Вучићево пумпање у пробушени балон и његови резултати

Прави наслов овог текста, заправо, гласи: „Од готовог, вересија – из мата у пат“. После ћемо да га објашњавамо, контекстуализујемо и у извесној мери релативизујемо. Али основни налаз септембарског истраживања НСПМ, а што се могло видети и осетити још у јуну и јулу, јесте да се режим (привремено?!) стабилизовао и да се током летњих месеци није наставио тренд опадања његовог рејтинга – него је чак дошло и до извесне консолидације.

Уосталом, није вам ни потребно истраживање. Ако смо иоле реални и искрени према себи, голим оком се може видети сплашњавање енергије и у квалитативном и у квалитативном смислу, како на политичком, тако и на симболичком плану. Стога, када сам претходних месеци говорио како, још тамо од средине марта, „не динстамо ми њега, него он већ годинама динста нас“ то није била само алузија на проблематичне кулинарске досетке из репертоара Јове Бакића („динстамо, пржимо“, „карамелизујемо“ и сличне глупости), већ упозорење и горко подсећање на нашу друштвену и политичку реалност под режимом Александра Вучића.

Сем поменуте „нормализације ненормалног“, Вучићев највећи успех у протеклом полугодишњем периоду јесте то што је од визуре „побуњено друштво против режима“ успео да се докотрља до слике (и стварности) подељеног и „поцепаног“ друштва

Вучићева идеја са „ћацилендом“ и „студентима који желе да уче“ (заправо, шачицом млађих СНС активиста, допуњених групом специјалаца и криминалаца, постављених да буду нека врста тампон зоне око зграде Председништва) била је бизарна, провидна и комична. Баш као и опсесивна жеља да, пошто му је кренуло са „студентима“, продукује и своје „бајкере“, „ветеране“ и „трактористе“. Па, на крају и своје „блокадере против блокада“. Али, мало по мало, корак по корак, он је успео да ту бизарност „нормализује“, као и готово све остале, док је отпор тој ненормалности клизио у неорганизовани бес и постепено еволуирао у резигнацију.

Као што рекох, не треба вам истраживање. Упоредимо само садашњу ситуацију и атмосферу са оном од пре шест месеци, када Вучић и његови „лојалисти“ широм Србије буквално нису смели нос да помоле, а они пар скупова које су с муком организовали у Јагодини, Сремској Митровици и Београду били су врло јадни и имали контраефекат (зато се од тог формата и одустало). Насупрот томе, опозициони (јер све што је против власти јесте опозиција), студентски и грађански протести одисали су самопоуздањем, снагом и акционим јединством – којих сада нема, или једва да се могу наћи у форензичким траговима.

У ствари, сем поменуте „нормализације ненормалног“, Вучићев највећи успех у протеклом полугодишњем периоду јесте то што је од визуре „побуњено друштво против режима“ успео да се докотрља до слике (и стварности) подељеног и „поцепаног“ друштва. И још, колатерално, (такорећи, „екстра-бонус“) у великој мери успео да противницима уместо себе и своје катастрофалне владавине у фокус убаци контроверзу „опозиција-грађани-студенти“.     

 То све не значи да је „свиран крај“, нити да је Вучић „победио обојену револуцију“, јер, за почетак, никакве „обојене револуције“ није ни било. Било је само масовне ерупције гнева који је покуљао након пада надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду, а нарочито након почетних безобразних реакција власти да се из те ствари извуче по принципу „ни лук јео, ни лук мирисао“.

Вучић није победио и зато што се, за разлику од неких ранијих случајева, протест није угасио и што остаје латентна претња односно могућност његовог поновног разгоревања. А није победио ни због тога што му се, упркос ударничком труду његових пропагандиста да докажу супротно, рејтинг ипак није вратио на онај некадашњи ниво, а да и не говоримо о „историјској“ и „никад већој“ подршци, и сличним бајкама.

Али јесте успео да се, шаховски речено, извуче из мата и једну скоро већ изгубљену партију преведе у позициону игру са и даље релативно неизвесним исходом. Сад, ретроактивно, можемо размишљати и о томе да ли је она зимска и мартовска претња била збиља „матна“, или се само тако чинило. И, уколико јесте била озбиљна, значи ли то да у међувремену нису повлачени адекватни и најјачи потези, с обзиром да му је омогучено да се из те матне кризе извуче? 

Није, дакле, ствар била само у „летњој паузи“, „врућини“ и „испитним роковима“, као што су се тешили одвећ ентузијастични аналитичари, активисти и револуционари са друштвених мрежа. Не рачунајући онај видовдански изузетак, протести су након мартовске кулминације углавном у већој или мањој кризи и опадању. То је донекле и очекивано, делом због природног „замора материјала“, а делом и због и све очигледнијег лутања и конфузије око правца у којем би протести даље требало да иду. Али чак и ако је феномен био очекиван, не треба пред њим затварати очи.

Добро је веровати и ширити оптимизам. Али је за општу ствар лоше, чак погубно, када се појави превелики раскорак између све ратоборније „револуционарне“ реторике и све слабијих и проблематичнијих одјека и учинака тих револуционарних објава, позива и прогласа 

На овим страницама смо већ говорили о штетности квази-мотивационих мантри типа: „Готов је, само му још нису јавили“ и сличних. Добро је веровати и ширити оптимизам. Али је за општу ствар лоше, чак погубно, када се појави превелики раскорак између све ратоборније „револуционарне“ реторике и све слабијих и проблематичнијих одјека и учинака тих револуционарних објава, позива и прогласа.   

Лично мислим и да су летошњи инциденти, напади на СНС просторије и истрајавање на тоталној блокади факултета (за шта више, у том тренутку, није било већинске подршке ни међу професорима, ни међу студентима), ма колико можда тренутно подизали адреналин и били „телевизични“ за живо извештавање, у суштини били штетни и контрапродуктивни са становишта борбе за смену режима, јер је Вучић те сцене искористио да се пред спољним факторима представи као „жртва“ и „фактор стабилности“. Знам да је, наравно, могуће и другачије гледање на ту ствар, али нешто свакако мора да се мења, јер, свиђало нам се то или не, друштво не чине само „ћацији“ и „Че Геваре“ (односно, „блокадери“), и управо ће ти „трећи“, тј. они између те две групације, одлучити исход будућих избора.

Да ли то значи да треба дићи руке од протеста и посветити се само припреми за изборе, који ће, пре или касније, неминовно доћи? Не. Не треба, наравно, одустајати од протеста, поред осталог и као начина да се до избора уопште дође, као и да се они одрже у што бољим, или бар подношљивим изборним условима. Али ти протести би морали бити демонстрација одлучности и снаге, као што су у периоду децембар-март и били, а не слабости, осипања и фрустрације. Стога, верујем да је уместо свакодневних јалових блокада и хаотичног јурцања са полицијом потребан ресет на мирна и масовна, али периодична окупљања, која би демонстрирала слогу, одлучност и истрајност антирежимског фронта.

Верујем да је уместо свакодневних јалових блокада и хаотичног јурцања са полицијом потребан ресет на мирна и масовна, али периодична окупљања, која би демонстрирала слогу, одлучност и истрајност антирежимског фронта

То не значи аутоматски пледоаје за „једну колону“ (и, уопште, мислим да причу о колонама треба оставити по страни), али значи да тај „фронт“ збиља мора бити фронт, не у војном, него у политичко-организационом, оперативном и псиолошком смислу. И, пре свега другог, мора дефинитивно и јасно разлучити и разграничити –  ко је „непријатељ“ (тј. противник), а ко су саборци и савезници. Интуитивно, то нам је свима јасно, али чим се мало загребе испод површине искачу скоро све могуће сумње, недоумице и дилеме у погледу свега и сваког. Док на „другој“ тј. супротној страни тих недоумица и дилема апсолутно нема – и то је њена, тј. Његова огромна предност, чак и независно од иначе енормне предности коју има у логистици и ресурсима.

Власт, наравно, неће бити задовољна (а и не треба да буде) овим нашим налазима, јер је по њима и даље осетно (десетак одсто) више противника него присталица режима, а и због тога што су бројчани показатељи режимског опоравка минимални и углавном у границама статистичке грешке. Сем тога, они, разуме се, никада нису ни признавали да су у било каквом проблему или опадању, да би се сада радовали симптомима благог опоравка.

Узгред, постоји један крајње необичан, али прилично поуздан индикатор који се може ишчитати из Вучићевих гестова и изјава. Кад је у најгорој кризи, кад му се по улици и под прозором ваљају стотине хиљада гневних демонстраната, кад се рејтинг стропоштава, а најближи сарадници слабо јављају на телефон, он глуми лудило и вришти како је „јачи него икад“. А кад цунами прође, кад се протести издувају, рупе закрпе, а рејтинг консолидује, онда крене да се пренемаже, фемка како је „све неизвесно“, како су „они јаки, а он слаб – али бориће се“ итд. И сада је управо опет на прагу те друге фазе.

Додуше, објективно гледано, све и јесте неизвесно. И даље је, као што рекосмо, више оних који су против, него за власт. И даље, уз сво режимско „пумпање“, нема већинске подршке Вучићевим парадним пројектима (на челу са ЕКСПОМ и „националним стадионом“). На крају крајева, да је збиља сигуран у своје бројке и налазе својих „непогрешивих“ агенција и фокус група, расписао би изборе још колико летос, или у данима који су пред нама.

Ако је уопште и било разлога у почетку за толико, по мом мишљењу, претерано, неумесно и неукусно отрађивање од опозиције у целини (а није било, иако донекле могу да разумем мотивацију), ти су се разлози у међувремену додатно истрошили и погубили. Тим пре што ни „студенти“ нису били ништа успешнији од опозиције у реализацији свог захтева за ванредним изборима

Најзад, док се овде опширно бавимо тиме да ли је или није владајући блок порастао за један проценат, имамо феномен „студентске листе“ која је, такорећи, на невиђено за два месеца порасла за 4-5 одсто (а од маја, када смо је први пут ставили у понуду, за чак више од осам процената), што, чини се, оправдава необичну одлуку њених твораца да још увек не излазе у јавност са именима која се на њој налазе. Нажалост, тај раст је готово у потпуности дошао са конта већ опозиционо наклоњених бирача, а не на уштрб апстинената, или, евентуално, оних „мекших“ прорежимских – што је била нада, односно опасност коју је Вучић својим агресивним, театралним и за наше очи често апсурдним и трагикомичним наступима и акцијама (од „ћациленда“ до ових актуелних „протеста против блокада“) у великој мери санирао и запушио.

Другим речима, ако је уопште и било разлога у почетку за толико, по мом мишљењу, претерано, неумесно и неукусно отрађивање од опозиције у целини (а није било, иако донекле могу да разумем мотивацију), ти су се разлози у међувремену додатно истрошили и погубили. Тим пре што ни „студенти“ нису били ништа успешнији од опозиције у реализацији свог захтева за ванредним изборима. Протести су им изгубили масовност, слично оним ранијим у организацији „Србије против насиља“, а и тоталне блокаде факултета углавном пропале. А демонстрирали су и сличну неслогу, неодлучност и спорост у доношењу одлука – дакле, скоро све оно што су приписивали и замерали опозицији. И утолико пре нико нема права на ароганцију, осионост и екслузивизам.    

Да закључимо са две подједнако тачне, али врло различито звучеће констатације. (1) „Нас“ – ма шта то у конкретном случају тачно значило – има ипак више. (2) Да, али са све студентима (међусобно врло разнобојним), левом и десном опозицијом, про-европљанима и про-бриксовцима, суверенистима правим и лажним, онима који су „против власти, али још увек не знају за кога“,  Несторовићем и „небеским летачима“ свих боја – што је дружина коју ни сам Бог не би могао (а не би ни требало) да састави у једну целину.

А пошто све то, кад ставите једно поред другог, реално говорећи, баш и не делује превише оптимистички, ево, на крају, и једног збиља охрабрујућег момента.

Наиме, у протекли 5-6 месеци, противници режима, на челу са студентима, направили су скоро све могуће грешке, док је Вучић  у ватру убацио и спалио дословно све могуће и немогуће карте и адуте – репресију, уцене, казне, појефтињења, повишице, легализацију, војну параду, Путина, Сија, Додика, Урсулу и Рубија – и успео је само да колико-толико заустави или успори осипање.

Хоћу рећи, рејтинзи могу повремено ићи и мало горе и доле, али тај балон јесте дефинитивно пробушен и држи се само уз непрестано и све веће упумпавање новог ваздуха, енергије и ресурса – који ни на тој страни ипак нису неограничени.   

(Краћа верзија текста објављена је у недељнику Време, бр. 1813)