Данас: Вође студентских демонстрација из 1996 – Времена се мењају, али изгледа да једино глад за влашћу остаје иста, као и спремност неких људи да до власти долазе крађом на изборима

„Времена се мењају, али изгледа да једино глад за влашћу остаје иста. Тако је иста остала и спремност неких људи да до власти долазе крађом на изборима. А крађа на изборима је крађа права да се одлучује о сопственој будућности. Можда се само променила техника. Крађа је постала безочнија. Актуелна ситуација заиста (бар донекле) подсећа на време из 1996. године и могуће је повући бројне паралеле“, каже у разговору за Данас Александар Ђукић, некадашњи члан Иницијативног одбора и председавајући Главног одбора протеста студената из 1996. године, коментаришући данашње протесте студената на београдским улицама.

Студентски протести пре 27 година трајали су 117 дана

И тада, пре 27 година, опозиција, односно коалиција „Заједно“ – СПО, ДС и ГСС победила је на локалним изборима, али је власт покушала да победу поништи судским одлукама. То је резултирало грађанским протестима који су трајали 88 дана, док су студенти на улицама били 117 дана.

Демонстрације су завршене интервенцијом ОЕБС-а и доношењем специјалног закона – леx специалиса – чије је усвајање тражио Слободан Милошевић, а којим је призната победа опозиције на локалним изборима у Београду и другим градовима на основу налаза мисије ОЕБС-а. То је била прва победа српске опозиције од увођења вишестраначког политичког система 1990. која је уздрмала Слободана Милошевића и тадашњу владајућу коалицију СПС-ЈУЛ.

Грађански протести отпочели су у Нишу, под вођством Зорана Живковића, будућег градоначелника Ниша, али су се брзо проширили на целу Србију, јер је власт осим што је одбијала да призна резултате избора, настојала да поништи и понови изборе у оним местима где је претрпела пораз, кроз низ судских одлука. Истовремено опозициони посланици су започели са штрајком глађу у Скупштини Србије, међу којима и Борис Тадић и Слободан Гавриловић.

Ђинђић: Ако на нашем путу будемо морали да их згазимо, згазићемо их

„Ако сада не одбранимо народну вољу, никада више нећемо моћи да позовемо народ да изађе на изборе и гласа за нас. Ми морамо да победимо и ако на нашем путу будемо морали да их згазимо, згазићемо их“, упозорио је тада Зоран Ђинђић.

Упркос досадној киши и хладном времену демонстрације су постајале све масовније. Њима су се из дана у дан придруживали виђенији људи, академици, уметници, књижевници…. Али оно што је највише уздрмало режим Слободана Милошевића били су студенти Београдског универзитета – филологије, архитектуре, медицине, грађевине, права, машинства, ЕТФ-а, ПМФ-а, па и Полицијске академије који су се грађанском протесту придружили пет дана након почетка протеста.

Подршку студентима дало је и руководство Универзитета на челу са деканком Филозофског факултета, Маријом Богдановић.

Саопштени су захтеви да се ректор Драгутин Величковић и Наставно-научно веће Универзитета одреде према протесту, као и председник Милошевић у обраћању нацији. У Прогласу студентима БУ изражена је „подршка грађанима који већ данима захтевају заштиту Уставом гарантованих права“.

Након контрамитинга који су организовали СПС-ЈУл 26. децембра полиција је забранила протестне шетње централним београдским улицама. Кордони полиције од тада су свакодневно били на улицама Београда. Студенти су на ове кордоне полиције са панцирима и шлемовима одговарали на различите начине.

Једном су шетали као затвореници испред кордона у блокираној Кнез Михаиловој. Други пут су заједно са грађанима играли и певали на пешачком прелазу код хотела Москва када би се на семафору упалило зелено светло за пешаке, а полиција је неколико сати толерисала тај перформанс.

Сутрадан су премлатили више десетина грађана, а батине је добила и дванаестогодишња девојчица.

После Нове године кордони су били постављени око Платоа и Филозофског факултета. Први пут демонстранти су чекали пред полицијском блокадом и после неког времена дозвољено им је да прођу „медијском рутом“ шетње, која је подразумевала пролазак поред Радио-телевизије Србије, Радио Београда и Политике, уз громогласно негодовање и салве звуждука.

„Други пут студенти су заустављени у Коларчевој улици и задржани тамо до један сат ујутро. Тада је полиција била бројнија и већ је било очигледно да се спремају да изврше напад и растерају нас. Појавио се тада и митрополит Амфилохије, који је у врло напетој ситуацији заједно са студентима сео на ледени асфалт, па се полиција ипак повукла.

Трећи пут су зауставили студенте на крају Коларчеве улице. Полицајци су се смењивали на свака два сата. Очекивали су да ће се демонстранти после неког времена разићи. Уз смањење интересовања за демонстрације, рачунали су на то да ће локализовати простесте на неколико факултета и њихову околину“, сећа се Ђукић.

Полиција је скоро свакодневно тукла демонстранте, а грађане су нападале и групе цивила за које су организатори протеста тврдили да су блиски властима. Један од најжешћих обрачуна полиције с демонстрантима био је у ноћи између 2. и 3. фебруара, на прилазу Бранковом мосту. Полиција је тада употребила и водене топове, иако је температура била испод нуле.

– Зар је требало да их поливају топлом водом? – запитао се тада Александар Вулин, у својству портпарола ЈУЛ-а.

Током протеста одржане су прославе Нове године и Српске Нове године. На дочек Нове године, у организацији коалиције Заједно, окупило се око 200.000 људи у Београду а на позив Студентског парламента на Тргу слободе, Кнез Михаиловој, Теразијама и околним улицама скупило се око 500.000 грађана што је био највећи скуп у Београду.

Ђукић: Успели смо да зауставомо рад Универзитета

Александар Ђукић, један од вођа тадашњег студентског протеста каже актуелна ситуација заиста подсећа на време из 1996. године и могуће је повући бројне паралеле.

„Наравно, ту су и неке разлике. Ми смо 1996. године успели да зауставимо рад Универзитета што је умногоме помогло да нас више буде на протестима на улици. Успели смо да на своју страну привучемо и велики број професора, што је такође било изузетно важно, објашњава саговорник Данаса.

Присећа се и да је тадашњи студентски протест имао „органе протеста“ који су свакодневно одлучивали о активностима.

„Били су то Иницијативни одбор (као нека врста извршног органа чији сам и ја био члан) и Главни одбор у којем су били представници свих факултета у протесту, а којем сам у једном периоду и сам председавао. Формирали смо и неколико служби са јасним задужењима, попут служби за комуникацију са медијима, маркетинг, обезбеђење, логистику… Спремали смо се за дугу борбу, ипак, не очекујући да ће она трајати преко 100 дана. Истрајали смо у тој борби и победили“, истиче Ђукић, који је данас експерт за комуникације на једном пројекту Европске уније у Србији и члан Главног одбора ДС.

Према његовим речима, тадашње студентско руководсто свакодневно је осмишљавало акције које су спроводили, водећи рачуна да оне буду креативне како би привукле пажњу медија, пре свега оних страних.

„Знали смо да ће само комбинација спољњег притиска на власт и побуњених грађана моћи да донесе жељени резултат. Креативност бројних учесника протеста нам је помагала у томе и допринела да у протестним шетњама свакога дана имамо велики број студената. Бити учесник протеста је тада било ин. То је био тај општи дух протеста који смо успели да креирамо тада. Веровали смо да је Београд свет и трудили се да га таквог и представимо свету“, објашњава Ђукић.

Није било пријатно стајати испред кордона до зуба наоружаних полицајаца.

Наравно, како каже, било је и потенцијаних опасности.

„Кад год бисмо кренули пут Дедиња на ком је живео Слободан Милошевић заустављао би нас кордон полиције. Није било пријатно стајати испред кордона до зуба наоружаних полицајаца. Моје задужење је било да преговарам са полицијом у име студената. Сећам се и дана контрамитинга када смо у више наврата у току дана били у озбиљној опасности да дође до великог сукоба студената са присталицама СПС-а на улицама Београда. Ту је наравно била и незаобилазна Коларчева улица и акција која је остала нека врста симбола целог протеста и ултимативни тест истрајности који је моја генерација тада положила“, истиче један од вођа протеста из 1996. године.

На питање има ли ова нова генерација студената довољно енергије да истраје у протестима, саговорник Данаса каже да не би себи дао право да оцењује акције младих колегиница и колега који ових дана из истих разлога протестују на београдским улицама, као и његова генерација некада.

„Свако време има неке своје специфичности које се морају узети у обзир и поштовати. Само желим да их охрабрим и да им пожелим пуно среће и мудрости. И желим им да победе. Због њихове генерације. Због моје генерације. Због генерација које ће тек доћи. Србија мора да буде слободна и демократска земља са институцијама које постоје и раде свој посао и у којој се нормално и лепо живи“, закључује Александар Ђукић.

Антић: Сличност некадашњих и садашњих протеста је што је у оба случаја реч о студентима

Студентски протести 1996/ 97 . године били су највећи и најдуготрајнији студентски бунт у историји српског народа и Балкана.

На питање може ли се тако нешто поновити Чедомир Антић, један од председавајућих Главног одбора тог протеста својевремено је за Данас рекао да уколико у Србији демократија буде угрожена, ако неко попут Милошевићевог режима некада, почне да ограничава слободе и права грађана, или пак неко поново покуша да жртвује права нашег народа изван граница Србије, да је сигуран да ћемо поново бити сведоци одлучног и општег демократског бунта.

Данас Антић, професор Филозофског факултета у Београду и председник Напредног клуба, на питање могу ли се упоредити протести студената од пре 27 година са овим данашњим студентским бунтом каже да је сличност једино у томе што је у оба случаја реч о студентима.

Истиче да је разлика много. Студенти су 1996. устали да одбране изборну вољу народа. Били су против режима који је био ауторитаран, криминалан и издајнички. Тада су се Социјалисти жалили на изборне записнике, које су претходно потписали. Посланици опозиције нису три године ушли у Скупштину. Студенти су сместа зауставили наставу на већини факултета и то не само у Београду, већ у Србији.

„Данас су најпопуларнији опозиционари потписали записнике, чекали су да им уделе власт у Београду. Наљутили су се када су их преварили. Сутра ће примити посланичке мандате. Студенти су онда водили ствар – протестовали су месец дана дуже од опозиције. Данас учеснике протеста не видимо, нити чујемо на факултетима. Вође које сам видео у медијима су људи који данас воде НВО сектор“, наводи професор Антић.

Према његовим речима баш као и 2000. године Милошевића и Вучића ће једном оборити родољуби, а пре тога мораће да падну данашњи „Вукови Драшковићи“ – „Ђиласи, Веселиновићи, Милоши Јовановићи“.

„Наравно да ће и у будућности разне евроунијатске странке бити део власти – док буду постојале овакве, злочиначке и империјалистичке САД, ми се од те лепре нећемо излечити“, каже један од вођа протеста из 1996. године.

Гавриловић: Ми смо говорили Београд је свет, а данашњи студенти кажу – Борба

У Миодраг Гавриловић, некадашњи председник Иницијативног одбора студентског протеста 1996/97. године сматра да се не може поредити то време са данашњицом. Другачије су околности, другачији односи, другачија очекивања. Другачије форме протеста.

„Али су исти захтеви. Исти мотиви. Исти циљеви. Свака генерација има своје посебности и своје мале и велике догађаје, своје битке, своја интересовања“, каже Гавриловић..

Додаје да је његова генерација тада била свесна да је – Београд свет, а да данашњи студенти кажу – Борба.

„Коларчева је тада данима и ноћима била пуна студената. Организовали смо “кордон против кордона” и стајали испред кордона полицајаца све време. Смехом против силе. Осмехом против глупости. Духовитошћу против примитивизма. Снажна и позитивна енергија нас је водила, зближавала, крепила. Знали смо да се боримо за своју будућност. Борили смо се за етичке вредности – за то да људи буду равноправни и једнаки, да сваки човек исто вреди. Да свако вреди један глас. То је универзална вредност ван било каквих епоха. То је основа људских права. Зато је Београд био свет“, присећа се саговорник Данаса.

Те непролазне вредности, како каже, увек сијају истом снагом.

Равноправност и једнакост се и данас бране

„Равноправност и једнакост се и данас бране. И сваки млади човек, сваки студент који се отворено бори за сваки глас, за сваког човека и грађанина полаже још један важан испит у свом животу. И то нас повезује – залагање за боље прилике, за друштво једнаких могућности, за равноправност свих грађана Србије. За своју судбину о којој сами одлучујемо“, поручује на крају разговора Миодраг Гавриловић, данас потпредседник Демократске странке, чије страначке колеге такође на улицама протествују.

(Данас)