Дејан Шошкић: Мере су неутемељене и недостојне озбиљне државе. Да ли се марже ограничавају тамо где не постоји слободно тржиште - у трошењу јавног новца за ЕКСПО, инфраструктурним пројектима, или извозу оружја?

"Чудесне мере", које је јуче представио председник Србије, су неутемељене, нестручне и неанализиране мере које се наводе као магични принципи решавања проблема и све скупа је недостојно једне озбиљне државе, каже професор Економског факулета и некадашњи гуврнер НБС Дејан Шошкић. Додаје и да се кроз историју показало да је сваки пут било неуспешно.

Шошкић је гостујући у програму Н1 рекао да су предложене мере такве да свако ко зна како функционише макроекономија, трговина, или обично предузеће од њих не би могао ништа реално добро да очекује на средњи и на дуги рок.

“Приче о некаквим магичним мерама које једним потезом штапа неког изузетно надареног појединца могу да решавају проблеме, час у једној области, час у другој, час у трећој итд, мислим да то нико озбиљан не може да доживи као некакав пут решавања проблема у једном озбиљно болесном друштву каква је наша земља, у којој институције већ годинама уназад не раде своје послове на начин како треба у интересу грађана. Тако да, и ово што смо чули, то је једна, рекао бих, из једне дуге плејаде неутемељених, нестручних, неанализираних мера које се наводе као некакви магични принципи решавања проблема. Дакле, то је просто, ја бих рекао, све скупа недостојно једне озбиљне државе“ каже Шошкић.

Додаје да постоји читав низ питања које би нормалне институције требало континуирано да решавају у интересу грађана, а не да неко неким “магичним решењима” решава проблеме пред најављене, или ненајављене изборе.

“Ако говоримо о маржама и ценама, неко би могао да постави сасвим озбиљно питање - ако желимо да ограничавамо марже у једном домену, где већ постоји конкуренција и мање-више некаква врста слободног тржишта - зашто се евентуално неко договара око неких цена, где би требало надлежни државни органи, као што је Комисија за заштиту конкуренције, да утврђују да ли постоје монополске структуре на тржишту, да ли је неко монополизовао увоз, да ли је неко монополизовао транспорт, да ли је неко монополизовао складиштење, да ли је неко монополизовао трговину на велико. Па онда видите зашто не повећати конкуренцију међу малопродајним трговинским ланцима. Ако идете даље ка питању, што нам не функционише добро економска политика у домену пољопривредне производње, кога ми субвенционишемо, ко има користи од субвенција, да ли раде робне резерве на добар начин, да ли ту постоје монополистичке структуре итд”, наводи саговорник Н1.

Због свега тога, Шошкић додаје да претпоставља да је сврха свега политички маркетинг.

 “Неко би могло да постави питање, ако ту ограничавамо марже или имамо жељу да ограничимо марже, да ли постоји, рецимо, више разлога да се марже ограниче тамо где не постоји више понуђача, где не постоји слободно тржиште. Рецимо у трошењу јавног новца за ЕКСПО, у подизвођачима и извођачима за инфраструктурне пројекте, у извозу оружја и на другим местима где знамо да нема слободног тржишта и утакмице, где се врло озбиљно нарушава законитост у таквом пословању и где би ограничавање марже, ако уопште треба говорити на ту тему, по мом мишљењу, имало више смисла него да се мешате у некакве тржишне односе и посебно на тај начин да уводите ограничење”, рекао је он.

Професор Економског факултета истиче да је ограничавање цена и маржи интересантна област за политичаре, али да се кроз исторују показало да је сваки пут било неуспешно.

“Још у давним временима старог Рима, Диоклецијан је то покушао у трећем веку па није успео, иако је имао и популарност и претходно велике заслуге и био на неки начин сматран спаситељем Рима, био је потпуно неуспешан у првом историјски забележеном покушају замрзавања цена, тако да је то, ја бих рекао, неразумевање суштине проблема и неразумевање, да кажем условно, терапије која је потребна да би систем почео да се враћа у неку нормалу за добробит грађана”, наводи Шошкић.

(Н1)