Лорна Штрбац: Свет се променио, али државе и нације нису нестале

После пада Берлинског зида, појам глобализације постаје један од најучесталијих у друштвеним наукама, у публицистици и политичком говору. Безброј конференција је током последње деценије 20. века организовано с том темом. Такође, најзначајнији светски интелектуалци тог времена написали су мноштво радова о глобализацији. Но, упркос плурализму приступа глобализацији и стотинама разноврсних анализа и ставова у вези са глобализацијом, с временом се, као доминантан, успоставио онај најтривијалнији међу њима – хиперглобалистички приступ.

Хиперглобалисти су били група утицајних теоретичара и интелектуалаца која је сматрала да савремене промене у области економије, политике, медија и технологијa не воде само интензивном повезивању народа, држава, култура и религија. По њиховом мишљењу, оне воде и нестанку државе као институције, укидању нације као облика социјалне организације, победи капитализма и либерализма у свим деловима света и стварању нове и другачије политичке организације која подразумева постојање светске државе, полиције и војске.

Управо због тога, после пада Берлинског зида, и током глобалног престројавања, када је већина бивших социјалистичких земаља променила своје геополитичко опредељење, сводећи бит својих државних политика на чланство у ЕУ, а економску политику на распродају државних ресурса, хиперглобалистички приступ савременом друштву (држави и суверенитету) појавио се као инструменталан.

Овај приступ је у сфери идеја (којима се руководе политичке странке и економске, политичке и интелектуалне елите) легитимисао процес десуверенизације држава које су изласком из совјетске сфере утицаја тек повратиле свој суверенитет. Тако да је доминација хиперглобалистичке тезе о крају државе и суверенитета била логична у времену транзиције. И у Србији је, у периоду 2000–2008. доминантан био овај приступ. Он је за унутрашње потребе био инструментализован како би оправдао спровођење промена које су водиле ка све већој десуверенизацији, али и редукцији војних, економских и симболичких ресурса.

Но, после 2008. године, учесталост појма глобализације се смањује, тезе о крају суверенитета су све мање присутне и све је мањи број оних који верују да је ружичаста слика света коју су произвели хиперглобалисти, аутентична рефлексија стварности. Није реч о томе да је степен повезаности међу народима и државама мањи, те да тако мање интензивна интеракција производи пад интересовања за процес глобализације. Могуће је претпоставити да је реч о томе да су приступи глобализацији, који су претходних деценија успостављени као доминантни, оспорени у самој стварности, и то из свих могућих аспеката.

Свет се веома променио, али државе и нације нису нестале, нити нестају. Напротив, нација је и даље основни облик социјалне организације света и јединица међународног поретка. Неолиберална економска политика, која је у сржи хиперглобализма, скоро у половини чланица ЕУ довела је до дубоке економске и политичке кризе, а усмеравање масовне пажње на Сирију, Авганистан или данас Крим, само краткотрајно одвлачи интересовање јавности са проблема масовне незапослености и високе задужености. У Кини није нестао комунизам. У бившим социјалистичким земљама није остварен онај ниво стандарда који је очекиван након транзиције.

Тезе које су чиниле бит хиперглобалистичког приступа за своје време биле су и револуционарне, и манипулативне, и утопијске. Можда у далекој будућности државе какве данас познајемо заиста нестану и можда ће једном бити створена другачија политичка организација света и другачији облици управљања. Но, док се то не деси, ако се уопште икада и деси, државне политике треба да рачунају с реалним светом, а не са оним пројектованим и имагинарним.

(Политика)