесетак година крећу у зачараном кругу спорог гушења економије и социјалне стагнације, циклуса преговора око контроле нуклеарног програма и једног контраобавештајног пропуста за другим

Иранци су међутим пропустили ту лекцију и двадесетак година се крећу у зачараном кругу спорог гушења економије и социјалне стагнације, циклуса преговора око контроле нуклеарног програма и једног контраобавештајног пропуста за другим, све трошећи немале ресурсе на одржавање релативног геополитичког паритета са Израелом. Та посредничка стратегија је била асиметрична и условно јефтина, али само условно, јер је ишла на уштрб друштвеног развоја у самом Ирану. Финансирајући Хезболах и Асада, Техеран је остао без пијаће воде и са редовним рестрикцијама струје. То извесно није оно за шта су се масе које су на улицама срушиле шаха и радовале се национализацији нафтне индустрије бориле. Шта обичан Иранац имао од тога што је деценијама Хезболах спорадично ракетирао северни Израел?

Да ли је живот (већине) Иранаца би добар под шахом? Није.

Да ли је живот (већине) Иранаца добар под мулама? Није.

Отуда и текући догађаји, исто као и ондашњи.

Ипак, мора се приметити да је опште стање у држави било боље седамдесетих него данас, са тенденцијом даљег стабилног развоја, у чему су предњачили у односу на рецимо суседну Турску. Није невероватно претпоставити да би се са крајем Хладног рата и можда променом на трону монархија откравила и стабилизовала у правцу одрживог развоја. Слично се десило и у знатно тврђој Саудијској Арабији. Да, морали би да остану подређени амерички "партнер", што би носило друге проблеме, али они су лакше решиви него санкције и претње ратом. Ни један виталан државни интерес Ирана у тој трајекторији не би био заиста угрожен.

Да је Исламска република макар успела да обезбеди нуклеарни кишобран као трајни гарант националног суверенитета, па и да им се и признају поднесене жртве, али није. Овако је испало дупло голо. Пропустили су и прилику да се и озбиљније интегришу у руско - кинеску безбедносну архитектуру Азије док је за то још било времена, поново јер су били одвише горди и нису желели да буду млађи партнери у тој коњукцији, па су завршили без икакве залеђине.

Наравно да ови протести нису само крик незадовољног народа, извесно да ту има и политичког партизанства, стране агентуре, секташа из МЕКа, етничких сепаратиста, којечега, као и у свим догађајима такве природе - на крају крајева исти случај широке, непринципијелне коалиције је 1979, и свргнуо шаха, али гро људи на улицама су обични грађани којима је пун куфер неодговорне Државе која је фокусирана на своје интересе који немају додирних тачака са свакодневним животом. Вероватно да њихово понашање није баш мудро, јер постоји могућност неконтролисане ескалације која би Иран претворила у нову Сирију преко које би се пребијали интереси страних сила, али њихово понашање није баш ни неразумљиво. Очигледно да су Израелци добро оценили ситуацију и усвојили ефективну стратегију.

Режими опстају или пропадају некада на спољном авантуризму, чешће на питању идеолошке недоследности, лоше власти и корупције изнутра, царистички Иран је чекирао другу, док је исламистички чекирао обе кућице. Остаје да се види да ли иранска влада и клерици имају снаге да истовремено обуздају текући одисај народа, да се војно и обавештајно носе са САД и Израелом, те да спроведу ефективне друштвене реформе и заврше нуклеарни програм. Ја се не бих кладио на њих.

(НСПМ)