Герд Коенен: Русија не може ништа значајно да понуди Србији, Бугарској и Грчкој

Владимир Путин жели да представи Русију као јаку и уједињену земљу „споља и изнутра“. Бивши Совјетски Савез руски председник види као „природни империјални оквир“, каже у интервјуу за ДW историчар Герд Коенен.

ДW: Увек изнова се износе тврдње како руски председник покушава да обнови Совјетски Савез. Истовремено у Русији јача национализам. Совјетски Савез је био мултиетничка држава са „социјалистичким интернационализмом“ као основним принципом. Иде ли то једно с другим?

Герд Коенен: Није ствар у томе да Путин жели да обнови СССР или да чезне за социјализмом и социјалистичким интернационализмом. Напротив, „највећу геополитичку катастрофу 20. Века“, како назива распад Совјетског Савеза, Путин види као слабљење Русије. СССР је за њега било природно ширење царског простора и постављање оквира „хиљадугодишње“ Русије. Покушај да се спречи распад одустајањем од мировног споразума са Чеченима и враћање историјском путу „Уједињених руских области“ (термин који потиче из древне руске митологије), представљали су основ Путиновог говора 2005. године, у другом председничком мандату.

С обзиром да пишете о еклектичном саставу новог система вредности у Русији (цару и Стаљину), како гледате на то што већина Руса не примећује оно на шта указујете?

Многи то примећују и на то гледају са олакшањем. Постоји велика потреба да се сагледају нека историјска дешавања, оно што се одиграло у историји совјетске Русије, што ја било радикално и фатално. То су били Стаљин и цар, бели и црвени, крвници и жртве, атеисти и свештеници. Тај процес је разумљив и на неки начин неопходан и разуман. Ипак, фаталан је идеолошки приступ власт – а то у данашњим временима значи Путин – којима сва та историјска дешавања покушавају да се хармонизују. Тиме се комплетно трагично поглавље руске историје у 20. веку претвара у патриотски кич и херојске приче, уместо да се власти суоче са прошлошћу и истраже узроке страдања у земљи. Овако се ствара терен хвалоспева у којим Русија корача од победе до победе, херојски истрајавајући окружења љубоморним остатком света.

Многи Руси очигледно имају проблем са осећајем дубоког понижења, верујући да их је Запад лагао. Да ли је такво расположење уопште релевантно?

У сваком случају се не може рећи да је ирелевантно, али је у суштини резултат пропаганде. Такве тврдње имају компензацијску функцију. Ако се изузму привредно успешне године захваљујући извозу нафте и гаса, у Руској Федерацији се током Путинове ере говори о зловољним страним непријатељима. Истовремено је Русија равноправни партнер многих међународних економских и политичких тела. Група седам најразвијенијих земаља света прерасла је у Г8. Путин је прошетао бројним црвеним теписима. Проблем је у томе што је руски председник фиксиран искључиво на једног геополитичког партнера – Сједињене Америчке Државе, што је некадашњи СССР довело до пропасти, иако је Совјетски Савез тада имао бољу друштвено-економску позицију.

Многе Русе чини нервозним то што су Европљани и Американци уједињени у НАТО савезу, након што је Варшавски пакт изгубио смисао и то је разумљиво. Али они који говоре о „успону НАТО-а“ треба само да погледају карту, како би схватили да је сценарио о тзв. опкољавању Русије плод маште. Уколико Кремљ тврди како је у источној Украјини суочен са НАТО снагама, онда то за циљ има подстрекивање сопствених грађана. Још је апсурднији јаук око Европске уније, која се представља као претња по Русију. Такве тврдње су још неискреније.

Ако се заиста може говорити о превладавању „највеће геополитичке катастрофе 20. века“, какав је план за земље Балтика? Оне су некада имале важну улогу у Совјетском Савезу, а сада су чланице НАТО.

Актуелна политика руског руководства је наставак фаталне политике засноване на комбинацији самоизолације и глобалним тензијама, које су СССР и довеле до пропасти. Мале балтичке земље, које је Стаљин 1940. године анектирао, готово на сличан начин као што је то учинио Путин са Кримом, јесу постале чланице НАТО након стицања независности 1991, али на својој територији никада нису имале НАТО базе или снаге. Међутим, сада када постоји опасност од ширења конфликта, имајући у виду прилике у Доњецком басену, Балтик ће добити мање НАТО базе.

А то што Финска и Шведска размишљају да се прикључе НАТО јесте питање о којем би Русија требало да размисли. Због чега је створен талас страха и неповерења међу суседима и зашто је све мање пријатељства и разумевања, чак и међу савезницима, попут Белорусије и Казахстана? Ако о томе уопште размишљају, требало би да потраже и одговор. Јер оно што је задесило Украјину, сутра би могло да се догоди и њима.

Како гледате на евентуални ризик по источноевропске земље? Какву би стратегију Путинови саветници могли да имају за земље Балкана?

Иако нисам стручњак за таква питања, ја ту не видим кохерентну стратегију Кремља, већ само константне покушаје да се ту и тамо остваре одређени интереси, повезивањем са одређеним политичким снагама, фрустрираним појединцима, интересним групама, чак и из носталгичних побуда. Стварно не видим ништа значајно што Русија може да понуди тим државама. Осим покушаја да се евентуално придобију одређене политичке елите или солидарност по верској, православној основи, као што је то већ био случај са Бугарском, Србијом или Грчком, Москва у сваком случају не може спасити Грчку од банкрота нити је пребацити у своју орбиту.

*Герд Коенен је немачки историчар и публициста. Предмет његовог основног академског истраживање јесу немачко-руски односи у 20. веку, али и историја комунизма.

(Дојче веле)