Ненад Николић, професор Филолошког факултета у Београду о оснивању „Факултета за српске студије“: Лажна брига режима о националним интересима

 „Намера Владе Србије да у оквиру Универзитета у Нишу издвајањем из Филозофског факултета департмана за историју, србистику, руски језик и књижевност оснује Факултет за српске студије – да би 'Србија добила државно подржану научну установу од националног значаја намењену очувању, унапређењу и институционалном развоју националне културе, језика и идентитета', што се сматра 'одговором на дубоку и комплексну потребу српског друштва' – пре свега је лицемерна“.

То за Данас каже Ненад Николић, редовни професор на Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима Филолошког факултета у Београду, подсећајући да у Србији одавно постоје научне установе које се управо тиме баве, као што то уосталом чине и поменути департмани.

Николић наводи да сам поступак оснивања Факултета такође показује да Влада није вођена академским него неким другим разлозима.

Подсећа да је најпре речено да је оснивање иницирао Универзитет у Нишу, али се потом испоставило да Универзитет о томе ништа не зна, већ да је иницијатива потекла од Града Ниша, за универзитетска питања сасвим ненадлежног.

– На сајту Града изражено је очекивање да ће Факултет омогућити стварање „Научноистраживачког центра за српске студије, који ће се постепено развити у три специјализована института“, што би значило да ни сам Факултет који се оснива није циљ него некакво прелазно решење. Такође, ако он треба да окупи „врхунске стручњаке из области српског језика и књижевности, историје, славистике, културологије, националне безбедности и археологије“, одакле ће доћи стручњаци за културологију, националну безбедност и археологију, пошто њих нема на департманима који треба да буду издвојени у Факултет? Постоји ли неки договор са факултетима акредитованим за те научне области да њихови наставници учествују у изборима професора новооснованог Факултета? Свако ко познаје универзитетске процедуре зна да за то није довољно мање од месец дана, за колико је предвиђено да почне рад Факултета. Његовим оснивањем супротно свим академским узусима, режим по ко зна који пут потврђује да уништава баш оно о чему тврди да брине – каже професор Николић.

Незванично се помиње да је пре намере о оснивању новог факултета у Нишу идеја била да се оснује Факултет за српску историју Универзитета у Београду. И сам председник Вучић је о томе говорио. Од тога се, за сада, одустало. Да ли иза тога видите намеру да се “разбије” факултет, па и универзитет са којег долазе највећи отпори и критике режиму?

– Тешко је коментарисати незванична сазнања, али с обзиром да је председник Вучић о томе говорио почетком лета, не би ме зачудило ни да је Влада, која је пуки сервис његове личне власти, и предузимала неке кораке у том правцу. Могуће је да се од тога одустало због очекиваног отпора Универзитета у Београду, јер било каква промена унутрашње организације универзитета која не би потекла са самог универзитета него би била наметнута споља, представљала би изузетно грубо кршење аутономије универзитета каквог није било ни за време комунизма. За идеју о „разбијању“ факултета, универзитета… не сумњам да би била драга председнику Вучићу чија се метода владања умногоме заснива на дељењу грађана по различитим основама и њиховом међусобном сукобљавању. Уситњен универзитет олакшао би застрашивање једних, поткупљивање других, маргинализовање трећих…, могао би постати у себи завађен. Тако би једну од ретких установа која је и даље за понос (што показује и Шангајска листа) режим свео на своју меру.

Да ли је реалан сценарио да у неком наредном кораку заиста буде издвојено Одељење за историју или његов део у нову високошколску установу УБ? И да се исто деси са катедрама србистике на Вашем Филолошком факултету?

– Данас је у Србији много тога надреално, па није тешко замислити ни то. Када је Велика школа 1905. године прерасла у Универзитет, успостављен је у оквиру Филозофског факултета Српски семинар који је обухватао српску и словенску филологију, историју српског народа и осталих јужних Словена, историју српске с јужнословенским књижевностима. Развојем ових научних дисциплина дошло је после Првог светског рата до потребе њиховог раздвајања, а 1960. године је из Филозофског факултета издвојен Филолошки факултет. Све то чињено је да би структура универзитета, факултета, одељења и катедара била што усклађенија са епистемолошким и методолошким посебностима проучавања историје, језика и књижевности. Зато би поновно обједињавање ових катедара морало да буде оправдано савременим научним разлозима, а не ситуацијом од пре сто двадесет година.

Пошто до сада на универзитету за тако нешто није било никакве не иницијативе него ни помисли о томе, наметање таквог решења споља значило би напад на аутономију универзитета и академску слободу самосталног одлучивања о организацији наставе. Сигуран сам да би томе убедљива већина наставника погођених факултета, као и Универзитет у целини, пружили снажан отпор. Наравно, већ начелно гледано не би требало у тренутку када је друштво у превирању доносити далекосежне одлуке када је реч о устројству установа, јер оне, да би биле установе, захтевају широку друштвену сагласност, које данас нема. Баш зато режим свакодневно и затрпава јавност неким новим идејама да би пажњу преусмерио са главне теме одсуства његовог легитимитета због сумњивог начина доласка на власт коју је потом широко злоупотребио ради личних интереса. Народна скупштина какву тренутно имамо може изгласати и да је Земља равна плоча, и на неки начин је то и добро, јер чини све очигледнијом природу режима. Ипак, то не значи да не треба указивати на све мањкавости надреалних одлука, напротив, треба о томе стално говорити, јер је то једини начин да се очува представа о томе шта је нормално.

Индикативно је да се у временима друштвене и политичке кризе власт позива на заштиту националних интереса, “збијање редова”, те да се “србовање” користи за обрачун са неистомишљеницима, који се проглашавају непријатељима Србије, српства и државе. Како Ви као професор србистике објашњавате шта су то српске студије? Значи ли то да националних садржаја нема довољно на државним високошколским установама, па је потребно основати нову?

– Наравно да на државним универзитетима има довољно националних садржаја, као и увек што их је било. Модерна знања о српском језику, о нашој прошлости, историји Срба и српске књижевности, не би постојала без државних високошколских установа. Од Лицеја, преко Велике школе, до Универзитета у Београду, а потом и осталих државних универзитета, српске студије увек су подразумевале научно бављење националним темама – са нагласком на научно. Научност је најбоља брана како „србовању“ тако и аутошовинизму, појавама којима смо традиционално склони, које се међусобно хране и оснажују, и које својом искључивошћу могу да затрују читаво друштво. „Србовање“ радикала деведесетих година прошлог века компромитовало је свако оправдано залагање за српске националне интересе и суштински је представљало чин издаје. Слично је и данас. Национални интерес не може се бранити кршењем универзалних начела као што је аутономија универзитета која омогућава да аргументовано разговарамо о различитим погледима на наше заједничко национално наслеђе и будућност коју ћемо на основу њега градити. Да је Влади заиста стало до свега онога ради чега тврди да оснива Факултет за српске студије, била би најпре укинута незаконита уредба којом је универзитетским наставницима остављен само један радни сат дневно да се баве науком (што ће важити и за наставнике новооснованог Факултета за српске студије).

Такође не би постављала в. д. директоре са манирима принудних управника који по школама отпуштају непослушне наставнике који су се усудили да се успротиве општој друштвеној неправди, а претходно и дугогодишњим рђавим условима рада – последица тога је све мањи број заинтересованих за студирање националних предмета. То што нико више не жели да буде наставник српског језика и књижевности – то је прави национални пораз. Да закључим: оснивање Факултета за српске студије – практично преко ноћи и преко колена, не само без иницијативе Универзитета у Нишу него и без његовог знања, са разлозима који су само низ свима прихватљивих фраза које ништа не значе док се не покаже шта је стварни садржај тог наводно жељеног старања о националној култури – не може бити ништа више од још једног демагошког потеза режима који својом лажном бригом о националним интересима прикрива свеобухватну издају тих интереса коју спроводи дуже од деценије. Као у Стеријиним „Родољупцима“.

(Данас)