„Прича о нама“ или како спречити да блокадни радикализам не угрози позитивне ефекте борбе против режима

Да се изразим помало већ заборављеном спортском, тј. боксерском терминологијом. Није био баш класични нокаут, али је било много више од „обичног“ нокдауна. У сваком случају, било је далеко боље од оног што су опозиционо настројени посматрачи очекивали, односно, много горе од оног чему се режим надао и због чега је преко својих медија и „експерата“ недељама „пумпао“ како ће избори у Косјерићу и Зајечару бити прави лакмус, тест и крунски показатељ како вишемесечни протести по Србији нису оставили трага на рејтинг и како Вучић и СНС стоје „кано клисурина“, о чије стене ће се разбити слабашни покушаји „блокадера“ и опозиционих мрзитеља („које народ неће“) да омету напредак и развој Србије.

Верујем да је не само Александру Вучићу, него свима у београдском седишту СНС-а у то недељно вече било прилично јасно шта то значи и шта би се десило на евентуалним парламентарним изборима

Кад оно, међутим. Уместо већ уписаног и од стране „председника свих грађана“ свим грађанима претећи најављеног тријумфа („Видећете шта ће буде у недељу“), листа иза које је стајала комплетна владајућа структура концентрисана на два града и буквално сви режимски и државни ресурси „победила“ је (ваљда?) са неколико дестина гласова предности у Косјерићу и са једва 47 одсто освојених процената у Зајечару. И верујем да је не само Александру Вучићу, него свима у београдском седишту СНС-а у то недељно вече било прилично јасно шта то значи и шта би се десило на евентуалним парламентарним изборима.

Вучић то неће лако преболети, нити ће та рана лако – а врло могуће и да неће никако – зацелити. А којим ће путем односно којом стратегијом то покушати да санира, или макар ублажи штету, могло се видети већ у првим данима и сатима који су уследили. И та се стратегија састоји од већ виђеног микса порицања реалности („Шта хоћете? Победили смо.“ „Све је у реду и све је под контролом“) и медијско-политичког спиновања одврнутог до лудила и апсурда.    

Али примарна тема овог текста, као што и наслов говори, овог пута није СНС режим, његова непочинства и тактике пролонгирања опстанка на власти (на коју, поштено говорећи, није ни требало да дође), о чему смо на овим и другим страницама већ много рекли и једва да се може додати нешто битно ново. Не. Ово је „прича о нама“ – при чему тема није ни славни холивудски хит са Брусом Вилисом и Мишел Фајфер, нити истоимени прошловековни народњак, већ покушај да се на једном месту, колико-толико систематски каже и укаже на оно што су потенцијални ометајући фактори у ионако претешкој борби против овог хибридног режима.

Није да се о томе не говори. И поготово је парламантарна опозиција и њено чињење или нечињење честа тема и мета јетких коментара и више или мање луцидних, каткад и неправедних критика. Али овде хоћу да, по могућству, одемо и корак даље од оне уобичајене (нажалост, и тачне) примедбе: Свађају се, нису сложни итд. 

У политици је суштина често мање битна од појаве, психолошког утиска и атмосфере, а тај утисак и атмосфера су, без обзира на аргументе, овога пута били на страни оних који су били за излазак

Принципијелност и границе: Неки моји, што лични, што политички пријатељи, бојкотовали су ове последње изборе (иако нису водили активну кампању бојкота.) И они су (НДСС, ПОКС) били „суштински“ и формално у праву. („Рекли смо да нема избора док се не поправе услови. Услови нису поправљени, напротив. Дакле, нема изласка. Тачка.) Али, авај, у политици је суштина често мање битна од појаве, психолошког утиска и атмосфере, а тај утисак и атмосфера су, без обзира на аргументе, овога пута били на страни оних који су били за излазак. Баш као што, по мом мишљењу, када су у питању следеће долазећи (на јесен) локални избори у Неготину и Мионици то вероватно неће бити случај. Али до тада, што се каже, „ко жив ко мртав“.

Да не буде неспоразума. Доследност и принципијелност јесу политичке и људске врлине. И не треба подлегати општем тренду њиховог багателисања.  Али у политичкој борби, поготово са овако „прљавим“ и бескрупулозним противником, подједнако је важна – ако чак не и важнија – флексибилност, умеће тактичког прилагођавања и адекватне реакције у измењеним околностима. Стога је, кад смо већ код поменутих врлина, можда боље принципијелност демонстрирати у доследном и оштром супротстављању овој актуелној, по свим могућим параметрима лошој и штеточинској власти, него круто истрајавати на неким одлукама и закључцима.   

У описаној еуфоричној атмосфери разни потенцијално умесни предлози (на пример, о упућивању захтева за изборе онда кад су протести на врхунцу, техничкој влади, или, недајбоже, разговору са представницима власти) бивају дочекивани на нож и одбацивани као „дефетизам“

„Готов је“! „Небитан је“: Знам да је у политици, као, уосталом, и у спорту и животу, мотивација важна ствар, да треба веровати, позитивно мислити итд. Али ако се у том оптимизму претера, ствар лако може постати контрапродуктивна. Колико год желели, нећемо проћи кроз бетонски зид, нећемо се пуком вером у успех изборити са тешком болешћу итд. А у овом нашем случају то значи да пароле „готов је“, „небитан је“. „Косјерић (Зајечар) је слободан“. „Изгубио је, само му то још нису јавили“ и сличне од мотивационог фактора претварају се у своју супротност, а некритичку еуфорију лако смењују депресија и малодушност. И не само то. Него у описаној еуфоричној атмосфери разни потенцијално умесни предлози (на пример, о упућивању захтева за изборе онда кад су протести на врхунцу, техничкој влади, или, недајбоже, разговору са представницима власти) бивају дочекивани на нож и одбацивани као „дефетизам“, а можда чак и „саучесништво“ са режимом.  

Радикализам без покрића. Саставни и неодвојиви пратилац описаног претераног и преурањеног оптимизма, јесте површни радикализам без покрића. Он се манифестује посебно на друштвеним мрежама, али је са њих већ поодавно провалио у само срце и захватио мејнстрим српске опозиционе политике, и већ дуже време наноси немалу штету. Уместо рационале анализе користи и штете, односно плусева и минуса појединих одлука, имамо својеврсну трку у екстремизму и такмичење у што радикалнијим тезама и потезима. И све већу нетолеранцију, нетрпељивост, па и агресију према свима за које се сумња са су скренули са „зацртаног“ курса, или да нису довољно ревносни на њему. 

Једна о најактуелнијих и најпогубнијих импликација горе описаних феномена (тј. претераног оптимизма у комбинацији са површним радикализмом) јесте и однос доброг дела опозиционе јавности према Скупштини и скупштинској борби

„Шта ћете у Скупштини?“Једна о најактуелнијих и најпогубнијих импликација горе описаних феномена (тј. претераног оптимизма у комбинацији са површним радикализмом) јесте и однос доброг дела опозиционе јавности према Скупштини и скупштинској борби. „Шта ћете унутра?“ „Изађите напоље међу народ.“ „Седе ту само због плата и дневница (и скупштинског ресторана)“. Колико пута смо на разним местима и у разним ситуацијама могли чути овакве и сличне примедбе на рачун опозиционог присуства у Скупштини и оптужбе да тиме, заправо, „дају легитимитет“, па чак и „помажу Вучићу“.

 И опет да кажемо: принципијелно гледано, много је озбиљних и оправданих разлога за бојкот ове и овакве Скупштине, под СНС „равнатељством“. А масовно кршење пословника и устава, уз пратеће систематско вређање опозиционих посланика и кршење њихових права, само су део тог подужег списка. И о томе, поред осталог, могу и лично да посведочим.

Не рачунајући друштвене мреже и два кабловска ТВ канала, та Скупштина је практично једино место где опозиција може доћи до речи и – макар и пригушено – допрети до око две трећине грађана Србије који иначе немају прилике да их виде. А то није мали ресурс

Али, с друге стране, не рачунајући друштвене мреже и два кабловска ТВ канала, та Скупштина је практично једино место где опозиција може доћи до речи и – макар и пригушено – допрети до око две трећине грађана Србије који иначе немају прилике да их виде. А то није мали ресурс. Кад погледате списак најбоље оцењених опозиционих посланика у Скупштини, можете видети да се он, мање-више, поклапа са најпопуларнијим опозиционарима и то није сасвим случајно. Људи воле да погледају Скупштину, поготово када се у њој дешава нешто занимљиво (а што, опет, не мора нужно бити само нека фрка и обрачун), и то не важи само за „домаћице и пензионере“, као што то представља твитерашко јавно мњење. Али признајем да је чак и за мене, помало заведеног атмосфером на мрежама, био изненађујући податак да чак 76,4 одсто испитаника који су се у нашој последњој (мајској) анкети изјаснили као опозициони („против власти“) сматра да опозиција ТРЕБА да учествује у раду Народне Скупштине, а свега 12,9 одсто се томе противи. А судећи на основу атмосфере на „твитеру“ рекло би се да је расположење управо обрнуто. (Уосталом, и колеге који на своје канале каче наступе опозиционара кажу да снимци из Скупштине по правилу спадају међу најгледаније.)

Наравно да страни фактор има озбиљног утицаја у земљама као што је Србија. Али све сводити само на то („довели га“, „одвели“, „пустили низ воду“ итд) погрешно је и претерано. А плус лако постаје савршени алиби и изговор за сопствени опортунизам и нечињење

„Ма, нема шансе да оде, док га ови споља не пусте низ воду“. У политици су полуистине горе и опасније од чисте лажи. Јер, наравно да страни фактор има озбиљног утицаја у земљама као што је Србија. Али све сводити само на то („довели га“, „одвели“, „пустили низ воду“ итд) погрешно је и претерано. А плус лако постаје савршени алиби и изговор за сопствени опортунизам и нечињење, односно седење и чекање да „неко“ некога „скине“, „сруши“ или „пусти низ воду“.

Блокаде (ни)су “чаробни штапић.“ Стегнимо зубе и признајмо да блокаде, поготово пролонгиране, без јасног циља, плана и сврхе, не могу бити кључ за све браве. Није, разуме се, ни пре 15. марта све било савршено. А нарочито је било непотребно онолико ограђивање, па чак и прављење неке врсте „еквидистанце“ између власти и опозиције у разним студентским иступима и саопштењима.Али генерални ток и тренд је ипак био несумњиво позитиван и протест је ишао узлазном путањом. Након тога, тј. после 15. марта као на траци низали су се погрешни кораци и конфузија, а одсуство јасног плана и стратегије бивало све очигледније. (Предуга ћутња око „звучног топа“, проблематичне туре до Брисела и Стразбура и, надасве, прекасно истицање затева за ванредним изборима.) Такође, блокада РТС-а је била погрешна и по форми и по садржини. Наиме, ем је захтев који је истакнут био безначајан (расписивање новог конкурса за чланове Савета РЕМ-а, чије је понављање Вучић у свом децембарском „нонпејперу“ ионако већ био обећао Бриселу), ем је том акцијом режим добио „крунски доказ“ за „тероризам“ и „агресивне намере“ блокадера. А да и не говоримо о упадљиво слабијој масовности у односу на раније акције, која се том приликом манифестовала и уз неке изузетке углавном наставила и у наредном периоду. Насупрот томе, актуелна блокада раскрснице Кнеза Милоша и Немањине има оправдан захтев (повлачење антиуниверзитетских мера владе), али је, по мом мишљењу, такође контрапродуктивна, јер мање погађа власт, него грађане Београда.

Имамо посла са режимом који је усмерен само и једино на очување личне власти, и ако за њега није био проблем да хладнокрвно преда север Косова и Метохије и да земљу доведе у стање (нео)колонијалне зависности од страних компанија и држава зашто мислите да ће се потрести или поколебати због блокираних улица или факултета?

Штавише, плашим се да блокаде Вучићу у неким аспектима чак и одговарају (поготово у Београду), јер онда може на опозицију и студенте да превали одговорност за гужве у граду и нефункционисање градских служби. Суштина је колико једноставна, толико и депримирајућа. Имамо посла са режимом који је усмерен само и једино на очување личне власти, и ако за њега није био проблем да хладнокрвно преда север Косова и Метохије и да земљу доведе у стање (нео)колонијалне зависности од страних компанија и држава зашто мислите да ће се потрести или поколебати због блокираних улица или факултета?    

***

Вучићев режим збиља иде ка свом неумитном крају. Штета коју је направио у скоро свим сферама друштва (од националне политике до задуживања, владавине права, урушавања свих институција и етаблирања накарадног система вредности) велика је и тешко поправљива. И биће све већа што коначни одлазак буде више одлаган и пролонгиран. Какав ће тачно тај крај бити и како ће изгледати (насилно? мирно? нагло? уз развлачење и мрцварење?) нико не може са сигурношћу да предвиди. Али се са доста сигурности може рећи да би, уколико би ова „наша“, опозициона, тј. антирежимска страна успела да се ослободи барем неких од овде наведених и анализираних бољки и избегне неке од поменутих замки, тај одлазак сигурно био бржи и извеснији.

(краћа верзија овог текста објављена је у недељнику „Време“, број 1797)