Филип Шварм: Либијски синдром и спољна политика за унутрашњу употребу

 Јефтина пропаганда за домаћу употребу и мутни дилови чине срж односа Србије са светом и њене дипломатије. Оливер Потежица, Слађана Станковић и Јовица Степића платили су својим животима цех те политике

Право питање зато гласи – чиме се у Триполију бавило представништво Србије упркос чињеници да је још 2011. огромна већина држава повука своје дипломатско особље из Либије? Има ли то какве везе са рекламном демонстрацијом рокања из протутипова оруђа и оружја у Никинцима за различите клијенте из арапских земља? Или, можда, са мутним лиферацијама овдашњих „бизнисмена" свега што има прођу у либијском каосу, укључујући и егзистенцијалне очајнике из Србије које су убједили да ће добро зарадити тамо гдје нитко не иде а камо ли ради?

У нормалној држави ово би био разлог за хитно сазивање Скупштине и формирање посебног анкетног одбора. Такођер, пљуштале би и оставке – од министра, па на ниже. Међутим, Ивица Дачић много се не узбуђује. Исто као и у случају отмице и смрти Слађане Станковић и Јовице Степића и сада је, послије погибије Потежице, најавио формирање комисије. Њен задатак је јасан – задавити и покопати у мраку партиократске државе буразера, кумова и ортака свако утврђивање одговорности. Људске животе то друштво ионако сматра безначајним у односу на сопствене пословне и друге комбинације.

Ако истребљена српска амбасада у Либији за Дачића и Александара Вучића – предсједника свега у земљи – представљају само кратку непријатност на дневном нивоу, то нипошто није знак да се они систематски не баве вањском политиком. Напротив, руке су им пуне посла и не знају гдје би прије са збуњивањем и излуђивањем страних дипломата. Мисли ли итко да је у Бриселу лако закључити какав је курс Србије када њени највиши званичници на сва уста данас говоре о императиву прикључења Европској унији, а сутра повлаче на консултација амбасадора у Паризу и обустављају службена путовања у Француску због ослабађања Рамуша Харадинаја пред тамошњим судом? Што ли тек аналитичари у Стате депарменту мисле о нашим „никад бољим односима" са Вашингтоном док се у америчкој и другим западним амбасдама у Београду „откривају" центри за дестаблизацију земље и регрутирање домаћих издајника и страних плаћеника? Вриједи ли се запитати како је у Москви тумачена „паметна" Вучићева подршка Хилари Клинтон, кандидатки за предсједницу која је Владимира Путина упоређивала са Хитлером?

И то није све. Ситуација у Македонији омогућила је Вучићу и Дачићу да у стилу касних осамдесетих и деведесетих отворе све контраверзе и проблеме српско-албанских односа. Тамо гдје су неопходни промишљеност и принципјелност, овај двојац без кормилара упустио се у таблоидне теорије завјера, надрианалитику међународних односа и распиривање страха и мржње на све стране. Знају они добро да план времешног и заборављеног Вилијама Вокера о „Великој Албанији" има мању цијену од шлајфни на којима је написан, али и да им извлачење овог крајње мутног Американца на дневно свјетло доноси поене на домаћој сцени; знају, такођер и да су Приштина и Тирана у предизборној грозници и да такмичење у пљувању у даљ само јача тамошње екстремисте, али како да му одоле када је то тако ефикасно за распамећивање бирачког тјела и гурање под тепих читавог низа тешких проблема.

Вањска политика и односи са Америком, Русијом, Европском унијом, Кином и регионом за Вучића и Дачића искључиво имају функцију набијања рејтинга, јефтине пропаганде за кућну употребу и дилова попут Београда на води и још горих. Управо на олтару те власти и њене дипломације жртвовани су животи Оливера Потежице, Слађане Станковић и Јовице Степића.

(Време)