Мирољуб Лабус: Проговори о чланству у ЕУ постали геополитичка трговина, треба их замрзнути; Вукадиновић: Разуман предлог, ионако је реч о једном великом фолирању, и њихове и са наше стране

 Шта би се догодило када би Србија, у тренутку када се бори за отварање сваког поглавља, напрасно одлучила да замрзне преговоре са Европском унијом? Управо то властима у Београду саветује Мирољуб Лабус, некадашњи потпредседник Владе и бивши шеф преговарачког тима са ЕУ, који је пре 11 година, баш због прекида преговора са Бриселом, поднео оставку на све државне функције.

Мирољуб Лабус је у интервјуу за НИН изјавио да су се ЕУ и процес придруживања у међувремену потпуно променили, као и да је разочаран како то Брисел ради. Он је истакао да су проговори о чланству постали геополитичка трговина.

- Треба стати на лопту и замрзнути преговоре до 2020, до када је и ЕУ замрзла проширивање - рекао је Лабус.

Он је навео и да питање Косова треба решавати независно од пута евроинтеграција, као и да у периоду од три године и Брисел и Београд треба да размисле шта даље да се ради.

- За Србију не би била никаква политичка трагедија ако би се задржала на уговору о слободној трговини (уз његово проширење и за област услуга) и шенгенском визном систему. Замрзавање преговора је једини тактички потез који ће истерати ствари на чистину, јер овим путем нећемо доћи до циља - истакао је некад високи државни званичник и додао да је и данас, упркос томе, велики присталица прикључења ЕУ.

Неспорно је да у тренутку када Србије жури ка ЕУ ствари више нису исте као у Лабусово време. Нема сумње да ни у првом плану администрације у Бриселу нису толико реформе, што грађане и привлачи ка ЕУ, колико решење косовског питања. И на крају, јасно је да ЕУ нема намеру да у у скорије време прими нову чланицу, јер је у том савезу тренутно превише проблема.

Мање пара, погоршање односа, лоша политичка порука

Ипак, поставља се питање колико би нагло кочење на европском путу могло направити штету Србији, не само на спољнополитичком плану, него и на економском? Како би се то одразило на политичку стабилност у земљи и какву би поруку тиме уопште послали?

Маја Бобић, генерална секретарка Европског покрета у Србији, каже за "Блиц" да, колико год да је смањена пажња Брисела, Србија само може да има користи од усмеравање Уније реформама и владавини права.

- Не знам шта би добили од замразавање пута ка ЕУ, да ли бисмо уопште редефинисали пироритете у том периоду. Јесте да ЕУ са мањом пажњом прати ситуацију у Србији, али и нашој администрацији евроинтеграције нису приоритет - наводи Бобићева.

Она додаје да би у случају паузе на европском путу изгубили најмање 200 милиона евра годишње које добијамо из фондова ЕУ.

- Регионално би било какво замрзавање допринело погоршању односа, а политички би послали велику поруку у тренутку када се дешавају глобалне промене. Тежња ка ЕУ је вредносни став. Можда у овом тренутку није јасна идеја коју имамо, али поставља се питање какво друштво желимо да будемо - истиче Бобићева.

Економиста Михаило Црнобрња, који је и председник Европског покрета у Србији, каже да му није позната институција замразавање преговора са ЕУ, иако је практично Турска била у тој ситуацији, и наводи да би ту било проблематично неколико ствари.

- Прво, не знамо да ли би тиме изгубили право на коришћење новца из ИПА фондова. Уколико и фондови ЕУ у том случају буду замрзнути, то би била потпуно неразумна одлука. Тиме би се успорилла и динамика којом вршимо реформе, поговотово што је у Србији евроскептицизам у порасту - наводи Црнобрња за "Блиц".

Он додаје да је могуће да би се и страни инвеститори запитали зашто се то ради.

- Могуће је и да би се смањила структура страних инвестиција, као и кредита. Не би се смањиле инвестиције из Кине, а поготово не Русије, којој би то можда и договарало - закључује Црнобрња.

Замрзавање као отрежењење?

Са друге стране, Ђорђе Вукадиновић, уредник Нове српске политичке мисли, каже за "Блиц" да само на први поглед Лабусова идеја звучи јеретички, али да је то у ствари разуман предлог. Он наводи да то не би био драматичан потез, с обзиром да је наш процес евроинтеграција на слепом или, у најбољем случају, на најспоријем могућем колосеку.

- У том смислу, осим психолошког ефекта, неке штете велике не би било. Уколико нам ЕУ не би укинула шенгенски систем, замрзавање преговора би се минимално осетило. Можда би се бунио један део београдских и бриселских биократа који симулирају велике активности на том плану, иако и једни и други знају да је реч о ћорсокаку - сматра Вукадиновић.

Он додаје да застој у преговорима има смисла делом због стања у Србији, а делом због стања у ЕУ, "која је у таквим превирањима да је проширење свакако последња ствар о којој размишља".

- Такво је расположење у највећем броју земаља ЕУ, у сваком случају код најутицајнијих. Ни у Србији није много боље. Штавише, то замрзавање било би добродошла пауза и отрежњење, након чега би дошло до позитивних промена и код нас и у Бриселу. И онда поштено да видимо да ли ЕУ нас жели и желимо ли ми њих - истиче Вукадиновић.

А како је текао пут ка ЕУ?

Пут Србије ка ЕУ траје практично од октобарских промена и имао је различиту динамику. Власти у Београду су на самом почетку много више условљаване, нарочито хапшењима оптужених за ратне злочине, а затим и односима са Косовом.

Формални почетак евроинтеграција могао би да се веже за октобар 2005. године, када су кренули разговори о Споразуму о стабилизацији и придруживању (ССП).

ССП је потписан у априлу 2008, а ступио на снагу тек 2013. године. Важан датум је свакако и 19. децембар 2009, када смо почели да користимо благодети безвизног режима, а три дана касније Србија је поднела захтев за чланство у ЕУ.

Званично смо постали држава кандидат 1. марта 2012. године, а прва Међувладина конференција између Србије и ЕУ одржана је 21. јануара 2014. На другој Међувладиној конференцији, 4. децембра 2015, отворена два од укупно 35 преговарачких поглавља. До данас смо отворили осам поглавља, а чека нас још укупно 27.

Према последњим најавама, улазак Србије у ЕУ реалан је најраније 2020. године.

(Наташа Латковић)

(Блиц)