Славој Жижек: Која то Европа мучи Трампа

„USCE“ у наслову означава „Сједињене Државе цивилизацијског брисања“ (United States of Civilizational Erasure), име које савршено одговара визији САД представљеној у документу од 33 странице „Национална безбедносна стратегија Сједињених Америчких Држава“ који је Бела кућа тихо објавила крајем новембра 2025. године.

Иако у овом документу не сазнајемо ништа ново, он пружа неку врсту систематског излагања Трампове доктрине „Америка на првом месту“ – излаже преусмеравање америчке спољне политике од стране администрације, од преусмеравања војних ресурса на западној хемисфери до заузимања конфронтационог става према Европи без преседана.

Оно што је до сада можда одбачено као Трампове збуњујуће импровизације сада је јасно артикулисано као глобална идеолошка визија која се ефикасно своди на оно за шта оптужује Европу – цивилизацијско брисање.

Осим добро познатих општих трендова ка цивилизацијском брисању (Трампов анимозитет према академској заједници и независним јавним медијима), дозволите ми да поменем само две мање чињенице – Трамп номинује три глумца да усмере Холивуд у правцу који он жели (Мел Гибсон, Силвестер Сталоне, Џон Војт); Трамп је брутално интервенисао у Кенеди центру у Вашингтону, променивши његову оријентацију ка популарној култури.

Где су оне добре старе године око 1950-их када је ЦИА финансирала преводе песама Т. С. Елиота на источноевропске језике и директно организовала сликаре апстрактног експресионизма у групу како би се супротставили комунистичком утицају у Западној Европи?

И зар ултимативни документ о брисању цивилизације није дугачак снимак Газе, снимљен дроном са скоро свим уништеним зградама? А да не помињемо златне значке у облику омче које су 8. децембра 2025. у Кнесету носили Бен Гвир и чланови његове странке. Биле су готово идентичне значкама за таоце које су представљале захтев Израела да врати своје отете грађане кући; али док је жута значка симболизовала борбу за живот, значка у облику омче је учинила управо супротно – рекламирала је прославу смрти као закон.

Њихово приказивање пратило је најновији притисак у Комитету за националну безбедност да се усвоји закон који би драматично проширио употребу смртне казне у Израелу – он тежи да наметне обавезну смртну казну сваком Палестинцу (само Палестинцу!) који намерно или са „равнодушношћу“ изазове смрт израелског цивила из „непријатељства према јавности“ или из националистичког мотива. Поново, крај цивилизације…

Да се вратимо на Трампов документ – он описује двоструки приступ Кини, настојећи да обузда глобални утицај Пекинга, уз очување економских веза и одржавање тренутних услова на Тајвану, наводећи да је „спречавање сукоба око Тајвана, идеално очувањем војне надмоћи, приоритет“.

Међутим, иако је приступ Кини централна тврдња документа (и чак релативно рационална), он је у сенци опсесије Западном Европом. Трамп и његова администрација криве ЕУ и миграције за оно што кажу да је неизбежно – потпуни културни распад у Европи.

У документу се наводи да Европа има економске проблеме, али се инсистира да су они „помрачени стварном и оштријом перспективом цивилизацијског брисања“ у наредних двадесет година:

„Већи проблеми са којима се суочава Европа укључују активности Европске уније и других транснационалних тела која поткопавају политичку слободу и суверенитет, миграционе политике које трансформишу континент и стварају сукобе, цензуру слободе говора и сузбијање политичке опозиције, пад наталитета и губитак националних идентитета и самопоуздања.“

Рат у Украјини се помиње у овом контексту расправе о „цивилизацијском брисању“ Европе. САД наглашавају да је у интересу Америке да се овај рат заустави, укључујући и то како би се обновила „стратешка стабилност“ са Русијом.

Међутим, америчка администрација тврди да „нестабилне мањинске владе“ у Европи имају „нереална очекивања за рат“, истовремено наговештавајући да ометају мировни процес.

Коментари долазе у тренутку када европски лидери дискретно упозоравају да би Вашингтон могао да „изда“ Украјину током мировних преговора са Москвом.

Да ли Трампова недавна критика Зеленског не иде у том правцу: „Разговарали смо са председником Путином и разговарали смо са украјинским лидерима, укључујући… председника Зеленског, и морам рећи да сам помало разочаран што председник Зеленски још није прочитао предлог, то је било пре неколико сати.“

Није ни чудо што је Кремљ похвалио нови, чвршћи став Америке према Европи – Трамп криви европске званичнике за блокирање напора које подржавају САД да се оконча сукоб и наводи да је потребан крај „непријатељстава“ како би се стабилизовале европске економије, спречио рат и поново успоставила стабилност са Русијом:

„Основни је интерес Сједињених Држава да преговарају о брзом прекиду непријатељстава у Украјини, како би се стабилизовале европске економије, спречила ненамерна ескалација или ширење рата и поново успоставила стратешка стабилност са Русијом, као и да би се омогућила пост-непријатељска реконструкција Украјине да би се омогуц́ио њен опстанак као одрживе државе.“

Изненађујуће (мада и не баш), основна нарација се приближава ономе што тврде неки левичари: Русија и народ Украјине искрено желе мир и само је европска опсесија (коју дели корумпирано украјинско руководство) идејом да Русија треба и може бити поражена оно што чини рат отегнутим.

Бриселска бирократија ЕУ стално говори о потреби успостављања мира и безбедности за Украјину, али оно што она ефикасно ради јесте да саботира сваки преговор и шаље Украјини старо оружје (попут застарелих тенкова) које није од користи и само трули у украјинским складиштима док хиљаде бесмислено гину на обе стране бојног поља.

Иако се такви ставови представљају као неутралан опис чињеница, њихова пристрасност је јасна. Главна „чињенична“ тврдња – Украјина не може да добије рат (наравно да то не може сама, због чега јој је потребна наша помоћ) ефикасно изражава жељу да га што пре изгуби. Модел херојског отпора се стога представља као његова супротност, као бесмислено клање.

Па зашто Европа наставља да подржава Украјину?

Трамповско објашњење јесте да је Европа која то ради Европа којом управља Брисел, Европа прекомерне законске регулације и културе укидања, Европа опседнута својом кривицом и покушава да се искупи мултикултурализмом и отвореношћу према имиграцији, осуђујући сваку заштиту националног начина живота као нови облик фашизма.

Дакле, Европа би требало да постане европскија у смислу патриотско-националистичких суверених држава које заговара популистичка нова десница. То објашњење дубоко одјекује међу већином европских крајње десничарских странака чији се изборни програми првенствено заснивају на критици ЕУ, захтевима за ограничавање миграција из муслиманских и неевропских земаља и патриотском напору да се преокрене уочени пад њихових земаља.

Овде је лако уочити идеолошко слагање између Трамповог популистичког покрета МАГА и европских националистичких странака.

Сурова иронија трамповске понижавајуће критике Европе је у томе што се она представља као сопствена супротност, као прослава величине европске цивилизације коју савремена Европа брише.

Иако документ захтева од Европе да буде аутономнија и суверенија, сам облик овог захтева противуречи томе – Трамп говори Европи шта би требало да буде – не да гради јаче економско и политичко јединство, већ да се претвори у мноштво националистичких суверених држава.

Дакле, парадокс је у томе што док Трамп осуђује слабљење Европе, он чини све да ефикасно ослаби њен утицај као аутономног гласа.

Дакле, нема ништа ново у документу који је објавила Бела кућа. У интервјуу од 15. јула 2018. године, одмах након бурног састанка са лидерима ЕУ, Трамп је поменуо Европску унију као првог у низу „непријатеља“ САД, испред Русије и Кине. Уместо да осудимо ову тврдњу као ирационалну („Трамп се према савезницима САД односи горе него према својим непријатељима“ итд.), требало би да поставимо једноставно питање – шта толико мучи Трампа у вези са ЕУ?

О којој Европи Трамп говори? Када су га новинари питали о имигрантима који улазе у Европу, одговорио је како и доликује антиимигрантском популисти какав јесте – имигранти цепају ткиво европских обичаја и начина живота, представљају опасност по европски духовни идентитет…

Дакле, која Европа мучи Трампа, као и европске популисте? То је Европа транснационалног јединства, Европа која је нејасно свесна да, како бисмо се носили са изазовима нашег тренутка, треба да превазиђемо ограничења националних држава; Европа која такође очајнички тежи да некако остане верна старом просветитељском мотоу солидарности са жртвама, Европа свесна чињенице да је човечанство данас једно, да смо сви на истом чамцу (или, како кажемо, на истом свемирском броду Земља), тако да је туђа патња и наш проблем.

Овде треба поменути Петера Слотердјка који је приметио да је данашња борба како обезбедити опстанак највећег економско-политичког достигнућа модерне Европе, социјалдемократске државе благостања. Према Слотердајку, наша стварност је, барем у Европи, „објективна социјалдемократија“ за разлику од „субјективне“ социјалдемократије: треба разликовати социјалдемократију као скуп политичких партија и социјалдемократију као „формулу система“ који „прецизно описује политичко-економски поредак ствари, који је дефинисан модерном државом као државом пореза, као инфраструктурном државом, као државом владавине права и, на крају, али не и најмање важно, као социјалном државом и државом терапије.

Свуда сусрећемо феноменолошку и структурну социјалдемократију, манифестну и латентну, ону која се појављује као странка и другу која је мање-више неповратно уграђена у саме дефиниције, функције и процедуре модерне државности као такве.

Ова идеја која је у основи уједињене Европе је искварена, полузаборављена, и само у тренутку опасности смо приморани да се вратимо овој суштинској димензији Европе, њеном скривеном потенцијалу.

Европа лежи у великим клештима између Америке с једне стране и Русије с друге стране, које обе желе да је распарчају – и Трамп и Путин подржавају Брегзит, подржавају десничарске евроскептике на сваком кораку.

Шта их мучи у вези са Европом када сви знамо беду ЕУ која изнова и изнова пада на сваком тесту – од њене неспособности да спроведе доследну политику о имигрантима до њене јадне реакције на Трампов царински рат?

Очигледно није у питању ова заправо постојећа Европа, већ идеја Европе као цивилизације. Трамп је у неком дубљем смислу у праву – европски појам „објективне социјалдемократије“ је ефикасно достигао своју границу, нема начина да се директно вратимо на њега.

Стога се суочавамо са бруталним избором – или једноставно напуштамо овај сан, прихватамо цивилизацијско брисање Европе и улазимо у Трампов нови варваризам, или се приближавамо тешком задатку елиминисања европске цивилизације – елиминисања у прецизном смислу Хегелијанског Ауфхебунг-а: остављамо је иза себе („негирамо“ је) и истовремено је одржавамо тако што је уздижемо на другачији, виши ниво.

Да, Европа је збуњена и неорганизована. Склона је прекомерној регулацији – рецимо, на нивоу обичаја, такозвана политичка коректност покушава да експлицитно регулише скуп неписаних правила која чине саму срж цивилизације.

На нивоу спољне политике, она исповеда саосећање за геноцид у Гази, али одбија да делује против њега и самим тим га одобрава… Међутим, ова конфузија само одражава њену неспособност да се афирмише унутар Трамповог новог варварства – САД заправо захтевају од Европе да искорени своје цивилизацијско наслеђе и пронађе место у новом светском поретку политике као бизниса где се сирова моћ оправдава примитивном идеологијом.

Чак и ако се Трамп често не слаже са Русијом и сматра Кину главном претњом америчкој хегемонији, одмах видимо да се сви крећу у истом идеолошком простору политике као бизниса заснованог на сировој економској и војној моћи.

Што се тиче Украјине, иако Трамп покушава да постигне добар договор за Украјину, његова дубља солидарност је са Путином јер обојица делују на исти начин.

Све жалбе на слабост Европе само показују да нема места за европску цивилизацију у овом новом свету.

(Данас)