Феђа Димовић: Има ли Србија своју елиту

Крајем прошлог месеца имао сам част да се нађем на једном веома инспиративном скупу. Као члан Београдског синдиката, заједно са пријатељем Александром Протићем, био сам позван да будем гост на годишњој скупштини Организације српских студената у иностранству (ОССИ), која се два пута годишње одржава у Србији. Овога пута, место окупљања је био Ректорат Универзитета у Београду. За неупућене: ОССИ је формирала група српских студената из Европе и Северне Америке средином јула 1997.

Основни циљ организације је био повезивање и успостављање међусобне сарадње ради остваривања заједничких интереса и одржавања веза са матицом Србијом. Организација је успела да повеже десетак клубова српских студената у САД, Великој Британији, Француској и Немачкој, као и да окупи неколико стотина чланова у десетак држава света. Од 2002. до 2007. организација је била пасивна, да би се 2007. поново активирала.

Једноставно речено, ОССИ је скупина младих људи који завршавају или су већ завршили најпрестижније светске универзитете. Био сам фасциниран надахнутим говорима момака и девојака који су своје образовање стицали у амфитеатрима и читаоницама Харварда, Јејла, Колумбије, Оксфорда, Шефилда, Итона, Сорбоне, Хајделберга... Не само због тежине њиховог знања и елоквентног изражавања, већ и због таласа искреног патриотизма и солидарности који је преплавио свечану салу Капетан Мишиног здања. 

Одавно се сви питамо да ли Србија има своју елиту. Кад се уопште помене реч елита, већина помисли на ону естрадно-политичку која пуни странице таблоида или се вози у блиндираним лимузинама. Свима нам је преко главе разних медиокритета који заузимају све водеће позиције у држави и друштву. Међутим права елита, о којој овде говорим, је она духовно-интелектуална и једина права која заслужује да носи такав назив. Она која би могла да настави пут Тесле, Пупина, Миланковића, Руђера Бошковића, Његоша, Андрића, Селимовића, Црњанског и осталих интелектуалних громада које су умногоме задужиле нашу нацију. Одувек сам веровао да једна таква снага сигурно постоји међу Србима, а након поменуте скупштине ОССИ постао сам и убеђен у њено постојање. Србију би могли успешно да предводе људи попут Милутина Станисављевића, ускоро доктора филозофије са универзитета „Фридрих Александар” из Ерлагена, који држи целог Ничеа у малом прсту и плени позитивном енергијом. Добро би нам дошао и тренутни председник ОССИ Стефан Стефановић, који ће са своје двадесет и две године постати најмлађи доктор молекуларне биологије у Европи на чувеном универзитету „Рупрехт-Карл” из Хајделберга, који су похађале личности попут Хегела, Хабермаса, Карла фон Драјса, Светозара Марковића, Јована Ристића, Љубомира Ненадовића и других. Ту је и Александар Протић – момак који је отишао из Београда на Сорбону и тамо завршио француску књижевност. Дању је радио да би се издржавао, а ноћу припремао испите. Успео је самоиницијативно да у званични наставни програм на Сорбони уврсти изучавање лика и дела Николе Тесле. Игор Симић (1988. годиште) завршио је режију и филозофију на „Колумбији”, бави се сликарством и црта сјајне карикатуре. Списак траје у недоглед...

Ови млади људи су ту, додуше расути по свету, али спремни да се у сваком тренутку врате у своју земљу и помогну јој да стане на ноге.

Само је питање да ли би их оваква Србија дочекала раширених руку. Сведоци смо да наши клинци свакодневно освајају медаље на највећим светским такмичењима у знању, али им то није никаква препорука за долазак на било коју одговорну функцију у држави. Док они пакују кофере и неповратно одлазе преко границе, земља остаје у рукама страначких полтрона и незналица. Зато и имамо министре који се отворено хвале како не читају књиге. Знање и рад овде нису рецепт за напредак у каријери, већ кога знаш и с ким си. Образованих нестраначких људи политичари се сете само пред изборе, када их наводно позивају да се укључе у управљање државом, или им мажу очи некаквим националним плановима за младе, који после скупљају прашину по фиокама. Да не буде забуне, нису баш сви паметни и способни отишли из Србије. Многи су још увек овде, али су и они ћушнути у страну, осим ако нису потписали партијску приступницу и одлучили да више не слушају своју памет, већ шта им се каже „одозго”. Негативна селекција изједа ово друштво и ствара неповерење грађана у државу и њене институције.

Зато су Србији под хитно потребни нови људи који ће је повести у правом смеру. Нова генерација младих која ће се борити да се у наше друштво поново врати прави систем вредности који афирмише знање, поштење, рад, таленат, солидарност, љубав према народу и држави. Такви људи постоје у Србији или се тренутно налазе ван њених граница. На нама је да се боримо да они коначно избију у први план. Па да Србија поново има своју праву елиту.

(Политика)