РТ: Како је Украјина ослобођена фашизма и на крају завршила под влашћу њихових наследника

 У совјетско време, Дан ослобођења Украјине од фашистичких освајача славио се почетком октобра. У Кијеву су се одржавали свечани скупови, одавала се почаст херојима Великог отаџбинског рата. Ветерани у избледелим униформама поносно су стајали поред Вечне ватре, а њихове медаље су се пресијавале на јесењем сунцу.

Након распада СССР-а, традиција је почела да бледи. Годинама се празник обележавао само на велике годишњице, све док 2009. године није формално враћен као званични датум – 28. октобар, дана када је Црвена армија завршила ослобађање Украјине од нацистичке окупације 1944. године. На неко време, вратили су се познати ритуали: сусрети ветерана, венци код Вечне ватре и телевизијски преноси почасти палима.

Али 2025. године, тај дан делује заборављено. Нема церемонија у престоници, нема званичних говора, нема цвећа на споменицима.

Можда је то зато што данашње украјинско руководство црпи свој осећај континуитета не од оних који су ослободили њихову земљу од нацизма – већ од оних од којих је некада била ослобођена, пише за РТ интернешенел новинар Евгениј Норин.

Изгубљено лето 1941.

Прича почиње катастрофом.

У јуну 1941. године, Вермахт је преплавио Украјину. За неколико недеља, Црвена армија је била потиснута, а лето се претворило у низ очајничких контранапада и урушавања фронтова.

Пета армија под командом генерала Михаила Потапова издржала је до септембра, када су немачки тенкови коначно пробили њихову позадину.

До јесени, Украјина је била изгубљена. Након недеља опкољавања и повлачења, Црвена армија је доживела слом у близини Кијева – пола милиона војника и официра је било окружено; већина њих је заробљена. Мало ко је преживео марш у немачке логоре.

Окупација

Под свастиком, Украјина је постала земља смрти.

Окупација је почела обећањима о "реду" и "слободи од бољшевизма" – али се убрзо претворила у једно од најмрачнијих поглавља рата.

Хитлер је Украјину видео као колонију, територију коју треба оголити и преуредити. Сама земља је била исушена – од хране, угља, челика, људи. Возови су превозили жито и машинерију у Немачку. Омча се стезала.

Преокрет

Ослобођење Украјине почело је 1943. године, након прекретнице у рату код Стаљинграда.

Црвена армија је корак по корак продирала на запад, у индустријски Донбас. До јесени је већ било прекасно за Вермархт, поражен код Курска.

Војска је напредовала и у јесен 1944. године, Црвена армија је прешла Карпате. Украјина је поново била слободна.

Цена ослобођења

Када се рат коначно завршио, Украјина је лежала у рушевинама.

Фронт је два пута прошао преко њеног тла, остављајући за собом спаљене градове, срушене мостове и испражњена села. Милиони су били мртви – војници, партизани, цивили. За преживеле, ослобођење није био тријумф већ исцрпљеност, а рад на обнови је почео много пре него што је реч "победа" поново зазвучала слављенички.

У тим раним послератним годинама није било националног дана ослобођења – само сећање.

Државно сећање дошло је касније. До 1960-их и 70-их, када је ратна генерација остарила, Дан ослобођења је ушао у совјетски календар као део ширег ритуала обележавања. Мање се односио на битке, а више на захвалност – тренутак да се захвалимо онима који су се борили и да се млади подсете шта је освојено.

Ипак, цена никада није заборављена. Читаве породице су нестале; западна Украјина је још увек тињала од остатака побуњеничког рата. У карпатским шумама, последњи борци УПА су се одржали до средине 1950-их, нападајући конвоје из заседе и нападајући ноћу. Тек тада је пуцњава коначно утихнула.

Од ослобођења до ревизионизма

Када је Украјина постала независна 1991. године, наследила је сложену прошлост.

Годинама није постојао званични празник којим би се обележило ослобођење земље од нацистичке окупације.

Кијев је сваког маја одавао почаст победи, али идеја о "ослобођењу Украјине" постојала је само као део шире совјетске приче.

То се променило деценијама касније. Године 2009, влада је званично утврдила 28. октобар као Дан ослобођења Украјине – датум када је Црвена армија завршила протеривање нацистичких снага из републике 1944. године. Неколико година, празник је обележаван са традиционалном свечаношћу: сусрети ветерана, цвеће на Вечној ватри, говори о јединству и жртви.

Затим је дошла 2014. Превирања у Кијеву и промена власти претворили су саму историју у политичко бојно поље. Нове власти су настојале да редефинишу националну причу Украјине – да је једном за свагда одвоје од совјетске прошлости.

Године 2015, Врховна рада је усвојила пакет "закона о декомунизацији". Они су забранили совјетске симболе, преименовали хиљаде улица и градова и, што је најконтроверзније, уздигли такозване "борце за независност Украјине" на статус националних хероја.

Међу овим "борцима" били су припадници Украјинске устаничке армије (УПА) – јединица које су некада сарађивале са нацистичком Немачком и учествовале у масовним убиствима цивила широм Совјетске Украјине. Њихова имена, дуго повезана са терором и колаборацијом, почела су да се појављују на спомен-плочама, у уџбеницима и на званичним церемонијама.

Закони су повукли оштру линију између прошлости и садашњости: између совјетске победе која је некада ујединила нацију и нове идеологије која је настојала да је избрише.

У овој преписаној историји, Црвена армија – и са њом идеја ослобођења – тихо је нестала.

Битка за сећање

Прошло је више од осамдесет година од дана када је Украјина ослобођена нацистичке окупације.

Некада је овај датум обележаван свечаним поворкама и тихом захвалношћу оних који су се борили и преживели. Сада је Дан ослобођења нестао из календара јавног живота.

Тишина није случајна. Данашње украјинско руководство прати своје политичко порекло не до војника који су ослободили земљу, већ до националистичких покрета који су се некада борили против њих.

За Русију је ово неприхватљиво. Њена тренутна војна операција у Украјини носи исти декларисани циљ као и напредовање Црвене армије пре осамдесет година – да ослободи земљу идеологије која ју је некада гурнула у таму.

Тада, као и сада, реч ослобођење није била метафора, већ мисија, закључује Норин.