Радош Бајић: Нисам могао да подржим Вучића јер би било удворички и јер би то иритирало перјанице СНС које ме држе на листи људи за анатемисање

Од јесени се Радош Бајић поново враћа на мале екране, са серијом „Пси лају, ветар носи“. На разговор с нашим прослављеним режисером, сценаристом и глумцем стигли смо у заказано време, а испред нас као да није био Радош, већ лично Марлон Брандо, односно Дон Вито Корлеоне из „Кума“.

Нисам вас препознао. Зашто сте променили лични опис?

- Нисте једини. Пре неки дан, кад је видео фотографију из серије „Пси лају, ветар носи“, није ме препознао ни рођени отац (смех). Опирао сам се, али је моја ћерка Јелена Бајић Јочић, која потписује режију, инсистирала да будем у подели. Истини за вољу, и људи са РТС су тражили да нешто играм, јер после „Село гори...“ верују да је то добитна комбинација.

Након успеха који сте постигли својим серијама, многи би помислили да сте ви на РТС задужени за такозване капиталне и велике теме. Како то да вама није понуђена серија о „Немањићима“?

- Није и у томе не видим ништа лоше. После горког и тешког искуства које сам имао са укидањем пројекта „Равна гора“, рекао сам да ће ме правити од блата кад су у питању велике и националне теме. Тада умало нисам изгорео као комарац на сијалици од сто свећа. Моја одлука је била и остала до данас да се надаље као аутор искључиво бавим малим темама и обичним људима - јер ми као друштво, држава и народ немамо ни даха, ни капацитета, ни воље, ни свести, па ни средстава за капиталне пројекте.

Значи ли то да ће „Немањићи“ пропасти?

- Не. Ја им то не желим. То је круцијални пројекат Јавног сервиса, радујем му се и снажно га подржавам. Свим људима који чине окосницу тог тима на почетку снимања послао сам искрену честитку с најлепшим жељама.

Да ли је вама неко честитао кад сте кренули са снимањем новог пројекта?

- Не. Међутим, ником не замерам. Ваљда људи немају времена.

Ко је Дон Гладиола, кога играте у вашој новој ТВ серији?

- Гладиола је заправо Стојке, најстарији брат у породици Ставрић, која се пре више од 30 година из Гњилана, с Косова, преселила на ободе Београда. Он је наизглед најуспешнији од четворо браће која су с мајком, Бака Наном, коју игра феноменална Мира Бањац, у потрази за бољим животом дошли на ивицу амбиса у којем кључа велики град, који нам је свима дом и уточиште. Гладиола је парадигма лузера и пропалог бизнисмена данашњице, који држи радњу за парастосе на гробљу Орловача, а заправо је капо а ла Корлеоне својој браћи, која тумарају и мувају покушавајући да преживе, притом тргујући свим и свачим и продајући маглу.

Хоћемо ли у вашој новој серији препознати неке људе с јавне сцене, политичаре или жестоке момке?

- Суштина успеха сваког пројекта лежи у томе - колико се људи пропозна у њему и на тај начин конектује у причу. Наша серија је по жанру експлицитна комедија, али се догађа данас и комуницира с многим отвореним темама које карактеришу наш савремени тренутак. Уз чињеницу да пре свега хоћемо да се поиграмо нашим наравима, социјалним разликама и карактерима, ми пре свега желимо да релаксирамо и насмејемо гледалиште. Тако да су „Пси лају...“ превасходно хумористичка серија.

Којим темама се бавите у серији?

- Као што сам већ рекао, на ободе нашег главног града - условљено различитим миграционим разлозима, социјалним потребама, потрагом за бољим животом, трбухом за крухом - насукало се више стотина хиљада људи. Процена је да их има преко 600.000, дакле, цела једна Црна Гора. Они живе како могу и морају, како су се снашли и никли у новом економском и друштвеном амбијенту - у Остружници, Стражевици, Реснику, Раковици, Калуђерици, Овчи, Борчи, Бесном Фоку. И сваког дана, они се буде са једним јединим питањем - како да преживе. Такви какви су улазе у крвоток Београда у потрази за хлебом и шансама да уреде сопствени живот.

Потврдили сте да сте неприкосновени мајстор за сеоску средину и причу. Да ли страхујете од промене амбијента? „Пси...“ су ипак урбана прича?

- Не, не страхујем, јер веома добро познајем душу и ментални склоп малих људи који су јунаци моје нове серије. Поред тога, веома дуго радим овај посао - да сам лук садио толико дуго, нешто бих научио. За посао аутора, сценаристе и креатора једног пројекта, поред талента, потребан је и занат. А ја мислим да сам га одлично научио и савладао.

Редитељску палицу сте уступили ћерки Јелени?

- Она је као редитељка веома успешно дебитовала сјајним филмом „Лед“, који је награђиван на многим фестивалима у земљи и свету. Јелена је, уз Недељка и Пеђу, била мој најближи помоћник и сарадник у пројектима које смо радили последњих десет година. Уз чињеницу да смо нас двоје у филму „Лед“ показали да смо добар коауторски тандем, мени је било веома занимљиво да препустим Јелени да она својим сензибилитетом прочита и да тумачење мог новог драмског текста.

Да ли очекујете да серија „Пси лају...“ буде гледанија од „Село гори...“?

- Нисам тиме оптерећен, мада знам да ће гледаоци тражити длаку у јајету - и поредити. Бојим се да је гледаност серије „Село гори...“ са шером 72,6 и рејтингом 40 данас недостижна. Али сам уверен да ће „Пси...“ бити веома гледани.

Серијом „Село гори“ проучили сте српско село, које изумире, али мало шта се променило у том погледу. Може ли седма уметност данас утицати на свест људи?

- Мислим да може, али је мала вајда од тога. Сав шњур иде политичарима. Они ведре и облаче. Без обзира на то што највећи број њих кад сиђе с власти бива заборављен, у сваком конкретном тренутку они су ти који највиталније и, рекао бих, најбруталније утичу на живот људи и друштвену заједницу у целини. Филм, а поготову телевизија је данас моћно средство, али нажалост, ми смо потпуно маргинализовани. Само наизглед имамо некакав харизматични значај за окружење и за националну целокупност - иначе смо веома мало цењени и скрајнути.

Тема ове недеље је Косово, односно његово припајање Албанији, као и пад косовске владе.

- Нажалост, мислим да је воз давно прошао. Не треба бити експерт за стратешка геополитичка питања да би човек схватио да седимо на бурету барута. Поред чињенице, огољеног факта о којем се шушка деценијама, од Призренске лиге до данас, да је велика Албанија реалност, ми имамо и сијасет других нерешених питања која тињају и прете да запале ватру на целом Балкану. Сем ако се Американци и Руси другачије не договоре.

Како бисте ви решили проблеме у јужној српској покрајини?

- Није у питању само јужна српска покрајина, која, нажалост, више и није српска. Како је српска кад премијер наше државе мора да тражи дозволу од Приштине да посети Лепосавић, у којем живи 90 одсто Срба? Ту је Босна, Македонија и још увек српска Прешевска долина, у којој Албанци слободно машу заставама с двоглавим орлом и изјашњавају се да њима није премијер Вучић, него Еди Рама. Страшно је то што се поново морамо навикавати на страх од будућности, на неизвесност и могући рат, којем неки свесрдно дувају у једра.

Нисте одговорили шта нам ваља чинити?

- Док се чини да је албанско уједињење засад само реторичка егзибиција, увелико се звецка оружјем. По опробаном моделу ствара се глобални међународни амбијент у којем ће се одиграти завршна представа, коју удружено и ужурбано припремају сви шиптарски лидери, у Албанији, на Косову и у Македонији. Они нису гадљиви, они знају како да буду сложни кад су у питању национални циљеви и интереси. Заједно са својим белосветским лобистима, који су се већ афирмисали и доказали као мрзитељи Срба и свега што је српско, они миц по миц гурају ову ствар. И док Албанци отворено посежу за ратом као средством за остварење својих националних циљева, нама Србима остаје само да речима, памећу, разумом и дијалогом сачувамо и територије и национално достојанство. Јер смо све ратове већ изгубили. И оне који су се десили, а бојим се, и оне који ће се, не дај боже, десити. Не бих био у кожи Александра Вучића.

Нисте, као многе ваше колеге, никога подржали јавно на председничким изборима. Да ли сте били апстинент?

- Нисам. Искористио сам своје уставно право и гласао сам. Коме сам дао свој глас, нећу да кажем ни вама ни вашим читаоцима. Било је много ургенција, позива, рекао бих чак и притисака да неке кандидате јавно подржим. Кандидата који је добио изборе и за кога су сва истраживања говорила да је фаворит нисам могао да подржим из два разлога. Први је - зато што би било лицемерно и удворички подржати некога за кога се већ зна да има преко 50 одсто бирачког тела, а други јер бих у том случају иритирао и наљутио брижне перјанице СНС које ме већ довољно дуго држе врло високо на ранг-листи оних јавних личности које анатемишу и од којих праве државне непријатеље. А што се тиче мојих колега, апсурдно је и трагикомично то што су се глумци у једном тренутку представили као опозициона елита и најсавеснији део друштва - тако да су неки ТВ спотови неких кандидата личили на трејлере представа. Морам да признам да је мени то смешно и превише претенциозно.

На кога конкретно мислите?

- Мислим на ТВ презентацију и спотове господина Саше Јанковића.

Ипак, ваш колега и друг с класе Лазар Ристовски је снажно јавно подржао Вучића.

- То је његово право. Не бих даље да коментаришем.

Да ли сте изненађени исходом избора, односно вољом грађана?

- Нисам. И пре избора резултат је био јасан. У изборном процесу било је доста анархије и фаворизације, али је ипак победа Александра Вучића неспорна. Мишљења сам да је опозиција, с обзиром на то да је под тим околностима пристала да учествује у изборима, морала да Вучићу честита победу. Уместо тога, они су се наљутили.

Да ли опозиција има права да се љути?

- Свакако да има. Али они морају знати да су својим егоцентризмом, лидерским амбицијама и потребом да солирају и буду спасиоци демократије у Србији отерали многе који су желели да гласају за алтернативу. Да не кажем да су, неки чак и свесно, радили у корист сопствене штете, и тако Вучићу намицали додатне гласове. Оног тренутка кад се знало да опозиција не иде на изборе са једним удруженим кандидатом било је јасно да Вучић као кроз сир добија изборе.

Председник Николић одлази, а ви не добисте орден?

- Не добих. Шта да радим кад сам такве среће. Толико је делио да му је, кад сам ја дошао на ред, изгледа, нестало.

На јесен вас на РТС чека ваш колега Драган Бјелогрлић са својим „Сенкама над Балканом“. Да ли се плашите конкуренције?

- Да ли вам ја делујем као човек који се нечега плаши? Сваком колеги желим све најбоље. Нека свако копа по својој башти, и нека на пијац изнесе оно што му је родило, па ће народ пресудити. Узгред, верујем да ће серија коју помињете бити веома добра.

Ко вам је политички ближи - Путин или Трамп?

- Ми Срби бисмо увек да заплачемо кад се помене Русија. Мислим да нам је плача доста, требало би мало да се смејемо. А што се тиче Ујка Сема - нека га, нек седи кући, тамо где јесте. Или, ако баш жели, нека дође да види где су изручене све оне уранијумске бомбе 1999. и нека обиђе сву ону српску децу која се данас лече од леукемије.

 Можете ли да упоредите Радашина и Гладиолу?

- Што се тиче Радашина, Гладиола је за њега мала беба. И по опсегу, по волумену и значају Радашин сигурно остаје улога која ће примарно обележити моју глумачку каријеру.

(Курир)