Савремени свет | |
Двострука игра Вашингтона у Персијском заливу |
![]() |
недеља, 10. јун 2012. | |
Кренимо од самих преговора. Иранска делегација инсистира на чињеници да Техеран, као и све друге земље чланице УН, има право на обогаћивање уранијума до 20%, за цивилну употребу. Америчка делегација готово ултимативно захтева да Иран одустане од било каквог обогаћивања у ближој и даљој будућности. Русија се залаже за приступ „корак по корак“, којим би се Ирану поступно ублажавале санкције оним темпом и онолико колико је сам Иран спреман да се „отвори“. Техеран је изразио заинтересованост за овакав начин преговарања, али не и Вашингтон. Другим речима, Вашингтон је дошао са ултимативним и максималистичким захтевима, без видљиве жеље за правим преговорима. Иран је уложио велика средства и време у развој нуклеарног програма и за режим у Техерану би обустављање овог програма било равно самоубиству, а Вашингтон то врло добро зна. Много тога неодољиво подсећа на преговоре у Рамбујеу 1999. године, јер као и пре 13 година, САД преговарају без жеље за стварним постизањем договора. Зашто? Разлога има више. Први је жеља да се задовољи моћни јеврејски лоби (иду председнички избори). Други је тежња да се задовољи форма, односно да се покаже жеља за договором. Трећи је сама природа САД, као једине империјалне силе данашњице. Уколико желе то и да остану, не смеју показати ни најмању слабост. Зашто се Ирану не дозвољава обогаћивање уранијума ни до 20%? Јасно је да није у питању само неповерење у режим у Техерану, већ се Вашингтон држи латинске максиме: Quod licet iovi non licet bovi (прев: што је дозвољено Богу, није дозвољено волу). Паралелно са поменутим преговорима, настављају се и други, веома опасни и комплексни процеси који укључују поступно гомилање америчких војних ефектива у непосредној близини Ирана, али и упоредну дестабилизацију Сирије и покушај елиминације великог иранског савезника, Башара ел-Асада. Током марта и априла непознат број америчких авиона Ф-22 је прекомандован у ваздухопловну базу Ал Дафра (Уједињени Арапски Емирати), врше се интензивне припреме и опремање велике америчке војне базе Дијего Гарсија на истоименом острву у Индијском океану, где су стационирани амерички бомбардери Б-52, Б-1Б (у случају рата и Б-2), а које укључује гомилање нових прецизних бомби за разбијање бункера ГБУ-57А/Б, тешких и до 15 тона. Ту је и свеприсутна америчка 5. флота, а интензивиран је и процес наоружавања највећих америчких савезника у Персијском заливу, држава чланица Заливског већа сарадње. Ако Вашингтон заиста толико жели мир у региону и продуктивне преговоре са Техераном, чему онда толике припреме за рат? Можда због додатног притиска на иранског ајатолаха Али Хамнеија? Међутим, током последњих неколико деценија се још ниједном није догодило да оволику војну силу концентрисану на једну државу (читај: режим), Пентагон на крају не употреби. За све постоји први пут, али...
Витални интерес Исламске Републике Иран је да избегне директну војну конфронтацију са САД. Међутим, Техеран не може да прихвати ни гашење сопственог нуклеарног програма. Док нове санкције полаку узимају свој данак, сви видови Оружаних снага Исламске Републике Иран се припремају за могући оружани сукоб. Техеран покушава да оствари какву-такву „равнотежу страха“ убрзаном модернизацијом постојећих балистичких ракета средњег домета Шахаб 3А/Б и увођењем нових у оперативну употребу, као што су Гадр и Сеџил. Током недавних вежби у Персијском заливу успешно и веома прецизно су гађане и веће пловне мете новим балистичким ракетама. Израелски експерти, посебно Узи Рубин (један од твораца израелског противракетног система „Стрела“), процењују да Иран тренутно располаже са више од 450 раније поменутих ракета домета до 1.600 км. Способност Техерана да контролише свој ваздушни простор се последњих година значајно повећала, с обзиром на недавно „заробљавање“ најмодерније беспилотне летелице (RQ-170 Сентинел) коју Американци имају у свом инвентару. Покушаји Техерана да побољша односе са околним земљама нису имали много успеха. Све су затегнутији и односи са Азербејџаном који блиско сарађује са Израелом, а постоје незванични извештаји о преузимању барем једног азербејџанског војног аеродрома од стране израелских снага безбедности. Шахаб 3А/Б У случају напада на Иран, ратни вихор би врло брзо дошао до граница Руске Федерације. Москва би имала велике проблеме да заштити своје виталне интересе и позиције не само на Блиском истоку, већ и у ширем региону Кавказа и Централне Азије. Можда ће бити неопходна и примена силе па је потпуно природно што Москва већ неко време јача своје снаге у поменутим регионима. Највећа непознаница је НР Кина, која има добре економске односе са буквално свим заинтересованим странама. Пекингу би штетило сврставање уз било коју преговарачку страну па је и он веома заинтересован за постизање било каквог договора. Преостали европски преговарачки трио (Париз, Лондон, Берлин) некритички ће подржати америчку преговарачку позицију. Тешко је очекивати да ће САД пристати на било какав компромис и договор у организацији Владимира Путина 18. јуна у Москви. Много тога зависи од Барака Обаме, али и израелског руководства и њихове процене. Мирис барута се већ осећа у Персијском заливу. Да ли се недавним новим „сајбер“ нападима на Иран добија у времену и одлаже коначна одлука, шта се добија понављаним јаловим преговорима и закулисном дипломатијом? Да ли су преговори у Москви последња шанса за договор или ће Вашингтон све то претворити у још једну фарсу? Можда је време већ истекло. |