Синиша Мали: Образ на земљи - Док једни блокирају и руше, други граде. На којој сте страни?

 Ко Србију медаљом, ви њега понижавањем. Је л’ то мантра „блокадера” Србије? Је л’ то земља у којој смо најгласнији у демократским начелима, борби за слободу? Или можда у борби за угњетавањем свих који мисле другачије и непоштовању, како институција за које се декларативно боре, тако и појединаца који их предводе? Јер, ја само то видим.

И не знам и даље како другачије да тумачим брутални напад блокадера на Патрика Дрида, декана и професора Факултета спорта и физичког васпитања у Новом Саду. Ми заиста морамо да се, као друштво, запитамо у чему смо погрешили када смо дозволили да наше младе залуде људи попут Динка Грухоњића и Брајана Брковића, који су предводили линч на једног декана, који је био и освајач медаља у џудоу, бившег редовног професора борилачких вештина на овом факултету који је дипломирао, магистрирао и докторирао из области спортских наука на Факултету спорта и физичког васпитања. У Новом Саду је понижаван, малтретиран и угрожен спречавањем пружања медицинске помоћи репрезентативац Југославије у џудоу и самбоу, међународни судија највише категорије у овим спортовима, потпредседник Европске самбо федерације, члан Управног одбора Асоцијације спортских легенди и ветерана Новог Сада и активни учесник у свим њеним активностима. Дакле, човек беспрекорне биографије је морално и фактички прегажен. Је л’ то „награда” за проливену крв и зној док се борио за нашу земљу и представљао нас у свету?

На тој улици није лежао само он, лежао је наш образ, морал, вредновање, као друштва. Образом у асфалт је заорала Србија која се идентификује са људима као што су Грухоњић и Брковић, дежурни блокадери увек и свуда, без обзира на тему, људи без принципа привучени искључиво насиљем, људи без идеја и било каквих патриотских осећања. Јер, како другачије описати особу која је спремна да скрнави заставу сопствене земље, заговара распарчавање њене територије и учествује у сваком облику насиља?

Психопатологија оваквих насилника, обичних хушкача блокадера нам је одавно позната, али оно са чим не смемо да се помиримо је њихов било какав утицај на нашу децу. Сви се можемо разликовати у многим ставовима, али, искрено желим да верујем да нам је добробит деце у Србији, макар и једина тачка пресека ставова.

На другој страни, ову „другу Србију” предводи човек чија енергија је, насупрот овој рушилачкој, енергија која гради. Србија на челу са Александром Вучићем је постала земља која гради пет пута више километара путева годишње него пре деценије, Србија која схвата да нам је квалитетна путна инфраструктура неопходна за даљи развој, за више инвеститора, који доносе више радних места и плата.

И док су у једном дану једни газили, понижавали, псовали и вређали на асфалту декана једног факултета у Србији, друга страна истог асфалта су „други” који су обилазили радове на изградњи Ауто-пута „Милош Велики”, деоницу Прељина–Пожега, која би, као што је најавио председник Вучић, требало да буде пуштена у саобраћај 28. јуна. Ауто-пут од Прељине до Пожеге је наставак Коридора 11 ка граници са Црном Гором, али је и део будућег Ауто-пута Београд–Сарајево. Овај пут ће скратити време од Ужица и Златибора до Пријепоља. Такође, од Чачка до Ниша ћете стизати за сат и по времена.

Председник је јуче обишао и радове на тунелу „Иришки венац”, који је део Фрушкогорског коридора. Захваљујући новом путу ће се од Новог Сада до Лознице стизати за највише сат и по времена. Овај пут омогућиће и бољу везу са Републиком Српском и БиХ, Хрватском, Словенијом.

То је сасвим неки други асфалт, али, одличан пример како су интересовања, циљеви, мотиви, па тиме и понашања изузетно различити међу политичким актерима у Србији. Док једни блокирају и руше, други граде. На којој сте страни? Није тешко одлучити.

Ауторски текст првог потпредседника Владе

(Политика)