Данас: Зашто се затварају фабрике по Србији?

 Србија истовремено слави долазак нових инвеститора и бележи масовне отказе. Само компанија Леони затвара погон и оставља без посла око 1.900 људи, док сличну судбину деле и друге фабрике широм земље.

Председник Србије Александар Вучић пре неколико дана присуствовао је отварању фабрике немачке ПWО групе код Чачка.

Како је обећано, компанија ће ускоро запослити 500 радника, а у другој фази укупно и до 800.

Ово би била велика вест, да нас истовремено није погодио и хладан туш и најава компаније Леони да затвара своју фабрику у Малошишту и да ће око 1.900 радника остати без посла.

Међутим, гашење ове фабрике није изолован случај, у последњих неколико година угасили су се бројни погони и хиљаде радника је остало без посла.

Немачка компанија Дракслмајер у Зрењанину, која производи кабловске сетове за аутомобилску индустрију, најавила је затварање фабрике до краја 2025. године, чиме ће око 2.000 радника остати без посла.

Компанија Бенеттон у Нишу, италијански произвођач одеће, затворила је фабрику у априлу ове године, што је довело до губитка посла за око 950 радника.

Турска текстилна компанија Џинси, такође је затворила своју фабрику у Лесковцу, чиме је око 700 радника остало без посла.

Поред тога, кинеска компанија Џонсон Електрик из Ниша, која производи електро-компоненте за аутомобилску индустрију, отпустила је око 350 радника, затим фабрика обуће Фалк Ист из Књажевца отпустила је око 500 радника, а од 1. априла 2025. године додатних 100 радника је остало без посла. Аптив из Лесковца, компанија која производи електро-инсталације за аутомобилску индустрију, понудила је запосленима који су дуже време на плаћеном одсуству споразумни раскид радног односа уз отпремнину.

Укупан број отпуштених радника мери се у хиљадама, а Леони је само још једна фабрика у овом црном низу.

Поред Малошишта, Леони има фабрике и у Нишу, Прокупљу и Краљеву. Према најавама, остале фабрике у Србији настављају са радом, али се и оне суочавају са порастом трошкова.

„На другим локацијама у Србији, компанија се, такође, суочава са порастом трошкова. Ипак, Леони остаје у Србији и ове три фабрике настављају да раде на својим пројектима са јасним циљем унапређења пословања. У овом тренутку у све четири фабрике запослено је око 10.000 људи, а након затварања фабрике у Малошишту, Леони Србија ће имати око 8.000 запослених“, објашњавају из компаније у одговору за Данас.

Како додају, ово је била нужна одлука.

„Компанија Леони Србија је најпре спровела детаљну анализу интерних потреба и капацитета и на основу тога је донела одлуку о вишку 1.900 запослених у фабрици у Малошишту“, указују они.

Када је реч о радницима који ће остати без посла, компанија је припремила неколико видова подршке.

„Отпремнине које су за 50 одсто више од законског минимума – половина „бруто 1“ износа просечне месечне зараде по години радног стажа код послодавца. Такође, компанија је успоставила контакте са неколико послодаваца који у овом тренутку имају потребе за запошљавањем и наредних дана запослени у фабрици у Малошишту моћи ће да у Служби људских ресурса добију информације о условима које пружају ти послодавци“, објашњавају.

Како поручују, ако се у будућем периоду у другим огранцима компаније Леони Србија буде јавила потреба за додатним запошљавањем, посао ће најпре бити понуђен онима који су остали без посла у фабрици Малошишту.

Председник синдиката Слога у Леонију Даниел Пауновић потврђује исто за Данас.

„Ово је несумњиво до сада најтежи тренутак за све нас, а посебно за наше колеге у Малошишту, који су годинама градили ову фабрику као сопствену кућу“, указује он.

Нажалост, како додаје, одлука је коначна и неће бити промењена.

„Покушали смо да одлуку преокренемо, али нажалост, у томе нисмо успели. У таквим околностима, фокусирали смо се да запосленима обезбедимо услове који ублажавају последице губитка посла. Током преговора са локалним менаџментом компаније Леони, Синдикат Слога Леони је уложио максималне напоре да заштити интересе свих наших колега, а не само чланова нашег синдиката. Резултат тога су, између осталог, и отпремнине увећане за 50 одсто у односу на законски минимум“, наглашава Пауновић.

Он поручује да су сви синдикални ресурси сада усмерени ка томе да и последњи од готово 1.900 радника пронађе нови посао.

„Иако је гашење фабрике болан потез, успели смо да, колико је могуће, макар ублажимо последице и обезбедимо прелазне могућности за наше раднике“, закључује Пауновић.

Зашто се затварају фабрике?

Економиста Саша Ђоговић објашњава да је прва на реду била текстилна индустрија и да ту имамо процес дезинвестирања.

„Ту смо имали Геокс, па је отишао, затим је Џинси отишао, па Бенетон и тако даље. Они углавном одлазе због повећане цене радне снаге. То су радно интензивне делатности које траже већи број запослених људи и зато они траже тржишта где им је јефтинија радна снага да тамо дислоцирају своје погоне“, указује он.

Када се говори о ауто-индустрији и ауто-компоненташима, како каже, ту постоје два аспекта.

„Први је тржишни, односно проблем пада потенције ауто-индустрије, посебно на европском тржишту. Због тога је смањен прилив поруџбина са тог тржишта. Други аспект су, поново повећани трошкови рада. Кад се споје тај тржишни фактор и овај који је у вези са висином трошкова пословања, а уколико реорганизација не може да побољша резултате пословања, онда се уместо гомилања губитака иде на затварање пословања“, наводи он.

Ђоговић сматра да то говори о томе како се радило за 13 година ове власти.

„Сем сталног фокуса на издашним субвенцијама за долазак страних директних инвестиција, није било рада на поправљању домаће приватне иницијативе на транспарентан начин, где не би било привилегованих играча на тржишту. Те инвестиције морају да се базирају на независним институцијама, где нема толеранције према миту и корупцији и нема повлашћених у складу са блискошћу политичким, владајућим структурама“, наглашава он.

Ми имамо један домаћи ресурс, а то је дијаспора, тврди наш саговорник.

„Међутим, они су навикли на западна правила игре и регулаторна тела која поштују та правила и санкционишу оне који их не поштују. Нису навикли на ендемску корупцију каква је код нас на тржишту и зато избегавају ово тржиште. Тај ресурс ми не можемо да искористимо због ових ограничења институционалне природе, због чега нам се дешавају и протести“, појашњава Ђоговић.

Како додаје, инвеститорима је потребно стабилно тржиште.

„Да бисмо ми могли наше тржиште да сматрамо стабилним и извесним, да се зна шта ће се дешавати у наредних две или три године или више, морамо да средимо своје двориште, односно да поправимо свој институционални амбијент. То подразумева и независно судство и независна регулаторна тела која ће водити рачуна о имперфектностима на тржишту“, наводи он.

Ђоговић  наглашава да мора да се направи заокрет од нетранспарентних субвенција ка јачању институционалног амбијента и привлачењу домаћег капитала из иностранства и оживљавању домаће приватне иницијативе.

Што се тиче радника, према његовим речима, они морају стално да се преквалификују или доквалификују и да савладавају нове вештине у складу са тржишним потребама.

„Радници Леонија ће можда наћи посао код неких других аутокомпоненташа. Или би можда Стелантис у Крагујевцу могао да апсорбује неки део радника ако за тиме постоји потреба“, каже Ђоговић.

(Данас)