Коментар дана

Од Владе на дар

Штампа
Слободан Орловић   
петак, 12. мај 2017.

Када неко некоме, изненада, поклони свој новац обично се сматра филантропом (доброчинитељем) или расипником. Како назвати поклањање државног, народног новца некима од грађана а не и оним другим или свима који су у истим или још горим економским проблемима?

Председник Владе је, у покушају да реши нека од тешких питања положаја радника у приватизованој фабрици „Гоша“ из Смедеревске Паланке, пре месец дана обећао радницима помоћ Владе од по 60.000 динара. Радници су у штрајку, не примају плату, нису им уплаћени доприноси, један је подигао руку на себе и све то укупно разлози су да им се помогне. Међутим, за овакву једнократну помоћ из државног буџета није довољан хумани разлог, већ је неопходно да постоји правни основ.

У прилог правне немогућности оваквог обећања говори више разлога. Ко је и на основу чега утврдио да је једнократна помоћ радницима од 60.000 динара баш одговарајућа - зашто није 6.000 или 600.000 динара? Због чега је дата управо радницима „Гоше“ а не осталима? Да не претерам, али после неуставне и по својој природи пљачкашке приватизације, у сваком српском граду имамо раднике сличног положаја? Јесу ли онда ти остали радници грађани некаквог другог реда и као такви дикриминисани - они који су, како каже закон, „(...) у истој или сличној ситуацији стављени у неповољнији положај (...)“? У поменутој фабрици у ово време није било било каквих елементарних непогода, ни бомбардовања – штрајк је нешто што одудара од редовних активности па, стога, нема основа за једнократну помоћ због неке непредвиђене, ванредне ситуације.

Влада је вероватно нашла правни основ за доношење закључка о једнократној помоћи у обећаном износу од по тачно 60.000 динара (ако накнадно није промењен) радницима „Гоше“ (а не неким другима или свима) и баш у време док су штрајковали (а не док су радили без плате). Међутим, тај накнадно пронађени основ није уставноправно одбрањив нити се може назвати другачије до дневном политиком гашења пламичка у великом пожару. Само да замислимо да сви српски радници „изгорели“ у пожару приватизације поднесу Влади захтев за овакву помоћ. Закључак којим би се сви они задовољили морао би онда постати уставна или барем законска норма која гласи: нама самима дарује се оно што тражимо јер нам је потребно, иако није зарађено. Као у популизму неке далеке државе-утопије Страдије.    

(Српски правнички клуб)    

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]