Славој Жижек: О Трампу, Путину, наоружаним бандама…- Наша стварност постаје ноћна мора

 Пре три деценије, Френсис Фукујама је представио своју визију краја историје: либерално-демократски капитализам је најбољи могући друштвени поредак, а сада када смо га открили, дошли смо до краја историје – нема даљег напретка, већ само постепено, потпуно остварење овог поретка широм света.

(Фукујама је убрзо увидео своју грешку – сада подржава Бернија Сандерса!) Само три деценије касније, налазимо се на супротној крајности: доминантна идеја данас је да се либерално-демократски капиталистички светски поредак, са својим скупом сложених правила која гарантују основна људска права (слобода говора, универзална здравствена заштита, бесплатно образовање итд.), распао.

Оно што замењује овај поредак јесте брутални нови свет у коме велике рибе једу мале рибе, у коме се идеологије више не схватају озбиљно јер је оно што је важно сирова (економска, војна, политичка) моћ: Трамп није интервенисао у Венецуели да би поново успоставио демократију тамо, већ да би добио слободан приступ њеним огромним резервама нафте и минерала; Путин је напао Украјину да би обновио Велику Русију каква је постојала пре Октобарске револуције и, у другачијем облику, под стаљинизмом.

Доминантан став у овој ситуацији је реализам лишен свих илузија и идеала: живите у страху ако сте у малој земљи, уживајте у непристојној моћи ако можете, само будите свесни да принципи нису важни. У овом новом свету, како често чујемо, маске (људских права, поштовања суверенитета других држава итд.) су пале, ми ефикасно живимо у пост-идеолошком свету, приморани да прихватимо бруталну стварност онакву каква јесте – без илузија.

Али да ли је то заиста случај? Апсолутно НЕ: наш пост-либерални свет је прожет идеологијом чак и више него либерално-демократски универзум.

Трампова визија МАГА је идеологија којој свакодневно противречи стварност сопствених поступака. Стив Бенон, главни идеолог трамповског популизма, проглашава себе лењинистом који ради на уништењу државе, али под Трампом је америчка државна машинерија јача него икад, интервенише без икаквог утемељења у демократским механизмима, крши постојеће законе, па чак и правила тржишта. Трампова слобода говора је слобода моћних да вређају и понижавају оне који су слаби (имигранте, друге расе, сексуалне мањине), а не моћ угњетаваних и експлоатисаних да се њихов глас чује.

Исто важи и за Русију и Израел, да поменемо само ова два случаја. Израел је сада оптерећен ционистичким фундаментализмом, призивајући Стари завет како би легитимисао бруталну колонизацију Газе и Западне обале.

Путин легитимише своју моћ евроазијском идеологијом, супротстављајући западном индивидуалистичком либерализму традиционалне вредности породичног живота, дајући предност заједници над индивидуалним интересима, све до спремности да се жртвује за државу.

У том смислу, Александар Харичев, водећи Путинов идеолог, формулисао је основне карактеристике “хомо-путинус”, наводно „самопожртвујуће природе“ руског народа: „За нас, сам живот изгледа да значи много мање него за западњака. Верујемо да постоје ствари важније од пуког постојања. То је, у суштини, темељ сваке вере”. У свим овим случајевима, ми смо што је могуће даље од тога да видимо свет онаквим какав јесте: оно што преовлађујући „реализам“ игнорише јесте екстремна идеологија која је нашој стварности потребна да би се репродуковала.

Ова тензија је основа једне од кључних карактеристика данашњег света: све више држава се ослања на илегалне наоружане банде како би одржале своју моћ. Оно што последњих година видимо на Хаитију је екстреман случај такозване пропале државе у којој банде контролишу 80 одсто територије. Хаити је екстреман случај: више од 200 година земља је кажњена због своје успешне побуне робова око 1800. године.

Међутим, сличне ствари се дешавају у Еквадору (где су банде отворено окупирале делове градова) и у неким провинцијама Мексика које су потпуно контролисане од стране нарко-картела.

У другим деловима света, требало би поменути барем Иранску исламску револуционарну гарду која се не може свести на грану војних снага: она функционише као идеолошка полиција и често иде у крајности које (барем изгледају) срамоте владу – подсетимо се да су били одговорни за убиство Махсе Амини, што је изазвало широке протесте, тако да су се чак и владини представници извинили због тога.

Затим је ту била Вагнер група коју је до 2023. године контролисао Јевгениј Пригожин: руска влада ју је користила као посредника, омогућавајући јој да има уверљиво порицање за војне операције у иностранству, а на крају се окренула чак и против Путиновог режима.

Али најочигледнији случај су досељеници на Западној обали који отворено тероришу Палестинце који тамо живе: они делују као независни покрет цивилног друштва који пале палестинске куће, па их и пребијању и убијају, док ИДФ само посматра њихове нападе и интервенише само ако Палестинци активно пружају отпор досељеницима – опет, банда коју државна власт толерише, па чак и подстиче под условима порицања.

Унутар самих САД, Трамп спроводи неку врсту унутрашње колонизације: ИЦЕ (а више не Национална гарда) функционише у великим градовима којима доминирају демократе као нека врста споља наметнуте силе колонизације која лишава становнике њихових основних права. Састоји се углавном од младих насилника и делинквената, брзо обучених и наоружаних – функционишу готово као Трампови досељеници на Западној обали. Према новим смерницама, ИЦЕ сада дозвољава својим официрима да на силу улазе у домове људи током имиграционих рација без судских налога – није ни чудо што је мексички свештеник који ради у Минеаполису описао ИЦЕ као гору од мексичких нарко картела.

Ипак, постоји кључна разлика између наоружаних банди на другим местима и ИЦЕ: Трамп не користи само ИЦЕ банде попут Нетањахуа или Путина, одржавајући минималну дистанцу према њима, он је директно њихов командант, користи их независно од демократских институција и против локалних власти.

Укратко, као председник САД, Трамп је врхунац државне моћи, владавине права, а истовремено је и врховни вођа банде – све у једној особи. Сетите се увида Г. К. Честертона да је “хришћанство једина религија на земљи која је осећала да свемоћ чини Бога непотпуним. Само хришћанство је осећало да Бог, да би био у потпуности Бог, мора бити и бунтовник, као и краљ”. Са извесном иронијом, можемо рећи да Трамп ефикасно покушава да функционише као хришћански бог: де факто краљ САД који води своју земљу углавном декретима и истовремено врховни бунтовник против државе.

Трампов недавни чин чини овај парадокс отворено видљивим. 6. фебруара 2026. године, сам Трамп, актуелни председник, поднео је тужбу против Пореске управе САД (ИРС), захтевајући 10 милијарди долара одштете од савезне владе коју надгледа, тврдећи да је неправедно оштећен у свом личном својству. Тај сценарио би му, изгледа, дао последњу реч о томе да ли ће се извући са нагодбом и колико она треба да буде велика.

Чак су и неки републикански законодавци изразили сумње у вези са тужбом која, из практичних разлога, чини Трампа тужиоцем и туженим заједно. Председавајући управо владом коју тужи, Трамп је признао: “Па, никада није било ништа слично. Будимо искрени”. Напоменуо је да се сада налази у „чудној позицији“ у којој, као главни извршни директор, мора да “направи договор – преговара са самим собом”. Пошто је на обе стране проблема, сенатор Адам Шиф је рекао: “Морате му одати перверзну врсту признања за чисту смелост преваре. То вам је једноставно упадљиво”.

Видели смо нешто слично не у стварности, већ у филму: у Вуди Аленовом раном ремек-делу „Банане“ (1971). У судској сцени пред крај филма, јунак Мелиш, који је оптужен за злочин, понаша се као свој бранилац и испитује самог себе. Стојећи испред празне столице за сведоке, виче агресивна питања; затим седа на столицу и даје збуњени одговор на сопствена питања… Оно што је пре пола века била шала сада је стварност, што значи да наша стварност постаје ноћна мора.