Дојче веле: Речи које су табу у свету

Који изрази још смеју да се користе у „политички коректном“ језику, а који више не? О томе се у Немачкој већ недељама жучно расправља. Али и у другим земљама воде се дискусије око дискриминишућих израза.

Шитао Ли, новинар који је дошао да ради за кинеску редакцију Дојче велеа, првога радног дана је свог новог шефа ословио са „вођо“ – „фирер“ (Фuhrer) – и видео око себе пренеражена лица. „За мене је израз 'вођа' на кинеском био сасвим нормалан. Нисам имао појма да се реч 'фирер' у Немачкој не користи“, објашњава Ли. Израз који је употребио у Немачкој се користио током тзв. Трећег Рајха. Тако су Немци звали нацистичког диктатора Адолфа Хитлера.

То је једна од многих речи које су, због националсоцијалистичке трауме, у Немачкој табу. Али националсоцијализам није једини разлог за то што су неке речи „прогнане“ из немачког језика. У јануару се повела јавна расправа око израза „Neger“ (пежоративни израз за „црнац“) и питања сме ли та реч да и даље да буде у дечјим књигама. Тај израз може се наћи у неким познатим дечијим класицима попут „Мале вештице“ Отфрида Прaјслера који је написан 1957. када тај израз већина Немаца није сматрала пежоративним. Данас је међутим другачије.

Претерана политичка коректност?

Противници идеје о замени тих израза сматрају да цела ствар иде предалеко; они се боје „фалсификовања“ дела. Чују се приговори да је реч о претераној и непотребној политичкој коректности. Хелен Витле то чуди. „Често сам шокирана када видим шта све сме да се говори у Немачкој, на пример 'Mohrenkoph" („црначка глава“, застарели израз за чоколадни кекс манчмелоу“ – „мuchmallow", оп.а). Осетљивост у језику је у Великој Британији много већа“, објашњава уредница у енглеској редакцији Дојче велеа.

Ни њена колегиница Кејт Мизер, уредница културе ДW пореклом из Сједињених Држава, не може да схвати како то да се неки изрази у Немачкој не сматрају проблематичним: „Данас се у САД користи израз Афроамериканци. Изрази 'црнци' или 'тамнопути' су табу.“

Сједињене Државе су такорећи домовина дискусије о политичкој коректности у језику. Тај покрет родио се 80-их година. Његове присталице залагале су се за расправу о осетљивим изразима заступајући тезу да језик не би требало никога да дискриминише на основу његове боје коже, пола или вероисповести. Тражили су да се речи које су дискриминирајуће, пежоративне и увредљиве, замене неутралним, политички коректним изразима.

Језик обликује стварност

Један пример за то у Немачкој јесте и израз „циганин“. Тај израз је у националсоцијализму, али и ранија, био повезан са негативним асоцијацима, са крађом, на пример. Данас је он „прогнан“ из немачког језика и замењен политички коректним изразом – „Синти и Роми“.

Противници политичке коректности заговарају, с друге стране, тезу да сама замена расистичких појмова не мења ништа у друштвеној стварности дискриминисаних. Да ли је расправа око дискриминације у језику само лицемерна, привидна дискусија? Не, тврди, језички стручњак Мартин Венгелер: „Јер језик не одражава само стварност, он је и обликује.“ Зато, објашњава он, није свеједно како се називају одређене групе људи. С новим изразима губе се негативне конотације. Венгелер предаје германистичку лингвистику на универзитету у Триру и члан је жирија који сваке године, уз велику медијску пажњу, бира „најружнију реч године“. Он је до сада често морао да се брани од приговора због претеране политичке коректности.

Историјске трауме одражавају се у језику

Политичка коректност, односно, њене границе, увек су и питање перспективе. Док је из перспективе једног Американца немачки још прилично политички некоректан, из перспективе једног Руса Немци су врло осетљиви на политичку коректност. „У Немачкој се више пази на изразе. То у Русији није тако“, каже новинар из руске редакције Дојче велеа Андреј Кобјаков. Што не значи, додаје, да у руском нема расистичких израза.

Иранац Ескандар Абади, уредник у персијској редакцији ДW каже да се и у Ирану, међу интелектуалцима, воде контроверзне расправе о одређеним изразима и њиховој моралној исправности, али да се у Немачкој то одвија „званичније“, преко медија.

Зашто се у неким земљама воде жестоке дискусије о појединим изразима, а у некима не? „Разлог треба тражити у драматичним догађајима који су толико страшни да их велики део становништва сматра неподношљивим“, објашњава Улрих Амон, професор социолингвистике на универзитета Дуисбург-Есен. У њих спадају брутална убиства Кју Клукс Клана над Афроамериканцима у САД или злочини националсоцијализма у Европи.

„Хендикеп“ није „изазов“

Колико далеко треба да се иде са политичком коректношћу – око тог питања нису сложни ни лингвистички стручњаци. За Амона је проблематично када се реч „хендикеп“ замени са „изазов“: „Наравно да је позитивно да се људима већ самим језичким изразом не потура под нос да су хендикепирани, али ипак из тога не треба изводити закључак да су они само суочени са посебним изазовима и да сваком тренутку могу сами себи да помогну.“

Мартин Венгелер пак наглашава да је језик важан за идентитет појединца што значи да би они који се осећају дискриминисано, одређеним изразима требало да буду укључени у расправу о њима и њиховој евентуалној замени неким другим, неутралним изразима.

Аутори: Мари Тодескино / Дуња Драгојевић

Одговорни уредник: Иван Ђерковић

(Дојче веле)