Нема корисних идиота

За разлику од многих мојих вршњака који ми кажу да код њих ствари стоје другачије, данас се мање нервирам него када сам био млад.

Да није тако сигурно не бих био само зачуђен, већ бих се изнервирао сваког дана када прочитам или чујем да је неко назван корисним идиотом, само зато што заступа другачије ставове од онога ко му приписује ту карактеристику. У мојој антикомунистичкој породици бабин брат је био црна овца - комуниста, потпуно уверен да је „социјализам прелазни период до комунизма“ и тиме најбољи могући систем, па да треба занемарити све његове мане, које је и сам увиђао као образован и интелигентан човек. Свог уверења се никада није одрекао, није био коришћен од „другова“, нити се ичим окористио. Ипак, као интелектуалац из угледне породице био би данас са бесрамном лакоћом назван корисним идиотом. Тада се та синтагма није користила, па је био комуњара, иако само честити комуниста.

Свакоме се данас, са супротних страна, лепи етикета корисног идиота. Са једне онима који критикују режим Александра Вучића, са друге свакоме ко изрекне критику опозиционих странака, а тек тзв. студентата! Е ти који се дрзну - најгори су. Као и они који су аргументовано и добронамерно једнако критични према политици и потезима и једних и других. То су, ваљда, дупли, двоструки корисни идиоти.

Свакоме се данас, са супротних страна, лепи етикета корисног идиота. Са једне онима који критикују режим Александра Вучића, са друге свакоме ко изрекне критику опозиционих странака, а тек тзв. студентата! 

У погубној атмосфери подела и нетолетанције постало је забрањено мислити својом главом и бранити, заступати сопствена уверења, била она исправна или не и реаговати на појаве у складу са њима. Ако су ставови супротни нашим – ето корисног идиота. Дисквалификације уместо аргумената.

Зато би ваљало да се подсетимо да нема једне општеприхваћене дефиниције појма „корисни идиот“, али иако у нијансама различите све имају једно заједничко: подразумевају НЕСВЕСНЕ слуге туђим интересима - домаћим или страним, власти или опозиције, свеједно. НЕСВЕСНЕ! Корисни идиот је несвесни саучесник, дакле наиван, лакомислен, јер да није био би опоменут да упада у замку срозавања на тај понижавајући ниво.

Не препознајем корисне идиоте међу онима који се, учестало у последње време, таквима оцењују и јавно оптужују. Чини ми се да се тим олаким тврдњама да несвесно служе туђим интересима ослобађају оправданих озбиљнијих моралних осуда.

Нису корисни идиоти они који примају новац да би били утрпани у аутобусе за одласке на митинге СНС и гласање, нити они који то чине пристајући на сваковрсне уцене. Они то чине свесно и због користи.

Није корисни идиот нико од оних који јавно наступају свесно бранећи по другима неодбрањиву политику власти, врло често супротно сопственом мишљењу, заузврат задржавајући своје функције и професионалне позиције, примајући уплате на рачуне својих фантомских организација, као и непосредно, на руке, као компензацију за губитак личног интегритета. И они то раде свесно и због користи.

Нису корисни идиоти ни они који потпуно искрено, уверено, без икакве личне користи материјалне или нематеријалне заступају, бране, промовишу политику са којима се не слажемо или су аргументовано критични и према оној за коју сматрамо да је у свему исправна и према оној за коју сматрамо да је погрешна

Нису корисни идиоти ни они из Центра за друштвену стабилност, нису ни Бокан, Крстић, Петров и оба Антића, Каран и Спасић, Михајловићка, Којчић, Лечић... ни десетине других из колекције живог инвентара прорежимских медија. Сви су награђени, а користи нису неизоставно материјалне. Mогу бити и обезбеђивање жељених нематеријалних ситних привилегија или остварење одређених психолошких потреба: за популарношћу, за ослобађање, ублажавања осећаја безначајности, бескорисности, фрустрираности, тежње за уважавањем… чак и вид „исплате“ уцена.

Наравно, и са друге, опозиционе стране је слично, а мотив је очекивана будућа корист, продаја услуга на вересију.

Нису корисни идиоти ни они који потпуно искрено, уверено, без икакве личне користи материјалне или нематеријалне заступају, бране, промовишу политику са којима се не слажемо или су аргументовано критични и према оној за коју сматрамо да је у свему исправна и према оној за коју сматрамо да је погрешна. Такве, ако смо нетолерантни и бесни, каква већина данас јесте, па се једимо када чујемо ставове супротне нашим и ако бисмо, не дај Боже, били вулгарни као Ћирјаковић, можемо сасвим неправедно називати појмом корисни идиот скраћеним за једну реч, не другачије. Јер ако неко има снажна уверења не може да буде одговорен за то што их неко мимо његове воље користи за своје интересе, јер је то ван његове контроле. Иако је свега свестан, шта може да уради? Да промени уверења? Да заћути?

Многи су данас названи корисним идиотима. То је постала права мода којом се замењује неспремност и/или неспособност вођења аргументоване расправе са неистомишљеником.

Само неколико примера.

Својевремено после низа крајње непристојних, увредљивих напада Зорана Ћирјаковића на новинарке Снежану Чонградин, Јовану Глигоријевић, историчарку Дубравку Стојановић и Јелену Лалатовић пребрзо је назван од Снежане Чонградин корисним идиотом.

Скорије, поменути скандал мајстор у покушају је Ломпара назвао „корисним идиотом барјактара културе аутошовинизма”, а Слободана Антонића „корисним идиотом власти“. Мило Ломпар, повређене сујете, не остаје дужан, узвраћа видљиво љутито, али за разлику углађеним језиком, оптужбе се множе и шире, пише о агентима-провокаторима, а Чедомира Антића, Слободана Антонића, Часлава Копривицу, Милоша Ковића и Зорана Чворовића оптужује да су се определили за подршку режиму. Ови опет њему не остају дужни и то траје, тиња, па букне, укључују се многи други. Јавност се забавља и навија.

Не, нико од поменутих, случајно изабраних из плејаде сличних, није корисни идиот, нико није несвастан, нити је скромних интелектуалних капацитета. Напротив, неки од њих се могу с правом сврстати у интелектуалце и по оштријим критеријумима од данас уобичајених

Има и добровољаца. Ноторни Саша Боројевић јавно признаје да је био корисни идиот, а да данас то наравно није. Само му стицајем околности добро иде.

Не, нико од поменутих, случајно изабраних из плејаде сличних, није корисни идиот, нико није несвастан, нити је скромних интелектуалних капацитета. Напротив, неки од њих се могу с правом сврстати у интелектуалце и по оштријим критеријумима од данас уобичајених.

Нема корисних идиота! Има само искрених и неискрених, поштених и непоштених, користољубивих и несебичних, корумпираних и поштених, моралних и неморалних, уверених и без уверења, друштвено одговорних и неодговорних, доследних и недоследних, критичних и критизера, чврстих и колебљивих, сујетних и мање сујетних, нарцисоидних и скромних, фрустрираних и задовољних…

Нема корисних идиота! Има оних некористољубивих које због доследности у храбром изношењу сопствених искрених уверења и ставова неистомишљеници таквима злонамерно карактеришу. Њима то не представља велики проблем, па најчешче не одговарају, не оповргавају оптужбе упуштајући се у унапред на неплодотворност осуђену полемику, већ својим даљим делом. Мало их је, али их срећом има.