Говори енглески да те цела Кина разуме

 Све, све, али енглески...

Кинеско тржиште од преко 400 милиона оних који би да науче тренутно најтраженији језик на планети постаје све строже и пробирљивије по питању избора страних предавача

Њих не интересују колективна пивска разочарања у фудбалску репрезентацију уз лук и пљескавице. Они дању уче децу по вртићима, а ноћу ћарлијају по распојасаним клубовима и нико, у ствари, не зна тачно колико их је. Зна се једино да их је до лане бивало све више.

Плата од преко две или три хиљаде евра, безбедно окружење, често плаћена соба за становање и путни трошкови, бесплатна пића за странкиње у клубовима и много лепих девојака уоколо... Кина се све до прошле године чинила обећаном земљом за свакога ко је бео, не плаши се летења и познаје макар два глаголска времена у енглеском језику.

Из два у један, из један у три...

Али, од јесени 2016. године ствари су се из корена промениле. Кинеска држава је одлучила да својим грађанима обезбеди квалитетније стране наставнике и експерте уопште, па је, чини се до максимума, затегла услове њиховог ангажовања.

Према подацима објављеним у овдашњој штампи, Кини је средином прошле године недостајало око сто хиљада страних предавача енглеског језика. Процене говоре да око 400 милиона Кинеза свих узраста учи или жели да учи енглески језик. Шта више, неке студије показују да ће ово тржиште у Кини до 2020. године имати у најмању руку високу годишњу стопу раста. Неки извори помињу раст од 19 до чак 25 одсто, што значи да ће упоредо вртоглаво расти и потреба за предавачима.

Од ове године енглески језик у Кини, међутим, моћи ће да предају искључиво изворни говорници са одговарајућим образовањем које подразумева факултетску диплому. Међу осталим странцима изузетак од овог правила биће они који су похађали студије на енглеском језику у земљама енглеског језичког подручја, о чему треба да поднесу чврсте доказе.

Језик постаје озбиљан бизнис

Током 2014. године компанија „Алибаба“ уложила је сто милиона долара у „Тутор“ групацију која је успоставила онлајн платформу заучење енглеског језикау Кини и кинеског у остатку света.

Осим тога, озбиљне промене претрпео је сам систем ангажовања странаца. До сада су странци у Кини могли да добију дозволу за рад страног упосленика или, у другом случају, експертски сертификат који издаје Министарство људских ресурса и социјалног старања. Од ове године два система биће обједињена у један, а страни радници биће подељени у три категорије (А, Б и Ц).

Првом категоријом биће обухваћени најквалитетнији професионалци, школовани на најпрестижнијим светским универзитетима формата Кембриџа, Сорбоне или Харварда. Другу групу чине класични професионалци са осталим факултетским дипломама, а трећу остали радници на које се кинеска привреда у будућности неће превише ослањати. Ове три групе формирају се на основу сложеног система бодовања који обухвата образовање, радно искуство, познавање кинеског језика и друге критеријуме.

Октобра прошле године у Пекингу, Шангају и Тјенђину, као и у провинцијама Хебеј, Анхуеј, Шандунг, Гуангдунг и Сечуан и Аутономном региону Нингсја Хуеј покренут је пробни програм примене новог система рангирања странаца који траје до краја марта.

Када овај систем заживи у пуном обиму, од априла, сви страни радници у Кини биће обухваћени јединственим електронским системом и биће им уручене електронске картице које ће ови моћи употребљавати чак и при куповини железничких карата.

Чајнглиш

Међуфаза у којој се англофона Кина тренутно налази, односно хибридни језик који се формирао између жеље Кинеза да науче енглески и тренутних друштвених могућности, назива се „чајнглиш“.

Тетовирани у вртићима

Не постоје прецизни подаци о броју страних предавача енглеског језика у Кини. Лист „Чајна дејли“ објавио је податке Министарства јавне безбедности, према којима је 2011. године у Кини дуже од шест месеци живело скоро 600 хиљада странаца, међу којима је било преко 200 хиљада предавача енглеског језика.
Други извори помињу да у Кини ради око 50 хиљада школа енглеског језика од којих је у потпуности легализовано свега двадесетак хиљада. Контролом спроведеном средином 2015. године у Сијану, граду познатом по древним статуама ратника од теракоте, утврђено је да је свега троје на осам проверених предавача радило за регистроване школе и имало уредне папире. Остали нису могли да прикажу доказе о квалификацијама, а часове су држали у нерегистрованим школама, по становима или посредством интернета.

Кинеска штампа објавила је да је 2013. године вредност тржишта наставе енглеског језика износила око тридесет милијарди јуана (приближно 500 милиона долара), док се у страним изворима наводи да је лане вредност овог тржишта достигла 21 милијарду (подаци „Тутор“ групације). Лист „Чајна дејли“, међутим, објавио је крајем прошле године да овдашње ваншколско тржиште наставе енглеског језика вреди ни мање ни више него 115 милијарди долара.

Међу садашњим страним наставницима енглеског у Кини велики је број оних који у САД, Великој Британији, Аустралији или некој другој земљи енглеског говорног подручја нису могли да пронађу посао. Овдашња штампа поспрдно наводи да је страни наставник енглеског језика у Кини, у ствари, еуфемизам за исељеника без посла у својој земљи.

Кина стиче већину у енглеском језичком подручју

Према подацима објављеним лане у Великој Британији, број говорника енглеског језика, оних који га уче или се овим језиком служе у Кини ће 2020. године превазићи укупан број оних којима је енглески матерњи језик. Кина ће тихо постати неприкосновена англофона земља света. Британски извори наводе да вредност тржишта наставе енглеског у Кини превазилази 65 милијарди долара.

Ови људи су често без адекватног образовања, не тако ретко са спорним свакодневним навикама, а кључна, уједно и једина предност над остатком планете им је енглески као матерњи језик. Није ретка сцена да трогодишњацима у вртићу енглески језик предаје амерички двометраш, по правилу белац, са минђушом и истетовираним рукама, вратом и ногама, уз фонд енглеских речи који квалитетом и обимом не превазилази српски вокабулар Тијане Ајфон.

Број предавача из источноевропских земаља такође је велики. Они често поседују завидно образовање, али имају акцентуацију коју све богатији помодни кинески родитељи не трпе из предрасуде. Кинески родитељи, који неретко плаћају хиљаду и по до две хиљаде евра месечно како би им дете похађало вртић са страним предавачима енглеског језика, напросто, очекују наставнике изворне говорнике.

Они наивно сматрају, а та предрасуда има размере опште културолошке епидемије на националном нивоу, да ће им деца говорити енглески језик са Трафалгар сквера само ако буду имала за предавача изворног говорника. Тако је један вртић у Пекингу од кандидата за предаваче захтевао да буду из Конектиката, као да је по среди трава, а не настава.

Одговор језичких школа и вртића на нове мере власти био је пријављиваље страних предавача као менаџера, кувара у вртићима, предавача ликовног васпитања или нечега другог. Предавачи су тако формално маскирани пословним визама, али је у међувремену почео лов на њихов прави статус. Кинеске друштвене мреже крајем прошле године брујале су о стотинама ухапшених и депортованих странаца.

Квака је, међутим, у ономе што се дешава између хапшења и депортовања, а то је казна од неколико хиљада долара и месец дана кинеског притвора.