Ангажовање срспске дипломатије у троуглу са БиХ и Турском, која је, зна се, међу првима признала независност Косова, постаје све израженије, чак дотле да се изјава о давању агремана новом амбасадору БиХ саопштава у Анкари.

Пошто је морална уцена грађана Србије – да је резолуција једини начин да сперу љагу геноцида почињеног у њихово име – главни ако не једини аргумент њених предлагача, понављање основних чињеница у вези са Сребреницом увек је добродошло.

Можда суђење шесторки анархиста, у ситуацији када у Србији поново дивља криминал, и јесте излив политичке репресије и знак страха режима од било каквих социјалних немира, па макар их водио и Ратибор Тривунац.

„Принудна управа“ над Буњевцима наступила је у јеку вербалних напада хрватских националиста у Војводини на оне који не деле осећај припадности хрватском народу. У најосетљивије време буњевачким националним установама одузета је самосталност.

Нисмо убеђени да ће Владимир Вукчевић имати кичму да се одупре искушењу да у случају Ејупа Ганића прихвати некакав компромис. Зато га морамо без престанка држати на оку и у пуној мери контролисати његов рад.

Горан Милетић занимљив је првенствено по томе колико му је стало да служи држави о којој,никада није рекао/написао ниједну лепу реч. Сметала су му и вековна обележја Срба, па и она која наша нација дели са стотинама других народа, као што је хришћанство.

Боље је да дружина буде мала, али одабрана. Битно је да се делегирана друштвена моћ буде ојачана монополом и атмосфером некажњивости. Некажњивост се обезбеђује формирањем спреге унутар коруптивне пирамиде у којој они горе неће санкционисати оне доле.

Последњи интервју Бориса Тадића можда наговештава да је он одустао чак и од те чудновате, накнадне подршке српског народа, те да га, чини се, сада задовољава и актуелна подршка невладиног сектора.

Врхунац лицемерства је ипак у изјавама појединих министара да су они изузетно срећни и задовољни што је извештај Државне ревизорске институције угледао светлост дана и да је то снажна гаранција даље демократизације нашег политичког система.

Најтеже последице по образовање најављена рационализација ће оставити на селу, али, за то изгледа мало ко, односно нико не брине. Почетак процеса рационализације показао је сву неорганизованост и индолентност просветних власти.