Народна просвета на издисају

Свако коме је на срцу српска просвета не може а да не буде очајан кад види шта се с њом дешава.

Мој факултетски колега, професор Александар Молнар, објавио је још један чланак о опасности у којој се нашао наш Универзитет. Он процењује да чак и кад би одмах били расписани избори, то не би донело крај блокаде факултета.

Наиме, "студенти у блокади" су тренутно у таквом расположењу да ће по свој прилици инсистирати на наставку блокаде све док постизборна влада, која год да буде, не испуни њихове захтеве. Ако тако остане, "реално је очекивати да ће испуњавање студентских захтева бити процес који ће се протегнути на две (2024/2025. и 2025/2026) школске године, а можда и на трећу (2026/2027)".

То је смрт за Универзитет. Он пред нашим очима копни и тога су сви свесни. "Већина декана ћути, чекајући, већ по вишемесечној навици, да од 'студената у блокади' добију дозволу да било шта ураде". Ни власт неће пре избора желети да без преке потребе чачка по Универзитету. Тако ће се садашња агонија наставити.

То је смрт за Универзитет. Он пред нашим очима копни и тога су сви свесни. "Већина декана ћути, чекајући, већ по вишемесечној навици, да од 'студената у блокади' добију дозволу да било шта ураде". Ни власт неће пре избора желети да без преке потребе чачка по Универзитету. Тако ће се садашња агонија наставити.

"Надгорњавајуће стране које вуку ланац у својим рукама", пише Молнар, "кривицу за оно што је почело да се дешава на државним факултетима у Србији пребациваће једни на друге (...). Тренд је сасвим јасан и, буде ли се развио до логичног краја, завршиће уништењем универзитета у Србији".

Молнар поставља питање "зашто наставници на државним факултетима не чине ништа да то предупреде". Зашто су "прихватили да буду скувани попут живих жаба у лонцу"? Део одговора је у томе што они више нису равноправан партнер са студентима у побуни, као што је то било 1998–2000. "Уместо равноправних академских актера с краја деведесетих година прошлог века, који су координирали активности да би се одбранили од бруталног насртаја власти, сада постоји један главни актер (...) који очекује да му се пружа заштита унутар аутономије универзитета и ама баш ништа не чини да је очува".

Зато Молнар тражи "промптно окончање блокада и убрзано надокнађивање пропуштене наставе", позивајући управе факултета "да 'студентима у блокади'" предоче да су оног момента када су обнародовали укључење у борбу за слободне изборе ушли у политичку арену у којој ће се дуго морати активно борити (...) и која у старту искључује могућност зачаурења по државним факултетима".

Молнар објашњава и структуралне чиниоце оваквог стања, указујући на феномен "Српске Болоње, унутар које је аутономија универзитета накарадно схваћена као право наставника да раде шта хоће".

Управо то је она тачка у којој бих се надовезао на веома разбориту анализу професора Молнара. Наиме, проблем с нашим Универзитетом је то што је, у институционалном смислу, ушао у тзв. дегенеративну фазу. Он и даље даје резултате, те имамо задовољавајућу наставу и солидну науку, али уз све веће институционалне напоре. То је због тога што се меритократско начело регрутације наставника све више замењује непотизмом и клијентелизмом.

Наиме, проблем с нашим Универзитетом је то што је, у институционалном смислу, ушао у тзв. дегенеративну фазу. Он и даље даје резултате, те имамо задовољавајућу наставу и солидну науку, али уз све веће институционалне напоре. То је због тога што се меритократско начело регрутације наставника све више замењује непотизмом и клијентелизмом

Две НВО су 2015. о томе спровеле истраживање на четири факултета Универзитета у Београду, о чему је емитована краћа емисија на N1 – која је заједно с текстуалним извештајем нестала са сајта ове ТВ. Али, текстуални извештај сачуван је у веб архиву.

У њему се, између осталог, каже да су "студенти Медицинског факултета, деца лекара и професора, привилегована током студија и добијају боље оцене; родитељи професори их потписују као коауторе на својим научним радовима, затим следи запошљавање у здравственим установама", па и на самом Медицинском факултету. "Професор има свој феуд у којем влада и кандидат кога тај професор предложи бива изабран од стране ННВ. Ретко када један професор подигне глас против другог професора, плашећи се одмазде."

О стању на Медицинском факултету писао је његов пензионисани професор Слободан Маринковић. "Отприлике трећина чланова Медицинског факултета припада одређеним породицама и разним рођачким групама. Дешава се да и три генерације професора и другог наставног кадра потичу из истих породица и раде истовремено на Факултету. (...) Чланови династија имају кључне функције готово на свим клиникама и институтима, као и на самом Факултету. Њихова моћ је, практично, неограничена у свим режимима."

Пре пет година Агенција за борбу против корупције препоручила је да се декан Ветеринарског факултета Универзитета у Београду разреши с функције "зато што је у тој високообразовној институцији запослио своје две ћерке, куму и шурака".

Некако баш у то време, у Социолошком прегледу, нашем најстаријем (1938) и најугледнијем социолошком часопису (излази двојезично, на српском и енглеском), објављен је рад Уроша Лазића "Mапирањe непотизма на основу хомонимијe презимeна: случај Универзитeта у Новом Саду".

Лазић прво каже да "о проблему непотизма на домаћим универзитетима до сада (до 2020. – С. А.) није публикован ни један једини рад базиран на емпиријским подацима" (304) – што је већ само по себи симптоматично. Сам Лазић се држао методологије препознавања вероватноће непотизма, развијене у Италији, на основу хомонимије презимена (academic homonymity index; 305).

Овај истраживач је утврдио да је "од укупно 3.246 наставно-научних радника запослених на Универзитету у Новом Саду, за њих 1.929 (или за 60% – С. А.) регистрована хомонимија презимена (309)". То новосадски универзитет по индексу непотизма, ако се упореди с подацима из Италије, "позиционира на пето место листе од 78 италијанских универзитета, тј. у 6% највиших резултата" (309).

Лазић каже да је у Новом Саду "убедљиво највиши AHI индекс пронађен за Медицински факултет (AHI=0.33) – што га сврстава на осамнаесто место листе од преко 700 италијанских факултета, тј. у 3% највиших резултата"! (309).

Лазић је у својим налазима добио и висок индекс хомонимије презимена за Филозофски факултет у Новом Саду. Сви ми знамо да је тај факултет пун професорске деце – попут Кишјухаса, чији је отац био тамошњи професор, или пак нове звезде Peščanika, Страхиње Степанова. А Милош Перовић, коментатор N1 специјализован за "српски национализам", син чувеног Миленка Перовића – кодификатора "црногорског језика", где ради? Наравно, на факултету где је професор био и његов отац.

Лазић је био свестан тога да хомонимија презимена може да завара. Исто презиме не мора да значи рођачки однос, као што се и иза различитих презимена могу крити најближи сродственици. Направио је штих пробу с Одсеком за психологију Филозофског факултета у Новом Саду, где је нашао пет хомонимских преклапања.

Испоставило се да иза свих пет преклапања стоје стварне сродничке везе. "Ради се, наиме, о два брачна пара, а уз један од којих је и – ташта". Али, откривен је још један случај, који није регистрован због различитих презимена. "Једна радница је засновала радни однос на том одсеку с ког је њен отац управо одлазио у пензију" (311). За тај одсек AHI индекс је, дакле, дао вероватноћу непотизма нижу од оне у стварности.

А кад се места попуњавају по непотистичком начелу, остаје мање места за попуну по меритократском принципу. На основу податка о успеху на основним студијама психологије, на овом одсеку, Лазић је нашао "да су само два од 20 студената који су током историје Одсека остварили најбољи успех на студијама, добила шансу да ступе у трајни радни однос на свом матичном одсеку" (312). Није проблем што се на факултетима запошљавају професорска деца – проблем је ако се због њих не могу примити бољи и способнији.

Лазић је предложио да се "по угледу на италијански модел, донесе нови закон о универзитету којим би се, између осталог, забранило запошљавање сродника на истом департману" (313) – ако би већ забрана запошљавања сродника на истом факултету изазвала превелики отпор. Али, нисам о овоме писао да бих констатовао нешто што је јавна тајна, већ да бих скренуо пажњу на следећу једноставну чињеницу.

Данас, практично, само средњокласна деца могу да студирају, али је и њима приступ ограничен за многе више позиције у друштву. Ако пак уништимо овакав универзитет какав имамо, са свим његовим врлинама и манама, ако нам високо школство – као што то власт прети – преузму страни универзитети, више ни сва средњокласна деца неће моћи да студирају, а богами ни професорска деца више неће имати где тако лако да се запошљавају.

Само преко државних универзитета, какви сада јесу, могућа је још нека узлазна покретљивост у овом друштву – која је све мања, али ипак постоји. Ако упропастимо државни универзитет и то ће нестати.

Један сложен и скупоцен механизам, који нисмо довољно разумели нити ценили, сада је зарибао и стао. И уколико га што пре поново не покренемо, штета по ово друштво биће тако велика да је читаве генерације неће моћи поправити

Било би лепо ако би се ови протести схватили као прилика за преокрет, па да направимо такав систем школовања у коме ће свако радничко или сељачко дете моћи бесплатно, само ако је довољно вредно и надарено, да заврши све школе и да дође до доктората. Није било томе давно када је такав систем постојао. А ако смо данас богатије друштво него икад, како се власт хвали, нема разлога да се он поново не успостави.

Али, бојим се да се овде више нико не пита шта би било најбоље, већ да смо – због наше лакомислености и политичке мржње – сада у положају да морамо спасавати макар оно што имамо, а што је озбиљно угрожено. Оно што је преостало од наше народне просвете.

А она је буквално на издисају. Један сложен и скупоцен механизам, који нисмо довољно разумели нити ценили, сада је зарибао и стао. И уколико га што пре поново не покренемо, штета по ово друштво биће тако велика да је читаве генерације неће моћи поправити.

(РТ)