Вилијам Монтгомери: Поделу Косова на српски и албански део, поред Европе, треба да иницирају САД. НАТО бомбардовање СРЈ није могло да буде избегнуто

 Заједно са супругом Лин, некадашњи амерички амбасадор Вилијам Монтгомери, чија је дипломатска служба обележила кључне догађаје деведесетих година 20. века и почетком двехиљадитих година, у Србији, Хрватској и БиХ, написао је мемоарско дело „(Не)дипломатски животи”. Књигу је у преводу Ивана Радановића и Николине Вујачић објавио „Клио”, а описано време почиње раних 70-их година 20. века, а завршава се у првој деценији 21. века. Креће се од Београда, преко Москве, Вашингтона, Танзаније, Софије и Будимпеште, и опет до Београда.

Овај брачни пар посебно воли Београд, а живи у Цавтату. Амбасадор Монтгомери успоставља лични однос према савременој историји, што је истакао и у разговору о овој књизи у београдском хотелу „Хилтон”. Закључио је да се ситуација у БиХ и на КиМ није смирила до данас и да западни свет, који је покренуо Дејтонски и споразум за Косово, има одговорност да призна да проблеми постоје и 30 година после. Такође, Вилијам Монтгомери заступа став да Косово и Метохија треба да буду подељени на српски и албански део, а да српски споменици треба да буду заштићени по Резолуцији 1244 Савета безбедности УН и да треба да их штите српске снаге.

„Политичари на Западу често игноришу делове резолуција који им не одговарају...”, рекао је амбасадор Монтгомери у разговору у који се укључивала и његова супруга, коаутор књиге.

Говорили сте о подели Косова и Метохије. Ко треба да иницира ту поделу?

Мислим да је то комбинација која укључује и Америку, поред Европе, због косовских Албанаца, који траже америчку подршку. Али, потребни су разумни политичари из обе укључене државе. Немогуће је то урадити без кључних играча, али не знам постоје ли они на Косову, па и у Босни.

Због чега је Америка сада мање заинтересована за Србију и читав регион него у време када сте били активни дипломата, иако, како сте рекли, и даље постоје нерешени проблеми још из тог периода?

Због тога што је у то време овај регион био испуњен насиљем и бруталношћу, Југославија се распала, рат је почео, а сада је овај регион, барем на површини, много мирнији, нема насиља као пре. Тако да је интересовање пребачено на друга подручја. Нисам сигуран у то да су Србима потребни странци да им кажу шта треба да раде, али се слажем са тим да постоје проблеми које треба решити. Мислим да неће бити решени без активне сарадње међународне заједнице. Један од циљева ове књиге је да укаже на то.

Припадате старој школи дипломатије, проучавали сте културу и језике земаља у којима сте службовали. Да ли у савременој дипломатији недостаје таква врста знања?

Књигу смо насловили „(Не)дипломатски животи” због тога што слика просечног дипломате одражава некога ко је тих, ко углавном посећује пријеме. Овом књигом желели смо да покажемо да постоји и други начин, да се буде много активнији у дипломатској служби, а најбољи пример за то је био у Бугарској, када су избили велики протести. Чули смо да ће једне ноћи бити усмерени на седиште Комунистичке партије, у центру Софије. Лин је звала да се извини и да каже да нећемо моћи да дођемо на дипломатску вечеру, због тога што ћемо ићи да пратимо демонстрације. Све друге дипломате биле су ужаснуте. Тако да смо отишли да присуствујемо стварању историје, када је седиште Комунистичке партије било спаљено и опљачкано. Други амбасадори остали су да седе на вечери. Показали смо да постоје два начина да се буде дипломата. Много тога дугујем Лин. Због тога што сам ја врло интровертан, а она је екстровертна, што ми је много помогло. Многа пријатељства засновали смо захваљујући њој. Понекад сам био разочаран у америчку дипломатију због тога што је мали број наших каријерних дипломата заиста желело да се сусретне са народом земље у којој су службовали, да разуме њихову културу. Било је то разочаравајуће.

Лин Монтгомери: Не знам да ли сам екстровертна, али сам положај нагони вас на то. Бил је био амбасадор три пута. Када смо током деведесетих били у Бугарској, питала сам се шта је то што могу да урадим на другачији начин. У Хрватској смо били у време после рата, била је 1998. година. Радила сам много на уклањању заосталих мина. Иако је било тешко, то ми је давало сврху. У Србији сам три године сарађивала са Онколошким институтом, тада је могло да буде сакупљено много новца, људи су желели да донирају новац знајући да ће доћи до оних којима је потребан. У дипломатији се може рећи да сте се сусрели са много људи, политичарима, и онима из непрофитних организација, да сте посећивали пријеме. Али, заиста их познавати, то је већ неки други ниво, то се ради 365 дана у години. У Србији је била тако озбиљна ситуација, да је значило или се потпуно томе посветити или сасвим одустати.

Познавали сте све српске, хрватске и босанскохерцеговачке политичаре. Са ким је од њих било најбоље сарађивати?

Много сам радио са Небојшом Човићем. У вези са јужном Србијом и Косовом. Много сам сарађивао и са Зораном Ђинђићем, живео је на Дедињу у кући до наше. Могли смо често да се посећујемо. Имао сам са њим добар и равноправан однос, али то није значило да смо се у свему слагали. Добро сам сарађивао са Мирољубом Лабусом, био је сјајан и коректан човек, економиста.

У књизи спомињете неке грешке западне политике према Балкану. Шта мислите о раду Хашког трибунала?

За Сједињене Америчке Државе Хашки трибунал био је врло важан. Лично мислим да је главна тужитељка Карла дел Понте била потпуни промашај. Мислим да је начин на који је радила много отежао новим демократским владама у Србији и Хрватској. Иако је рат био завршен 1995. године, она је почетком двехиљадитих стално уводила нове мере. Мислим да је то разлог због којег је Зоран Ђинђић био убијен. Она би се повремено појавила и од нових влада тражила нове мере и критиковала их, а биле су то владе које су настале после ратова, суочавајући се и са проблемом избеглица, али су због њених интервенција пажњу морали да усмеравају на Хаг. Онда су те владе стављане у позицију да спроводе непопуларне мере за њихов народ. Важило је то за Хрватску, као и за Србију.

Да ли је НАТО бомбардовање СР Југославије могло да буде избегнуто?

Срећан сам због тога што нисам имао везе са овом одлуком, у то време био сам амбасадор у Хрватској. Сећам се ноћи када је бомбардовање почело. Седео сам у својој канцеларији, знајући да ће се то догодити, и помишљао сам на то да можда више никада нећу видети Србију. Мислио сам на масакр у Крагујевцу, у Другом светском рату, због којег су аутомобили немачких таблица били каменовани и тридесет година касније. Нисам знао шта ће Срби мислити о нама. Могу да кажем да смо провели десет година радећи на проблему Косова, све је било покушано, али без успеха. Ослободилачка војска Косова водила је успешан герилски рат, а Милошевића нисмо могли да наведемо на то да успори довољно у складу са ставовима званичног Вашингтона у то време, и то је водило ка бомбардовању. Жао ми је што се то догодило, али ситуација се погоршавала. ОВК је јачала, а српске јединице су војну обуку добијале од руских снага и снажно су реаговале. Да ли ми је жао због бомбардовања? Да. Мислим ли да је постојало друго решење? Не. Била је то одлука после десет година.

Размишљају ли данашњи политичари довољно о заоставштини коју остављају свету?

На пример, серија „Сабља” описује догађаје на начин који је далек од истине, а ја сам у овој књизи желео да забележим своју верзију догађаја. Не кажем да је моје виђење тачно, али свакако је другачије од тог које ова серија нуди.

Како видите наслеђе које ће Доналд Трамп оставити свету, у књизи га називате оним који омета?

Које је ваше следеће питање?... Међутим, реч „ометач” није у негативном контексту. То је неко ко жели да сагледа ситуацију. На пример, 50 година Америка даје главни допринос у НАТО-у и друге земље нам радо препуштају ту улогу. Док сам био у дипломатији, имали смо канцеларију која је посебно охрабривала земље чланице да издвоје два процента из буџета за одбрану. Покушавали смо то 40 година, али без успеха. А председник Трамп је рекао: „Жао нам је, ми нећемо помагати”, и тако му је пошло за руком да те земље више улажу у одбрану. Тако, под „ометачем” мислим на некога ко размишља изван уобичајених оквира. Ми смо радили у ери Хладног рата, против СССР-а, снажно смо веровали у то да је наш начин бољи. Први пут дошли смо у Бугарску у време комунистичке владе, а бити амерички дипломата тамо, сада је много другачије.

Лин Монтгомери: Када смо писали ову књигу, желели смо због наше деце и унука да кажемо: то смо ми, овако смо радили, из ових разлога, због овога сте ишли у интернате. Нисмо себе оправдавали. А живели смо у изузетно време.

Због чега се земље Источног блока теже интегришу у Европу? Зашто је Србија, која је увек била посебна, остављена на ободу Европе?

То зависи од њихове историје, оне земље које су имале боље владе, као Пољска, лакше се опредељују за промене, у поређењу са онима које нису имале однос са Западом. Бугарској је прилагођавање у ЕУ ишло теже. Жао ми је због Србије, мислим да се Европска унија уморила од нових чланова. Временом, изазови чланства постају све већи. Мислим да ЕУ не жели да прихвати земље које имају проблема са суседима, које могу бити проблем.

(Политика)