Левант на корак од отвореног турско-израелског сукоба

Након што је размена ватре између Израела и Ирана привремено утихнула, нови оружани сукоб тиња Блиским истоком. Ратни пламен, по ко зна који пут, распламсао се у Сирији – овог пута у јужној покрајини Сувајда, где је локални окршај између Друза и бедуинских племена брзо прерастао у шири конфликт.

У сукоб су убрзо увучене и владине снаге, а читава ситуација послужила је Израелу као повод за ваздушне ударе на сиријску армију и војну инфраструктуру. Израелска војска бомбардовала је зграду Министарства одбране у центру Дамаска, као и положаје режимских снага на југу земље – што премијер Бенјамин Нетанјаху правда наводном жељом да заштити сиријске Друзе, које је назвао "израелском браћом".

Бедуински борци на улицама села ел-Мазра у сиријској јужној гувернерији Свеида, 18. јул 2025. године, Сирија

Намере Нетанјахуовог кабинета су више него јасне: Израелу није у интересу консолидација централне власти у Сирији – бар не под вођством Ахмеда ел Шаре, радикалног исламисте до јуче познатог под џихадистичким надимком Абу Мухамед ел Џолани. Бојазан Јерусалима да би се Ел Шарин режим могао дугорочно учврстити у Дамаску додатно је појачана недавном одлуком Вашингтона да "пружи шансу Сирији за успех".

Претварајући Друзе и Курде у своје регионалне "сателите" – по узору на начин на који је Иран инструментализовао Хезболах и Хуте, Нетанјахуов кабинет ствара себи casus belli тј. повод за нови рат. 

Под тим изговором, Трамп је потписао извршну уредбу којом се укида већи део америчких санкција уведених током владавине породице Асад. У игри је и могуће повлачење статуса "државе спонзора тероризма", неславне етикете коју Сирија носи још од 1979. године. Овим потезима Бела кућа сада отвара пут нормализацији билатералних односа, обнови трговинских веза Запада са Сиријом и даје сигнал америчким инвеститорима да је та земља поново "на тржишту".

Зато израелско мешање у локалне сиријске сукобе не треба да изненади никога.

Претварајући Друзе и Курде у своје регионалне "сателите" – по узору на начин на који је Иран инструментализовао Хезболах и Хуте, Нетанјахуов кабинет ствара себи casus belli тј. повод за нови рат. Парадоксално, тај повод – изречен готово нескривено иронично, осмишљен је управо као "заштита" истих оних циљева које Трамп поставља као основу нове америчке политике према Дамаску.

Јер ако Нетанјаху може да заговара рестаурацију монархије и повратак породице Пахлави у Иран, зашто онда Путин не би подржавао сличан сценарио у Сирији, бирајући Асада за свог старог/новог "мегданџију"?

Док се номинално залаже за стабилност и равноправност етничких и верских група у Сирији, Нетанјаху – и овога пута, ради управо супротно од онога што Трамп жели. Сврха последњих удара израелских ваздушних снага (ИАФ) на војна упоришта Ел Шариног режима није само уништавање њихових оружаних капацитета и онемогућавање формирања функционалне сиријске армије, већ и гурање читаве земље у тамни вилајет продужене нестабилности и локалних сукоба. Другим речима, Израел Сирији – дугорочно гледано, намењује судбину пропале државе, налик Авганистану или Јемену.

Но, треба имати на уму да се о судбини Сирије не питају само САД и Израел. У рачуницу треба укључити и Русију, чији је блискоисточни императив очување војног присуства на Леванту. Путин је – барем за сада, задовољан чињеницом да је осигурао руске базе у Тартусу и Хмејмиму, те се лукаво држи на маргинама новонастале геополитичке гунгуле, будно мотрећи на потезе које повлаче Ел Шара и Нетанјаху.

На клупи за резервне играче, руски председник и даље држи свог верног савезника – Башара ел Асада, коме је омогућио егзил у Москви, и кога би, по потреби, још увек могао да врати у игру. Јер ако Нетанјаху може да заговара рестаурацију монархије и повратак породице Пахлави у Иран, зашто онда Путин не би подржавао сличан сценарио у Сирији, бирајући Асада за свог старог/новог "мегданџију"?

Ипак, мало је вероватно да ће руски одговор на сиријска унутрашња превирања ускоро изаћи из оквира поменуте суздржаности. Отуда се о њеним скоријим потезима у Сирији говори и спекулише све мање.

За судбину Сирије, пита се наравно и Турска – и ту ствари постају знатно компликованије.

Док Москва за свој модус операнди бира уздржаност, Анкара у Сирији наступа офанзивно, стратешки и са јасно дефинисаним интересима. Није тајна да су председник Ердоган и његов некадашњи шеф МИТ-а, а данас министар спољних послова Хакан Фидан, себи у заслугу приписали долазак Ел Шаре на власт. Током сиријског грађанског рата, Анкара је годинама политички подржавала, финансирала и наоружавала бројне локалне исламистичке групе – укључујући и Ел Шарин Хајат Тахрир ел-Шам (ХТС).

Док Москва за свој модус операнди бира уздржаност, Анкара у Сирији наступа офанзивно, стратешки и са јасно дефинисаним интересима. Није тајна да су председник Ердоган и његов некадашњи шеф МИТ-а, а данас министар спољних послова Хакан Фидан, себи у заслугу приписали долазак Ел Шаре на власт. 

Данас, Турска жели да наплати своју дугорочну "инвестицију": од власти у Дамаску се очекује да буду послушне, стављене на "узицу" и зависне од Анкаре. Слично као и Нетанјаху, ни Ердоган не жели суверену и централизовану Сирију. Он жели слабог суседа – марионетску државу, претворену у протекторат и војни полигон за стационирање турских беспилотних летелица и ПВО система.

Већ кратак поглед на скорашњи интервенционистички портфолио Турске довољан је да разоткрије у којој је мери политика Анкаре према региону постала агресивна, и да је њено војно присуство широм Блиског истока у фази убрзане експанзије. Наиме, Анкара је током последње деценије, више пута посезала за војним интервенционизмом као решењем регионалних криза. Оружане снаге – уз све јачу домаћу војну индустрију, постале су кључни инструмент турске спољне политике на простору од Леванта до Северне Африке и Кавказа.

Само у Сирији, Турска је у последњих десет година спровела чак четири војне операције: "Штит Еуфрата" (2016–2017), "Маслинову гранчицу" (2018), "Извор мира" (2019) и "Пролећни штит" (2020). Формално покриће за покретање поменутих операција била је борба против злогласне Исламске државе (ИСИЛ) и курдских снага (YPG). Прави мотив интервенционизма био је успостављање безбедносне тампон зоне дуж турско-сиријске границе, спречавање курдске аутономије и јачање преговарачке позиције у будућем распетљавању сиријског Гордијевог чвора.

На северу Ирака, Анкара спроводи континуиране офанзиве против Радничке партије Курдистана (ПКК) – најинтензивније путем низа операција под именом "Канџа" (Pence), започетих још 2019. године. Ове акције, усмерене на регије Метина, Зап, Гара и Авашин, служе не само борби против курдских герилаца, већ и ширењу турског војно-обавештајног присуства на простору који је номинално под суверенитетом Ирака.

Ни Источни Медитеран није поштеђен турског показивања мишића. Турска је од 2019. до 2021. често демонстрирала силу око Кипра и у спорним водама с Грчком. Користила је ратне бродове зарад обезбеђења имплементације морске геостратешке доктрине, симболично назване "Плава домовина" (Mavi Vatan), која за циљ има проширење територијално-економског утицаја у Црном, Егејском и Источном Медитерану.

Када је у питању сукоб у Нагорно-Карабаху, Турска се – без формалног уплитања у рат, јасно позиционирала као кључни савезник Азербејџана у сукобу против Јерменије. Кроз обавештајну и техничку подршку, уступање турских дронова и војну обуку, Анкара је ефикасно помогла победу Бакуа 2023. године и тако ојачала сопствени положај на Јужном Кавказу.

Међутим, турско војно мешање (директно или индиректно) у унутрашње послове суверених држава није омеђено само на најнепосреднији комшилук. На тлу Либије, Турска се умешала у грађански рат крајем 2019. године, пружајући војну подршку међународно признатој Влади националног јединства (ГНА) у Триполију. Интервенција је укључивала дронове, војно особље, сиријске плаћенике и поморску логистику, чиме је осујећена офанзива генерала Хафтара и очуван турски интерес у Средоземљу.

Такође, треба имати на уму и то да – мимо интервенционистичке праксе, Турска своје регионалне  амбиције остварује и успостављањем база уИраку, Сирији,Сомалији, Азербејџану, Катару и  Либији.Мотиви за остваривање војног присуства варирају од државе до државе – од борбе против тероризма и сузбијања курдског сепаратизма, до енергетских амбиција, поморских доктрина и ривалитета с регионалним силама попут Египта, УАЕ и Ирана.

Ипак, заједнички именитељ је увећање локалног и регионалног утицаја, као и припрема инфраструктуре и логистичке подршке за неке будуће ратне авантуре.

Отуда, не треба потценити турску спремност да због Сирије додатно заоштри већ довољно лоше односе са Израелом. Чак ни да – уколико то буде неопходно, уђе у отворени оружани сукоб на њеној територији. Како је већ речено, Анкара види Сирију као своју инвестицију, и тешко је замисливо да ће Ердоган скрштених руку гледати како му Нетанјаху преко ноћи руши оно што је годинама брижљиво градио. А када се у обзир узме описана склоност ка војним интервенцијама и оружаним окршајима, јасно је да се Турска неће либити да и овога пута свој интерес штити оружјем.

Истина, ситуација је сада нешто другачија, јер са друге стране нишана не стоје курдске паравојне јединице нити герилци ИСИЛ-а, већ најмоћнија регионална војна сила – Израел.

Чињеница да је Турска чланица НАТО-а, а да је Израел – упркос Нетанјахуовој самовољи и непослушности, и даље један од кључних америчких партнера, остаје последњи преостали стратешки амортизер који спречава отворени сукоб

Управо зато, наредни месеци могли би донети озбиљно погоршање израелско-турских односа, са могућношћу ограничених оружаних инцидената дуж сиријско-либанске и сиријско-ирачке границе, где се њихове интересне зоне преклапају. Анкара ће вероватно покушати да додатно учврсти присуство на северу Сирије, како би створила тампон зону према Нетанјахуовим операцијама, док ће Израел наставити с превентивним ударима, циљајући Ел Шарине снаге и све што носи печат турског уплива.

У таквом сценарију, Сирија постаје не само геополитичко жариште, већ и тест отпорности већ озбиљно нарушене регионалне равнотеже снага.

Јер, откако је Нетанјаху отворио више фронтова против непријатеља Израела, баланс моћи на Леванту – одласком Асада, слабљењем Хезболаха и потискивањем Ирана, сведен је на динамику међусобног одвраћања између два последња преостала играча. Како се ствари развијају, делује да је тренутак њиховог коначног обрачуна све ближи.

Чињеница да је Турска чланица НАТО-а, а да је Израел – упркос Нетанјахуовој самовољи и непослушности, и даље један од кључних америчких партнера, остаје последњи преостали стратешки амортизер који спречава отворени сукоб.

(РТ)