Драгољуб Жарковић: Национална класа

Русија и Европа: Зашто људи воле Путина?

Овде и за неколико дана из памћења избледе и крупнији догађаји, живот просто наметне друге теме, и тешко ће бити садашње европско подвижништво, ако је уопште о томе реч, претворити у опипљив гласачки капитал.

Још горе ће бити ако нас сваки дан на то подвижништво подсећају. А како је било кренуло – уз ударнички рад медија који су заборавили трезвену оцену Бориса Тадића, председника Србије и Демократске странке (ДС), да потврда кандидатуре за Европску унију (ЕУ) није од епохалног значаја – огадиће народу и ово европско предворје.

Битка за гласове водиће се по блатњавим сокацима, сеоским крчмама, у халама напуштених фабрика, болницама у којима промаја дува кроз прозоре, а малтер опада с таваница и зидова, у задимљеним бившим домовима културе, месним заједницама с пећима на лож уље, од куће до куће, а посебно у оним домовима у којима живе губитници транзиције и којима бриселска блештава светла изгледају пре као нека зајебанција уприличена за телевизију, него нешто што се њих тиче.

Том свету ближи је Путин од Ван Ромпеја, ако се тако пише, без обзира на резултате анкета у којима Европа и не стоји толико лоше у очима народа коме сада маркице за здравствено осигурање дају на само три месеца, а некима од тих "тромесечних" тек ако имају снаге да штрајком и протестом то изборе.

Свиђа се овдашњем свету Путиново заклињање да ће Русија бити опет велика, паметна и моћна, а нешто тако би требало и Србима, али то нико не нуди – то су тековине демократизације која је убила јефтини популизам и маргинализовала странке и покрете који су на тој теми двадесет година замајавали овај народ – али да се такав појави, и да буде уверљив, макар декларативно, победио би на изборима без обзира на то што ћу одмах да се сложим с вама – тај мора да је велики лажов!

Ми смо просто дошли до тога да нико не верује да ће Србија снажно да искорачи па то нико и не обећава. Ниско су постављени циљеви српске политике, а народна очекивања су још нижа. У таквој атмосфери излази народ на изборе, који ће, по свему судећи, бити нерешени и доказаће се још једном теза да државе не напредују кроз политичке промене, већ кроз промене по дубини друштва: новом социјалном стратификовању и новим културним моделима. Наравно, на изборима ће неко да победи, овако или онако, али ће стање у друштву остати нерешено: једни јапијевци биће замењени новим. Свуда политичара, нигде идеје.

Послови: Италијански ауто, слике наше

Добро, чланство у ЕУ јесте велика идеја која подразумева нову социјалну слику Србије и нову културну матрицу. Али, поштено је рећи да ми Европи, овакви какви смо, нисмо потребни, тим пре што ће се критеријуми за пуноправно чланство пооштравати у складу с дубином кризе која тресе "стару даму". Или, по нас још горе, критеријуми ће бити спуштани у складу с том истом кризом, па се "ни коњима неће бројати зуби".

За нас би, дакле, још најгоре било неко инстант придруживање, диктирано политичким марифетлуцима евробирократије која може разлоге сопственог опстанка потражити и у продору на Западни Балкан, омасовљењу кроз концентричне кругове моћи и утицаја, и тек би нас то оставило у периферијском дворишту које је, по правилу лоших алегорија, зарасло у коров, а тараба је искривљена.

Овде је питање само једно: шта ми можемо урадити сами за себе? Можемо, рецимо, да правимо аутомобиле. Истина, фирма је 67 одсто у власништву Фијата, дизајнерска и технолошка решења су италијанска, али ни Борис Тадић ни Млађан Динкић, лидер Уједињених региона Србије, у одвојеним посетама Салону аутомобила у Женеви, где је ново возило "500Л" премијерно приказано, не греше кад јединствено кажу да је то подухват за српску индустрију. Мада би се око заслуга тешко споразумели.

Само злуради прерачунавају колико смо платили да би се Фијат одлучио баш за Крагујевац. То јесте шанса, ако производња крене у пуном обиму. Систем коопераната обезбедио би пристојну запосленост, порески приходи би били добри, извозна актива би била већа него у случају УС Стила и то би, речју, био један европски импулс, можда и иницијална каписла за нове послове високог нивоа прераде и прихода.

То нас, у сваком смислу, више приближава Европи него качење застава по бандерама, као што је неспорно да су и Тадић и Динкић видели шансу да женевску промоцију искористе за изборну кампању.

Само што се Тадић још и преиграо па поменуо "Југо – Америку", односно посао с извозом "југића" у САД, који је толико неславно пропао да је било неумесно помињати га овом приликом баш зато што Италијани планирају значајан извоз новог "крагујевачког чеда" на тржиште где су већ преузимањем "Крајслера" направили одличан посао.

Домаћи медији који нису штедели на специјалним извештачима с овог скупа помињу и некакву "националну класу", по навици да вести натежу до границе пуцања, покушавајући да то прикажу као српски продор у свет високе технологије и модерне индустрије, али чини ми се да би ефекат могао бити обрнут.

Као што је околност да је вест о процветалим висибабама, као знаку пролећа, објављена у истом дану када и вест о прихватању кандидатуре за ЕУ, један од посматрача домаће сцене, налакћен на сто у београдском "Каленићу", прокоментарисао: "Ови опет спинују!"

Очекивања: Избори, па да полегамо

Председник Покрајинског одбора ДС-а у Војводини и члан Председништва ДС-а Душан Елезовић најавио је могућност да и председнички избори буду одржани на пролеће. Све у једном пакету: републички, локални, покрајински, председнички... Па, да после полегамо.

Елезовић је пустио пробни балон, спиновао јавност, нешто као с висибабама, а после је напола демантовао сопствену изјаву, у тренутку кад је Борис Тадић, уморан од бриселске борбе за кандидатуру, рекао како о изборима нема времена да мисли. У том тренутку већ је за тај исти дан била заказана седница Изборног штаба ДС-а. Има ко о томе да мисли и кад председник није у кондицији.

О тој теми пишемо опширно у овом броју "Времена" на страницама које следе. Расплет ћемо брзо сазнати.

(Време)